Strahote deportacije

Jelena Grujić Kada se govori o logorima na teritoriji Srbije, veliki broj ljudi, često kao razlog za sumnju iznosi neshvatljivost transporta zarobljenih u Srbiju, čak do Begejca koji je blizu granice sa Rumunijom, do Beograda i Niša. Možda ima više tumačenja zašto je JNA sprovodila takve mere, ali je nesporno da se to dogodilo. Priča o logorima na teritoriji Srbije neodvojiva je od događanja na vukovarskom i slavonskom ratištu. Nekoliko dana uoči pada Vukovara i u danima koji će nakon okupacije ovog grada uslediti, srpske vojne snage (vojnici, oficiri, rezervisti JNA, lokalni naoružani Srbi i paramilitarne grupe) su uhvaćene civile i pripadnike hrvatskih snaga, kao i one koji su se sami predali, sprovodile najčešće prvo u vukovarsku bolnicu a potom u Velepromet gde je bio najveći sabirni centar. Tu su vršene trijaže: razdvajanje žena i dece od muškaraca, izdvajanja nekih od zarobljenih pripadnika hrvatske vojske... Potom, ljudi su odvođeni u više pravaca. Jedan broj bio je pogubljen odmah, mnogi na masovnim gubilištima, i zatrpan u masovne grobnice od kojih je najpoznatija i najveća na poljoprivrednom dobru Ovčara. Određeni broj ljudi je deportovan, a deo zarobljenih razmeštan izvan Vukovara ili zadržan u sabirnim centrima u razrušenom gradu. A sudbina mnogih bila je odvoženje autobusima u Srbiju, pod strogim nadzorom JNA. Svoje viđenje razloga zbog kojih su ljudi sprovođeni u Srbiju iznosi za NIN Rade Dubajić, tada generalni sekretar Crvenog krsta Jugoslavije. „LJude smo dovozili u Srbiju prilikom evakuacije Vukovara, grad su napustili svi civili. Na njih niko nije vršio pritisak. Dovozili smo ih u Šid, Novi Sad i u Sremsku Mitrovicu gde smo ih smeštali uglavnom u sportske hale. Jedan deo njih, za koje se sumnjalo da su pripadnici Zbora narodne garde, proveli su jedno vreme u Mitrovačkom zatvoru. Vojska ih je prihvatala. Svi oni su najdalje pet, šest dana kasnije vraćeni u Hrvatsku, kada je postignut dogovor sa hrvatskom stranom o razmeni koja je obavljena u Dvorovima blizu Bijeljine“, kaže Dubajić. To je, međutim, mali uvid u stanje stvari. Zatočeništvo u Srbiji za ljude iz Slavonije organizuje se od ranih dana novembra 1991. godine i traje najmanje do avgusta 1992. JNA ne spori postojanje logora, ali spori njihov naziv, tvrdi da je reč o legitimnim „sabirnim centrima” i zatvorima za ratne zarobljenike a ne za civile, i spori da su nad zarobljenicima izvršeni teški zločini i da je bilo ubistava. Iz brojnih saopštenja za javnost Međunarodnog komiteta Crvenog krsta (MKCK) iz tog perioda vidi se da se pod njihovim nadzorom razmene zarobljenika između JNA i hrvatskih vlasti odvijaju već od 9. novembra 1991. godine (razmenjeno 700 ljudi registrovanih u septembru i oktobru iste godine). U saopštenjima, MKCK najčešće navodi ukupan broj razmenjenih, bez specifikacije pola, uzrasta i nacionalnosti i mesta gde su bili zatočeni. Ipak, izvesno je da obe involvirane strane krše konvencije. Na primer, u saopštenju od 31. januara 1992. godine izražava se zabrinutost (obema stranama) zbog „proizvoljnog hapšenja civila”. Sa JNA i predstavnicima jugoslovenske i hrvatske vlade razgovara se o hiljadama nestalih već 17. decembra 1991. Jedna velika razmena zarobljenika obavljena je 9. decembra 1991, kada je u Bosanskom Šamcu, Karlovcu i Zelenici razmenjeno 1.600 zatvorenika. U svim tim navodima i brojevima kriju se i zatočenici u Srbiji. Predsednik Komisije za nestala lica Srbije Veljko Odalović potvrdio je prošle godine BIRN-u da je na Novom groblju u Nišu jula 2010. godine ekshumirano deset tela na zahtev hrvatske komisije za nestale i zatočene osobe. „Nesporno je utvrđeno da je jedno telo najdirektnije vezano za lica iz Hrvatske koja su 1991. bila u sabirnim centrima na teritorijama Srbije i deo njih je bio privremeno smešten u Nišu. Utvrdili smo da je (identifikovani) Petar Mesić, sa te liste, doveden s teritorije Hrvatske i završio u Nišu, gde je smrtno stradao, sahranjen je i sada smo njegovo telo