Praskozorje novog društva

Kada je nedavno premijerno izvedena Opera za tri groša u minhenskom „Folksteatru“, ubrzo je rasprodala sve predstave, jer ovaj mladi ansambl briljira lakoćom igre, koreografskom invencijom i originalnim rešenjima režije. Ali i ne samo tim. Inscenacija u režiji Kristijana Štikla, koji je ujedno i intendant-direktor ovog pozorišta, odlikuje se ekstremnom slobodom u lascivnosti, kako slike, tako i govora. Vatromet sleng-vulgarnosti sa socijalnog dna londonskog predgrađa otvara bizarno-groteskni panoptikum u kome važi maksima - „na prvom mestu je ždranje, a potom dolazi moral“. Ta Brehtova maksima bi se mogla figurativno uzeti za moto ovog dela. Breht je motiv za ovaj komad našao u popularnoj fabuli koja se u toku dva veka (18. i 19) izvodila na binama Engleske i bila poznata pod imenom The Beggar‘s Opera, bukvalno Opera za prosjake. Ideja potiče od DŽonatana Svifta, a istoričari drame vele da je i Aleksander Pop učestvovao u produkciji, dok ju je DŽon Gej napisao kao travestiju Hendlovih baroknih opera. Ovo delo je na nemački prevela Elizabet Hauptman, što je bila literarna osnova Brehtovoj verziji komada. Pitanje Brehtovog autorstva bilo je kontroverzno i često diskutovano. Praizvođenje njegove verzije, uz muziku Kurta Vajla, bilo je 31. avgusta 1928. u pozorištu „Šifbauerdam“ u Berlinu. U Vajlovoj originalnoj muzici spajaju se tango i bluz sa elementima džeza. Kurt Vajl je muziku komponovao za devetoro muzičara i dvadeset i tri instrumenta, saobraznoj muzičkoj praksi „salonskog orkestra“ u kome svaki muzičar svira više instrumenata. Opera za tri groša je spoj žanrovskih specifičnosti opere i drame. Breht se pri sastavljanju „songova“ služio i baladama Fransoa Vijona. Elementi i jednog i drugog žanra se u nju slivaju i kroz nju sjedinjuju, koje bismo najpogodnije označili kao „komad sa muzikom“. Ovo delo je ušlo u istoriju nemačkog pozorišta kao najuspešnije delo u Vajmarskoj republici. Samo godinu nakon praizvođenja Opera za tri groša našla se zbog svog trijumfalnog uspeha naporedo sa Berlinom, na binama Beča, Praga, Budimpešte, Moskve, Bazela, Ciriha. Dolaskom nacionalsocijalističke bestije na vlast 1933. ovaj komad je bio stavljen na indeks i tek od 1945. ponovo igran. Nemački filozof Ernst Bloh je u Vajldovoj muzici video „obnovu muzičke tradicije od Mocarta do Vagnera“ i sa ideološkim patosom hvalio „praskozorje novog društva“. U negdašnjoj Istočnoj Nemačkoj delo je važilo za ikonu antikapitalističke kritike. Radnja ovog komada smeštena je u milje najnižeg socijalnog sloja u Londonu, u predgrađima Soho i Vajtčepel, gde udara secikesa na lupeža, prosjak na varalicu, gnjida na džukelu, razbojnik na hulju, prevarant na drumskog razbojnika, gde se nastranosti razvijaju u moralnom mulju. DŽonatan Pičam, kralj prosjačkog podzemlja, prepredeno se dovija na tom socijalnom dnu, ne čineći išta iz zle naravi, već iz ličnog stava da je u „svetu najvažnija samoodbrana“. On je u londonskom podzemlju među najsiromašnijima organizovao bandu prosjaka kao prividnih bogalja. Pičamovu mladu kćer, Poli oteće i sa njom tajno venčati prevejani džentlmen Meki Meser, delinkventne prošlosti, koji je u ovoj inscenaciji paradni primer notornog ženskaroša. Venčanje će se zbiti u konjskoj štali i time su prefigurirane kaskade banalnih i grotesknih okolnosti podzemlja i polusveta. To je i početak beskrajnih peripetija i borbi, koje čine fabulativnu okosnicu ovog tumačenja. Centralna linija dramskog zbivanja je demaskiranje koruptivne buržoazije. Slika vašara smenjuje se sa grotesknim, blasfemičnim akcentuiranjem motiva Tajne večere na kojoj su kao protagonisti hulje, razbojnici, kurve i prosjaci. Štikl, iako deklarativni katolik, ne libi se takvih blasfemičnih provokacija koje se ravnaju sa svetogrđem - da ikonografsku šemu dvanaestorice apostola zameni nitkovima. U šarenoj koreografiji, nešto između vašarskog varijetea i nekakvog drastičnog verizma „grand ginjola“, uz alkohol i tabak i, dakako, muzički portpuri, nižu se scene jedna za drugom u pitoreskni kolaž od osam slika, kako je to Breht aranžirao. Iako će londonski Skotland jard privesti Meki Mesera „k poznaniju prava“ odnosno za njega je već bila ispletena omča na vešalima, on biva ukazom kraljice, ex gratia, u poslednjem momentu pomilovan, po načelu „milost iznad prava“ kao nekakvim deus ex machina-efektom. Anarhistički potencijal motiva je ovim definitivno rasplinut. Tako se „hepiending“ usklađuje sa opštom razgaljenošću i protagonista i publike u ovom komadu sa muzikom satkanom iz divnih lirskih pesama i balada, od kojih je Moritat Mekija Mesera stekla svetsku slavu.