Šetnja sa etiketom

Tanja NJežić Stara izreka kaže - ako te zanima šta se zbiva u nekoj priči, prati tokove novca. Primenimo li to na kulturu danas i ovde - šta ćemo dobiti? Svojevremeno je Ivan Tasovac pokrenuo čitavu lavinu komentara rekavši da „para u kulturi ima ali da se arče“. Nije mali broj onih koji su govorili i govore da je pitanje raspodele sredstava uvek bilo bitno i kao odraz koncepta a da je to posebno izraženo u uslovima njihovog smanjenja. Trebalo bi i vremena i prostora da se krene po oblastima (u kulturi) i u okviru njih po projektima i ustanovama kako bi se stekla celovita slika. No, osvrnimo se na nekoliko markantnih momenata. Koliko je poznato, republičko ministarstvo kulture u budžetu za ovu godinu uopšte nije predvidelo sredstva za nastavak rekonstrukcije Muzeja savremene umetnosti, koja se inače odvija po fazama. Nema ih ni u jednom finansijskom planu. No, to nije prvo zaboravljanje. Prisetimo se da je 2009. zaboravljena isplata plata za Srpsko narodno pozorište a pokriće za ovu nemarnost, iskazano u otvorenom pismu, glasilo je da „ministarstvo nije servis“. Ostalo je otvoreno pitanje šta je Ministarstvo kulture ako ne instanca koja, raspolažući novcem poreskih obveznika između ostalog, treba da brine o ustanovama kulture. Prošle godine je tako, za akciju Srbija u Srbiji, Ministarstvo kulture planiralo 56 miliona dinara, pri čemu je taj novac dobrim delom potrošen na, istina, zaslužene honorare gostujućih umetnika ali ne i na osnaživanje kulturnih potencijala u određenim sredinama, što je bila jedna od početnih ideja u raznim razgovorima na temu decentralizacije u kulturi i njenog razvoja u unutrašnjosti. U isto vreme mnoge ustanove kojima je Republika osnivač, bile su „na belom lebu“. Neverovatno ali Muzej grada Beograda nema matičnu zgradu. Krajem decembra 2006. potpisani su ugovori između više aktera i na ime Muzeja grada određena je zgrada u Resavskoj 46. Usledile su pravne komplikacije i procedure koje su nedavno završene. Urađen je projekat postojećeg stanja zgrade kojoj su potrebne izvesne intervencije. Ali planirane investicije i dalji koraci gradske vlade u tom pravcu nisu poznati, te tako Muzej grada sve što ima od svoje zgrade jesu inspekcijski nalozi za obrušavanje fasade i oštećenja krova. A s druge strane, nedavno je na sajtu Skupštine grada raspisan konkurs za idejno rešenje projekta svojevrsne rekonstrukcije Beton hale, „težak“ 70 hiljada evra! Projekat Beograd 2020 (Beograd evropska prestonica kulture 2020) izneo je u prošloj godini ni manje ni više nego 15 miliona! U tu kalkulaciju uračunate su (posebne) agende čija je izrada koštala milion i trista hiljada (!), pa specijalna penkala od 338.000 dinara, tri stručna saradnika u periodu jul-septembar dobila su 1.411.000, koordinator projekta za pomenuti period dobio je 323.772, koordinator za komunikacije 273.644 dinara... A, opet s druge strane, honorar za autorski tabak naučnog rada za skup o Lazi Kostiću iznosio je dve hiljade dinara bruto. Iako je reč o različitim izvorima finansiranja, svakako je u pitanju i više nego slikovito poređenje. S druge strane Jugoslovensko dramsko pozorište u ovoj godini za projekte ima 15 miliona dinara. U razgovoru za Ludus Mirjana Karanović je rekla da je to dovoljno za tri manje predstave i to pod uslovom da „glumci donesu od kuće ono što im treba“. Svaki od ovih primera, razume se, ima i svoju tzv. političku pozadinu. Pa se tako u nezvaničnoj komunikaciji često može čuti „Nemoj, pusti, mani... Beograd 2020 ti je LDP...