predali hrvatskoj strani”, rekao je Odalović. Po standardima međunarodnog humanitarnog prava i civili i ratni zarobljenici spadaju u ugrožene grupe ljudi u ratnim okolnostima. Ženevske konvencije regulisale su zaštitu ratnih zarobljenika od nasilja, okrutnog postupanja, vređanja i vršenja pritiska, potom precizno definisale obavezu humanog zatočenja i postupanja sa zatvorenicima, zabrane mučenja i ponižavajućih postupaka i kazni. Kršenje konvencija, što je ovde slučaj, spada u ratni zločin i predstavlja odgovornost pojedinca ali i države ukoliko je reč o sistematskom procesu. Konvencije su usmerene na kršenje ljudskih prava zatočenika i ne nude definiciju logora. Jednoglasna su, međutim, mišljenja da se logorom naziva mesto u kojem su ljudska prava zatočenih ugrožena na način koji je izvan svake sumnje. Poboljšanje uslova zatočeništva nakon poseta MKCK o kojem su svedočili zatočeni u Srbiji upućuje na svest vojnih upravitelja da mogu biti optuženi za kršenje odredbi humanitarnog prava. Civili su po pravilu prvi puštani iz logora. Na teret odgovornosti vojnog vrha ostaju, međutim, najmanje sledeće činjenice: o nečovečnom postupanju prema zatočenicima, o nestanku jednog njihovog broja od kojih mnogi do danas nisu pronađeni, o nepravednim sudskim postupcima. O svemu tome govore dokumentovana svedočenja više od 7.000 zatočenika logora u Srbiji, od strane njihovih udruženja, a i od strane Državnog odvjetništva Republike Hrvatske, čiju je dokumentaciju sada preuzelo Tužilaštvo za ratne zločine Srbije, o čemu smo pisali u prethodnom broju. Česta opaska javnosti neupućene u postupak dokazivanja ratnih zločina je da „nema dokaza” za dešavanja u logorima u Srbiji. Svedočenja žrtava u postupcima za ratne zločine su jedan od elementarnih, a često i jedini ali i nepobitan dokaz o zločinu. Kada su u pitanju logori na teritoriji Srbije, postoji stotine svedočenja, kako zatočenika, tako i insajdera koji su o tome podrobno govorili. Ključno svedočenje insajdera iz redova vojne bezbednosti JNA o sistemu organizacije logora, odgovornim licima i načinima na koje se u logorima postupalo sa zatvorenicima dato je u procesu „vukovarskoj trojci” u Hagu, koji je rezultirao dvema osuđujućim presudama, a isto svedočenje dato je i u suđenjima za zločin na Ovčari, koje je takođe rezultiralo osuđujućim presudama. Svedočenje govori o tome šta se dešavalo u Vukovaru i okolini, čiji su glavnokomandujući i izvršitelji bili zaduženi i za logore u Srbiji. Nastavak u sledećem broju Razmene Prema svedočenjima zatočenika u logorima u Srbiji, posle prve posete MKCK, kada su bivali registrovani, obično je sledilo relativno poboljšanje uslova i smanjenje terora. Velika razmena „svi za sve” kada je, po potpisanom sporazumu, trebalo da budu razmenjeni svi zarobljenici sa obe strane, dogodila se 14. avgusta 1992. u Nemetinu kod Osijeka, kada je ukupno razmenjena 1.131 osoba sa obe strane. MKCK navodi da je do tog trenutka „u kontekstu hrvatskog konflikta” „posetio 6.642 zatvorenika” i „učestvovao u razmeni 3.563 zatvorenika”. Međutim, 14. avgusta nisu razmenjeni svi zarobljenici. Posredstvom ove organizacije oslobođeno je još 26 zatvorenika 12. januara 1994. godine, i to 15 iz SRJ, a 11 iz Hrvatske. Svedočanstvo silovane žene Noć je donosila pakao Kada sam došla u Velepromet, odvojio me na ispitivanje Stjepan C. u jednu manju prostoriju. Tu je već bilo nekoliko Vukovaraca. Između ispitivanja Miki I. odvodi me u jednu drugu prostoriju, udara me šakom u glavu, potpuno ošamućenu baca na pod i siluje. Nakon njega u prostoriju je ušao Predrag M., isto tako nasilno, uz udarce, započinje iživljavanje i silovanje. Nakon njega ulazi treća osoba i on ponavlja isto. Uz brutalne udarce vrši silovanje. Nakon svega vraćaju me natrag u prostoriju u kojoj se okupio veći broj ljudi za ispitivanje. Među njima moja kćerka, prijateljičina kćerka. Nisam im ništa rekla što se sa mnom događalo od straha da me ne čuju. Nitko nije smio glasno ni disati a kamoli govoriti. Drugi