Smisao žrtve

Kada je početkom prošle godine, posle tromesečnog štrajka glađu umro kubanski politički zatvorenik Orlando Zapata, vest je objavljena na naslovnim stranama svih svetskih medija, a našla je adekvatan prostor i u našim. A kada je prošle godine u prostorijama Dnevnik holdinga, takođe tokom štrajka glađu, umro Slobodan Jovović pisali su – uglavnom ništa. Kao i u životu, tako i u smrti, obični gladni građani nisu isto što i političari koji tvrde da se bore upravo za njihove interese. Teško je sa sigurnošću reći kada, gde i ko se prvi odlučio za štrajk glađu, ali je jedno sigurno – nekada su ljudi štrajkovali zbog velikih ciljeva. Gandi je to s manje ili više uspeha ponavljao tokom celog svog života, a njegovo najuspešnije „izgladnjivanje do smrti“ je za cilj imalo da se prekine nasilje između religija. Pod uticajem njega, ali i u duhu kulture koja se na ovom delu zemljine kugle razvila, indijski revolucionar Poti Sreramulu je 82 dana živeo bez hrane sa ciljem da se na jezičkoj osnovi osnuje država Andra. NJegova smrt je podstakla vlast da izvrši leksičku regionalizaciju cele Indije. Zato ne bi trebalo da čudi i da je poslednji veliki uspešni štrajk glađu odigran upravo na tlu Indije – Ana Hazare je za samo pet dana izdejstvovao oštriji antikorupcijski zakon. U isto vreme kada je ovaj vid protesta ozbiljno shvaćen u Indiji, sa užasom je dočekan u Evropi. Ili, konkretnije, u Velikoj Britaniji, koja se s „tim problem“ suočila još 1913. kada je uhapšeni irski patriota DŽejms Konoli otpočeo štrajk glađu: prvi, najkraći i najuspešniji na tim prostorima. On je posle samo sedam dana gladovanja pušten iz zatvora, ali su britanske vlasti naučile lekciju i odlučile da u narednim pokušajima primene nasilno hranjenje. I na taj način ubile sledećeg štrajkača Tomasa Eša. Ipak, pripadnici IRA-e su prihvatili štrajk glađu kao metod otpora, a najpoznatiji „moderni protest“ se odigrao 1981. kada je 10 zatvorenika umrlu, među kojima i Bobi Sends, danas jedna od irskih ikona pobunjeništva. Iako je štrajk bio neuspešan, isprovocirao je nemire i već sledeće godine je došlo do izvesnih popuštanja u odnosu na zatvorenike. I dok su muški štrajkači zadavali glavobolju Britancima, žene su početkom 20. veka ovaj vid protesta proširile i do Amerike. Uhapšene sifražetkinje su ga često koristile i to od 1909. kada je Marion Danlop gladovala 91 sat. Puštena je kući da ne bi umrla u zatvoru i samim tim postala mučenica, ali već sledeća koja se odlučila na ovaj vid protesta je nasilno hranjena. Od toga su umirale češće nego od gladi pa se počelo sa novom praksom: puštane su kući kada bi im bilo loše, a hapšene ponovo čim se oporave. I u ostalim zemljama se štrajk glađu primenjivao kao vrsta otpora, ali najčešće su ga primenjivali zatvorenici. Kubanski disidenti su umirali, ali nikada nisu uspeli da se izbore ni za jedan zahtev, a slično se dešavalo i u Turskoj. Jedan od najvećih štrajkova je bio 1996, kada je skoro 100 turskih političkih zatvorenika štrajkovalo 69 dana. Umrlo je njih 12, javnost je bila veoma uznemirena, podigli su se intelektualci među kojima i Orhan Pamuk i – protest je urodio plodom. Kasnije su protesti imali manji publicitet, a smrtnost je porasla. Istorija štrajkova glađu nije strana ni na ovim prostorima. Josip Broz Tito je 1927. pet dana gladovao u zatvoru u Ogulinu zbog zlostavljanja zatvorenika. Vojislav Šešelj je 48 dana odbijao hranu u zatvoru u Zenici. Zatvorski štrajk je imao i Vuk Drašković koji je trajao do abolicije. Iz zatvorske sobe je na sličan način u Hrvatskoj štrajkovao Branimir Glavaš i uspeo … Ali Šešelj se nije zaustavio na “zatvorskim” štrajkovima već je obavio i jedan predizborni koji je njegov tadašnji zamenik Toma Nikolić nazvao “postom do smrti”. Ovo se ozbiljno nije dopalo Srpskoj pravoslavnoj crkvi koja je izdala saopštenje da se ne radi o postu već o samoubistvu, koje vera ne opravdava. Šešelj se povukao, ali se tada pojavio vladika Filaret sa svojim gladovanjem jer ga crnogorske vlasti nisu puštale na njihovu teritoriju.