“ ili „ćuti, Beogradizacija je SPS, ne možeš sad tu ništa...“. Letos, kad se beše pojavila dilema oko Belefa koji po čuvenim partijskim kvotama u kulturi pripada DS (i o čemu je NIN tada pisao) i kada su dva selektora te manifestacije u kratkom roku dala ostavke, očekivalo se da će SPS-ovi kadrovi u upravljačkoj strukturi pokrenuti pitanje daljeg rada te manifestacije. Međutim, s kuloarskom tezom „neće valjda koalicija da padne zbog Belefa“ stvari su ostale takve kakve jesu. Belef je tada koštao oko 23 miliona dinara (a ponuđeni program i kvalitet rada prošlogodišnjeg Festivala ostaće zapamćen kao primer daleko ispod svakog kriterijuma, prim. ur.). Ima, naravno, u tom mozaiku kultura-politika-klanovi-tokovi novca... još čitav niz kockica. Ako pokušamo da se bar još malo izmaknemo teško da se možemo oteti utisku haosa u kome se stvari dešavaju „kako padne u datom momentu“ a učesnici, ne retko, nose etikete koje im za određenu priliku odgovaraju. Nedavno je Aleksandar Ilić, govoreći na promociji knjige Gradska šetnja Milana Vlajčića, između ostalog rekao da se vlast nekada plašila kulture pa je posezala za cenzurom. Plaši je se i danas, veli on, ali se od nje brani marginalizacijom. Tako je kultura na repu kada je reč o materijalnim sredstvima i ne samo tad! Ona služi za zbrinjavanje viška zaslužnih (političkih) kadrova, povremeno za potkusurivanje i namirivanje političkih računica, i tek ponekad da se maše nekim njenim uspehom. Kreatori kulturne scene INSTITUCIJE Ivana Avžner Trenutna gradska sekretarka za kulturu, malo poznata pre postavljanja na tu funkciju. Stalno je aktivna priča o njenoj smeni. Predrag Marković Aktuelni ministar kulture. Bio bi na ovoj listi i već samo kao osnivač „Stubova kulture“, ranije „Vremena knjige“, izdavačke kuće sa snažnom domaćom produkcijom. Gorica Mojović Dugogodišnja šefica beogradske kulturne scene. Mnoge je zadužila dok je bila na toj funkciji. Ivan Tasovac Uspeo je preko noći da promeni imidž jedne od najznačajnijih muzičkih institucija u zemlji, zahvaljujući dobrom društvenom i političkom statusu. Zoran Hamović Savetnik pređašnjeg ministra za kulturu. Brzo je shvatio da je najbolja pozicija biti prvi do glavnog. Madlena Cepter Sama svoja institucija. Vlada onime što je i osnovala. Dobrica Ćosić Akademik, pisac, državnik, vernik i grešnik, otac nacije. NJegova reč bitna je podjednako političarima, od Miloševića, preko Tadića, do Čede, književnoj i intelektualnoj čaršiji, kao i najširoj javnosti. KNJIŽEVNOST Matija Bećković Akademik, pisac, besednik - da nema Ćosića, bio bi Ćosić. Uz Ćosića jedan od najuticajnijih književnika takozvane „nacionalističke“ struje i Demokratske stranke Srbije. Gojko Božović NJegovu ljubav sa penovcima jasno ilustruje činjenica da je sedište njegove izdavačke kuće usred Pen centra. A moć je prigrlio i dvogodišnjim kreiranjem kataloga nastupa Srbije u Lajpcigu i liste pisaca koji će se naći u njima. Slobodan Gavrilović Direktor „Službenog glasnika“, bivši potpredsednik DS, koji je na čelo jedne od najmoćnijih izdavačkih kuća u Srbiji došao s mesta predsednika Istraživačkog centra DS. Žutu štampu je najviše fascinirala njegova plata od 350.000 dinara. Aleksandar Jerkov Nekada mu je pripisivana titula „direktora srpske književnosti“ i podrška Mire Marković. Danas je „samo“ profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu. Dragoslav Mihailović „Direktor“ moravske struje, koja egzistira unutar „nacionalističkog“ lobija u književnosti. Propagira moravske govore i želi da im vrati dostojanstvo. Vida Ognjenović Predvodnica „penovaca“, glavne lobističke struje u književnosti kojoj, osim PEN centra, pripada i Srpsko književno društvo, Ministarstvo kulture, pa i Demokratska stranka... Ona je uz to i potpredsednica Demokratske stranke i bivša ambasadorka, jednom rečju žena-zmaj.. Vasa Pavković Predsednik NIN-ovog žirija, književni kritičar i urednik u brojnim izdavačkim kućama. NJegov urednički i kritičarski stav znao je da određuje sudbinu knjige i autora. Predrag Palavestra Akademik, dugogodišnji predsednik PEN centra, organizacije koja je jedna od najuticajnijih u književnim krugovima. Mihajlo Pantić „Miko, nećeš ti biti kritičar ako te se ljudi ne budu plašili“, govorili su mu stariji. On se iz sve snage trudi da ne postupa po tom modelu, ali mu, izgleda, ne ide od ruke. Naročito otkako je bio predsednik Komisije za dodelu nacionalnih penzija. Sreten Ugričić Decenijski upravnik Narodne biblioteke, koji, pitajući se za izbor rukovodstva svih biblioteka u Srbiji i za otkup knjiga, direktno utiče na položaj knjige i književnosti. Pisac, polemičar, aktivista, Sorošev čovek za srpsku književnost devedesetih. Saša Ćirić Jedan od čelnika Betona, takozvane druge Srbije u književnosti, koja sve odreda proziva oštrim i zajedljivim tekstovima. Istražuje vezu između nacionalističke ideologije, politike i kulture. FILM Dragan Bjelogrlić Omiljeno „čedo“ srpskog filma. Glumac koji je, čini se, bivao sve jači sa svakom promenom sistema, zbog čega postaje i uspešan producent. Da mu to nije skrajnulo umetnički afinitet, pokazao je i nedavno režijom prvog filma. NJegovi stavovi često su predmet diskusije. Srđan Dragojević NJegovo ime se često spominje uz lobističke krugove. NJemu samom nije baš najjasnije zbog čega. Čist primer kako se moć vezuje za politiku. Između ostalog, režirao je najskuplji film ikada snimljen kod nas, sa poražavajućim rezultatom. Bata Živojinović Jedan od najznačajnijih igrača na filmskoj sceni. NJegova partijska ostrašćenost, od Tita do Miloševića, bila je presudna prilikom kreiranja budžeta gotovo svakog filma u kome je igrao. Ostvario nekoliko antologijskih uloga i na filmu i u Skupštini. Emir Kusturica „Profesor“ među rediteljima. „Car“ Mokre gore. Iako mu se svašta pripisuje i iako su njegovi politički stavovi često u raskoraku sa umetničkim senzibilitetom, uticaj je ipak stekao zahvaljujući prvenstveno svojim visokoestetskim filmskim apstrakcijama. Prepoznatljiv u čitavom svetu. Goran Marković NJegov miraz političkim strukturama manji je nego što se očekivalo, pogotovo sada dok se u Ministarstvu kulture pita za izgled srpske kinematografije. Maljevići O tom klanu se priča kao o klanu sa mnogo uticaja i, naravno, para. Sve rade porodično i upravo tako i deluju na javnoj sceni. NJihova dela, pak, nisu prešla osrednje umetničke kvalitete. Miša Mogorović Jedan od najagilnijih filmskih producenata trenutno kod nas, sa jakim uplivima u evropske fondove. Nedavno predložen i za člana Nacionalnog saveta za kulturu. Goran Paskaljević Dežurni krivac za sve kontakte između umetnosti (filmske naravno) i politike. Moć mu se ogleda u dobrom