Advokatura izdaje i sebe i građane

Ustav svima jemči „pravo na pravnu pomoć“ koju građanima i pravnim licima pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, s tim što se zakonom određuje kada je pravna pomoć besplatna. Advokat ne može odbiti pružanje pravne pomoći ako ga kao zastupnika ili branioca postavi sud (čega je u našoj državi blagostanja sve više), a prilikom slobodnog odlučivanja da li će prihvatiti zastupanje po pozivu stranke, na njegovu odluku ne smeju uticati razlike među strankama s obzirom na pol, rasu, nacionalnost, jezik, veru, politička i druga ubeđenja, poreklo, društveni položaj, političku i ekonomsku moć, imovno stanje i stranačku pripadnost. Opravdani razlozi za odbijanje zastupanja propisani su, a u krivičnim predmetima ne smatraju se opravdanim razlozima za odbijanje odbrane: odlike ličnosti okrivljenog, vrsta krivičnog dela i zaprećena kazna, način na koji se okrivljeni brani, ozbiljnost i nepobitnost dokaza koji ga terete, osuda i uznemirenje javnosti, ponašanje oštećenih i mali izgledi na uspeh (čl. 17 Zakona o advokaturi i čl. 57-59 Kodeksa profesionalne etike advokata). Suprotno postupanje, disciplinski je sankcionisano i vodi brisanju iz Imenika advokata. Tako se advokatura javlja kao poseban činilac pravosuđa čiji rad služi vršenju pravde i javlja se kao garantija ostvarenja i zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, pa otuda važeći Ustav, kao i njegovi prethodnici, advokaturu ustrojava kao službu. Dok govorimo o advokaturi kao službi, podrazumevamo službu svim građanima, bez izuzetka, bez prethodnog vrednosnog učitavanja. Zato je advokatura javna služba. Takvo stanovište u sebi takođe sadrži i presumpciju nevinosti, to zlatno pravilo pozitivnog prava, to vrhovno načelo savremenog, rekli bismo, civilizovanog krivičnog postupka: da je svako nevin dok se ne dokaže suprotno. Time se garantuje, ili bi tako trebalo da se čini, da svako ima pravo na fer i pravično suđenje, da ne kažemo „proces“. Velikan nemačke pravne doktrine, dr Rudolf Jering u svom slavnom delu „Borba za pravo“ besedi: „Sudska nepravda - to je smrtni greh prava. Čuvar i stražar zakona tada se izmeće u njegovog ubicu - to je lekar koji truje bolesnika, tutor koji davi maloletnika.“ Nasuprot tome, u nas, tvorci Nacrta zakona o advokaturi, samoproglašeni najugledniji advokati Srbije, suprotno Ustavu, advokaturi odriču karakter i prirodu službe, svodeći je na razinu delatnosti (čl. 1 Nacrta zakona o advokaturi). Pozitivne regule, kao i naša i strana pravno-ekonomska doktrina, delatnost tretiraju kao „predmet poslovanja“ preduzeća ili imaoca radnji, odnosno preduzetnika. Takav Zakon čista je opozicija Ustavom i međunarodnim aktima određenom karakteru i pravnoj prirodi advokature i samom Ustavu koji daje osnovne smernice svakom zakonu. Delatnost kao takva, podrazumeva autonomiju onoga koji istu obavlja. Što bi u prevodu glasilo: ovde delaš, a tamo, kod Ustava, služiš. Samim tim i preispitivanje samog delatnika u datim slučajevima, sve do konačne odluke „biti ili braniti“. Da ne bi postojala ta hamletovska dilema – raniji zakoni i ustavi su jasno označavali advokaturu kao samostalnu i nezavisnu SLUŽBU (što društvenu - Ustav iz 1974. u čl. 180 i Ustav iz 1963. u čl. 67 - što samo službu - Ustav iz 2006, i Zakoni o advokaturi iz 1957. i 1965. godine kao javnu službu) čime su, i u doba komunističke vladavine, održavali i unapređivali dostignuti nivo ljudskih prava i sloboda. I sledili Zakon o advokatima Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca iz 1929. godine koji je u paragrafu 1 normirao da je „advokatura zanimanje javnog poretka kojoj je cilj da se u primeni zakona donese pravilna i pravična odluka“, dok danas, u ovom, biti advokature, opozicionom Nacrtu zakona, imamo na delu pokušaj brisanja jednog od osnovnih prava i tekovina modernog društva izvojevanih u krvavim borbama, prava na jednakost! Time, ukidajući slobodu, i pravo na slobodu svakog građanina, uvodi se na mala vrata – „delatnost“ - ili prividna sloboda samih advokata, a u stvari se legitimiše diskriminacija u smislu odbrane i prava na odbranu svakog čoveka. Kako je delatnost negacija službe, tako ovaj Nacrt zakona nosi u sebi klicu svoje smrti. Vršenjem advokature kao delatnosti, ona se u svojoj biti gasi, a tamo gde nestaje advokatura, nastaje pustahija pravde i vladavina maksime „Pravo je u sili“!