dan su me doveli kod Nenada Ž., pitao me zašto mi je trebalo da ubijam srpsku djecu, rekao da sam ubila 50 srpske djece. U vrijeme cijelog napada nisam vidjela 50 djece u Vukovaru, pogotovo srpske. Nakon ispitivanja i osude za ubijanje vratio me natrag. Treći dan sam pozvana kod njega s obrazloženjem da su našli svjedoka koji će potvrditi da sam tu djecu ubila ja. Prije toga su me odveli na prugu između Ciglane i Veleprometa da potražim među mrtvima muža. Rekli su ako ga sada tu ne nađem, neću ga nigdje ni naći. Morala sam imati glavu dolje i krajičkom oka u rupi Ciglane vidjela sam puno leševa. Bili su to poubijani naši ljudi. Vratili su me kod Nenada Ž. i on mi je rekao „Vidiš, nismo ti ubili muža”, bio je to neki oblik njihovog mučenja. Ispitivao me na način vrijeđanja pogrdnim riječima. U tu prostoriju je ušao Pero Š. i još jedan, lupio me šakom u sljepoočnicu, pala sam ošamućena i onda su me obadvojica silovali uz prisustvo Nenada Ž. Nakon toga su me natjerali da se obučem i izađem, ali da nikome ne govorim ni riječi „ jer ide noć”, bila je to jasna prijetnja, znala sam, koga su god u noći izveli, taj se nije vratio. Četvrti dan me nije nitko dirao i nisu nikoga izvodili jer je došla vojna policija, čak su nam dali jesti malo kruha i vode. Tu noć nas stotinjak vojna policija je prebacila u vojarnu. U vojarnu je došao Miki I., Predrag M. i Stanko Š. koji im se pridružio, i ponovno su me pod izlikom ispitivanja odveli i ponovili silovanje uz maltretiranje, prijetnje. Činili su to i sa svima ostalim ženama, ali svima je bilo strogo naređeno da nakon dolaska u zajednički prostor ništa ne govorimo što se događa. Narednu noć za silovanje žena u vojarni okupilo se dvadesetak četnika, domaćih Vukovaraca, no u tome ih je spriječila vojna policija. Nakon te noći već oko 6 sati ujutro odvezli su nas vojnim kamionima u Sremsku Mitrovicu. Tu su nas također odvodili na ispitivanje, mene s optužbom da sam počinila ratni zločin ubijanje djece. Na tom sudu, u njihovom procesu, s njihovim dokazima i svjedocima osuđena sam na dvadeset godina zatvora. Razmijenjena sam 27. 3. 1992. (Iz svedočanstva koje je zabeležilo udruženje „ Žene u Domovinskom ratu” koje se bavi dokumentovanjem iskustava žena u ratu 1991-1995. Ime žene ne može biti objavljeno zbog zaštite ličnog i porodičnog integriteta.) Intervju: Lakić Đorović, bivši vojni branilac hrvatskih logoraša u Srbiji Žute čizme sa šarama Potpukovnik u penziji Lakić Đorović bio je na listi vojnih branilaca za slučajeve obavezne odbrane koja je predviđena u krivičnom postupku u kojem se raspravlja o teškim krivičnim delima. Za NIN svedoči o stanju u logoru Sremska Mitrovica u kojem je bio branilac ratnih zarobljenika iz Hrvatske. „Svakodnevno sam iz Beograda putovao u kazneno-popravni zavod Sremska Mitrovica (KPZ SM) u februaru 1992, sa kolegama. Bio sam zaprepašćen da je bilo zatvoreno 1.800 Hrvata. Omogućili su nam da ih vidimo. Bili su sabijeni u zatvorske sobe, kao sardine. Mnogi od njih bili su krvavih lica, razbijenih noseva i vilica, sa krvavim zavojima na glavi, preko očiju, uglavnom u civilnoj odeći. Jedan broj njih imao je karakteristične žute čizme sa šarama. Rekli su nam da su to borci hrvatskih oružanih snaga. Logoraši nisu bili odvojeni od domaćih osuđenika KPZ. Jednog dana, zdepast i ćelav pukovnik vojne bezbednosti, okružen grupom oficira i podoficira, ispričao nam je da su najverovatnije teritorijalci Srbi iz okoline Vukovara nedaleko od Dunava ubili oko 40 Hrvata i zatrpali ih buldožerima. Pojavio se potom neobično korpulentan Srbin iz Vukovara i tražio od prisutnog istražnog sudije i od pukovnika da ga puste među zatvorenike. Kleknuo je i rekao - Daj mi care samo pet minuta, kaže pobili su mu svu familiju, želi da se osveti, počeo da plače. Molio sam da ga ne puste unutra jer će pobiti zatvorenike, na šta je on rekao da je nenaoružan, da samo želi da ih udara šakama preko ušiju da bi im probio bubne opne. Video sam da su ga pustili unutra. Zahtevao sam da ga