utemeljenju u G17 plus, ali opet nije uspeo da snimi najskuplji film ikada. Ili možda to još nije poželeo. Lazar Ristovski Još jedan glumac koji je poželeo da bude producent i reditelj, naravno, kako bi i sam zakoračio u „kuhinje“. Ipak je ostao jedan od voljenijih glumaca, a o njemu kao producentu retko kada se raspravlja. Često se na konferencijama hvalio kako isplaćuje sve članove svoje ekipe. LJubiša Samardžić Glumac koji se s godinama pronašao u režiji, gde je sada aktivniji, jedan od prvih koji je usavršio iznalaženje izvora prihoda za svoje filmove. Čini se ipak da će ostati upamćeniji kao glumac, odakle je i naučio kako se funkcioniše na javnoj sceni. POZORIŠTE Nebojša Bradić Uspešan direktor Kruševačkog narodnog pozorišta, fijasko u Ateljeu, problematično u Narodnom, dignuto iz pepela Beogradsko dramsko. Kao ministar je započeo mnoge projekte na zdravim osnovama, nažalost u javnoj komunikaciji nije umeo da odvoji bitno od nebitnog. Voja Brajović Kao savetnik predsednika Srbije i neko ko uporno govori da je vanstranačka, a ne partijska ličnost na tom mestu, kao kratkotrajni ministar kulture Srbije, nije pokazao nijednu stranu svoje realne moći. Najmoćniji je bio dok je u JDP krojio repertoarsku i kadrovsku politiku. Dušan Kovačević Kao pisac, scenarista, akademik, direktor (gotovo vlasnik) Zvezdara teatra, ima realno veliku moć. Fino je opstajao u svim režimima. NJegov uticaj u pozorišnom svetu sličan je uticaju „oca nacije“ na književnoj sceni. Dejan Mijač Danas je više samostalna institucija bez velike moći, sa još manje upliva. Ima moćne sledbenike među mladim umetnicima. Biljana Srbljanović NJena trenutna moć je pre svega u onome što piše. Ipak, dotle je došla zahvaljujući političkoj kritici svega i svačega, počev od Slobodana Miloševića naovamo. Jovan Ćirilov NJegovo mišljenje se neprestano visoko uvažava. Najveća greška mu je što za Bitef nije proizveo dostojnog naslednika. Moć mu se posebno ogleda u oblikovanju javnog mnjenja, kroz seriju tekstova i kolumni. Branko Cvejić Kao upravnik JDP ima najveće zasluge što je ovo pozorište dobilo novu zgradu, zaslužan je za saradnju sa hrvatskim i slovenačkim pozorišnim kućama, a najviše za dovođenje umetnika, sa prostora bivše Jugoslavije. Svetozar Cvetković U suštini uspešan kao upravnik, sposoban kao producent, zaslužan za mnoge prve korake u povezivanju kulturnih radnika posle ratova i raspada Jugoslavije. NJegova moć u pozorištu svodila se na dobre političke kontakte. Slična je situacija i sa filmom, gde je sada aktivniji. VIZUELNE UMETNOSTI Branislava Anđelković Direktorka Muzeja savremene umetnosti, zajedno sa mužem kreira celokupnu savremenu likovnu scenu Srbije, pažljivim odabirom novih kadrova. Branimir Dimitrijević Pomoćnik bivšeg ministra za kulturu za međunarodne odnose, evropske integracije i razvoj menadžmenta u oblasti kulture. Nikola Kusovac Predvodnik nacionalne struje u srpskoj likovnoj umetnosti. Iako aktivan po tom pitanju, u statusu je mirovanja. Zbog njegovog znanja i iskustva, nijedna vlast ga se ne može, i kad bi htela, u potpunosti odreći. Raša Todosijević Mlad, poletan i moderan već pola veka. Jedna od najznačajnijih figura ex-yu umetničke scene. Nije se promenio, niti njegov uticaj jenjava. Milica Tomić Mis srpske vizuelne scene, zaintrigirala je i nacionaliste kada je centrom Beograda „prošetala“ kalašnjikov u sklopu svog performansa.