odmah izbace, da ću obavestiti načelnika. Rekli su da mi je bolje da ćutim ako neću da prođem kao Hrvati. Objasnili su da nije on jedini koji tamo ulazi, da dolaze Arkanovi ljudi, teritorijalci, desetine njih, stalno. Naravno, pismeno sam o tome obavestio predsednika Vojnog suda i načelnika. Kod onih koje sam branio insistirao sam da u zapisnike uđe da su očigledno premlaćivani i ponižavani. Jednog od onih koje sam branio se dobro sećam, Zlatko Z., ne znam šta je sa njim danas i voleo bih da znam. Bila mu je amputirana noga skoro do kuka. Gledao sam ga s prozora kako u dvorištu, a padao je sneg, stoji preko dva sata na toj preostaloj nozi u žutoj čizmi, sa rukama na leđima i glavom prislonjenom na zid. Slučajno sam ga ugledao. Unutra je bilo jako sparno, oni su otišli da se ožderu, a ja hteo da izluftiram. Odmah sam digao dreku, na šta su rekli da tako treba, da je tu celi dan i da će tamo i ostati, jer je navodno opasan zločinac. Kasnije su ga doveli na ispitivanje kao osumnjičenog za ubistvo pet vojnika i jednog desetara JNA. Bio je smrznut i plakao je. Nisu mu dopustili da sedne. Bio je mokar i neprestano se izvinjavao što strašno smrdi, više puta se uneredio i čizma mu je bila puna mokraće. Milomir Š., istražni sudija Vojnog suda u Beogradu, odredio mu je pritvor. Nikad ga više nisam video. Pred tribunalom u Hagu ste svedočili o Slobodanu S., oficiru vojne bezbednosti. Kakva su vaša saznanja o njemu? Kao zamenik vojnog tužioca u Beogradu, funkcija na kojoj sam bio posle 1995, pripremio sam po zadatku krivičnu prijavu protiv Slobodana S. za 17 teških krivičnih dela koja su detaljno potkrepljena dokazima. Jedno od najblažih bilo je oslobađanje teških razbojnika iz KPZ SM, kojima je davao vojne uniforme, legitimacije, najsavremenije naoružanje. On je bio jedan od oko 40 oficira koji su u Begejcima i u drugim logorima ispitivali zarobljenike. Begejci i Stajićevo su bili logori za trijažu. Oni koje su sumnjičili za teža krivična dela odvajali su i prema njima bili naročito okrutni, iznuđujući priznanja. Stajali su im iznad glave, diktirali šta da pišu, lupali pendrekom po glavi. Kad ispravno ili pogrešno procene osumnjičenog, podizana je krivična prijava i zatvorenik je dalje prosleđivan u vojno-istražni zatvor u Beogradu ili u Niš, gde su postojala sudska veća. Slobodan S. je bio u grupi pripadnika vojnih i drugih službi koja je formirala logore i njima rukovodila, od kojih je prvi bio onaj u Begejcima, od 1. oktobra 1991. On je danas na slobodi. Zašto vojni vrh i druge institucije insistiraju na tome da nije bilo reči o logorima već da su bili u pitanju sabirni centri? Nema govora o sabirnim centrima. Ako su sabirni centri, što ih nisu formirali blizu granice, pošto su takvi objekti po pravilu privremeni. Termin sabirni centri je namerno izabran da bi se prikrio zločin. To su klasični logori koje ima u vidu Ženevska konvencija o ratnim zarobljenicima, a termin logori upućuje na kršenje te konvencije. Oni nisu poštovali pravila. Desetine ljudi je ubijeno, stotine premlaćeno, opljačkano. Ključno pitanje za mene je zašto se ćuti toliko godina o tome, zašto vojska nije kaznila one koji su odgovorni u sopstvenim redovima. Imajući u vidu dešavanja u Vukovaru, na Ovčari, u logorima, saznanja koja nesumnjivo proizlaze iz dokaza izvedenih u suđenjima za ratne zločine Mrkšiću, Šljivančaninu i drugima, tvrdim da su vojni i državni vrh znali za sve zločine, da oni nisu bili akti pojedinaca. LJudi koji su sudelovali u saizvršenju ovih zločina svojim činjenjem ili nečinjenjem i danas su na čelnim pozicijama u vojnim i civilnim službama. Svi oni su najmanje odgovorni za prikrivanje ratnih zločina o kojima su imali brojna saznanja. Naravno da oni neće sami sebe da optuže, a „štite“ ih i pozicije na kojima se danas nalaze. Za skrivanje zločina jednako su odgovorni i pripadnici vojnog pravosuđa, pogotovo oni na rukovodećim pozicijama. O svemu ovome sam detaljno govorio haškim istražiteljima. Ćutanje, evo, traje već 20 godina.