Pakao pod državnom stražom

Vesti o masakru u Srebrenici širile su se Istočnom Bosnom poput požara u drugoj polovini jula 1995. godine. Kad je vojska Ratka Mladića nakon nekoliko neuspešnih pregovora sa vlastima Žepe i više bombardovanja te zaštićene zone počela da prodire u mali grad (25. jula 1995), stanovništvo je krenulo u panične zbegove na one strane gde bi se mogao sačuvati život. Žene i deca, bolesni i slabiji konvojem su evakuisani na teritoriju pod kontrolom Armije BiH kao prioritet, a muškarcima, među kojima je bilo i puno izbeglica, nije preostalo mnogo opcija. Krenuli su preko šuma ka Srbiji, od koje ih je još jedino delila Drina. Bošnjaci iz Istočne Bosne su tokom rata u više navrata bežali u Srbiju (i u Crnu Goru) kod svojih rođaka, i jer je to bio najjednostavniji način da se dokopaju trećih zemalja. Zbrinjavanje bošnjačkih izbeglica bio je omiljen argument Slobodana Miloševića o miroljubivoj srpskoj politici; u zavisnosti od potreba, isticalo se da ih ima od 5 pa čak i do 17 odsto od ukupnog broja izbeglica u SRJ. Te potrebe zvanične politike verovatno su značajno doprinele da bošnjačka ruta preko Srbije bude bezopasna po njihov život. Plan Bošnjaka nakon pada Žepe je bio isti: da se nekako domognu Sandžaka, Vojvodine ili Makedonije, da bi odatle tražili pomoć od međunarodnih organizacija za odlazak u treće zemlje. U periodu od 29. jula do 4. avgusta 1995, prema svedočenjima koje je prikupio Fond za humanitarno pravo (FHP), a na osnovu kojih rekonstruišemo događanja od pada Žepe do života u logorima, oko 1.500 muškaraca prešlo je na teritoriju Srbije u grupama od po nekoliko ljudi do oko 90 njih. Najviše ih je, koristeći balvane, splavove ili prosto preplivavanjem prešlo u Srbiju iz Crnog Potoka u opštini Srebrenica. Nakon prelaska reke, vrlo brzo su ih hvatali i sabirali u veće grupe graničari Vojske Jugoslavije (VJ). Rečeno im je da su ratni zarobljenici, oduzeti su im svi oštri predmeti, pertle, kaiševi, ponekome i novac i lični predmeti. Bošnjaci nisu imali oružje sa sobom, ostavili su ga na bosanskoj obali Drine. Vojnici graničari su se prema svedočenjima retko ophodili korektno. Uglavnom su već tu, na samom mestu hapšenja, počinjale batine i tortura. Rutina dobro poznata i iz drugih logora: ruke na potiljak i u čučanj, vređanje, udaranje, ismevanje, iživljavanje (vidi svedočenje). Jedna grupa Bošnjaka uspela je da dođe do Sandžaka i smesti se kod rodbine, ali ih je ubrzo pronalazila vojna policija i hapsila. Ove slučajeve zabeležio je Helsinški odbor za ljudska prava u Sandžaku. Imajući u vidu da je oko 1.500 ljudi prešlo u Srbiju, a oko 850 boravilo u logorima, jedan broj Bošnjaka je uspeo da izbegne zatočeništvo. Većina Bošnjaka prošla je isti put: VJ ih je prevezla do Bajine Bašte (neke i do Zvornika), gde su noć i dan proveli na nekoliko lokacija, od kojih je najveća grupa boravila na žicom ograđenom igralištu u selu Jagoštici, čuvani naoružanim vojnicima i policajcima koji su se tu već pridružili vojsci. Odatle su ih noću ukrcavali u vojne kamione uz batine, u proseku po pedesetoro njih u jedan dajc. U jednom od tih kamiona ugušio se Edem Torlak, čije telo je ostalo u kamionu sa ostalima sve dok nisu stigli. Preveženi su u Šljivovicu i Mitrovo Polje, gde su formirani logori, ili kako ih predstavnici institucija nazivaju, u prihvatne centre. Zločini i odnos prema zatvorenicima su ti koji čine razliku između ta dva pojma. Logor u Šljivovici nalazio se na Braneškom polju, opština Čajetina, blizu Užica, u kompleksu napuštenih radničkih baraka preduzeća „Planum”, ograđenom dotrajalom ogradom. Nije bilo elementarne infrastrukture za životne potrebe – nekoliko poljskih toaleta, bez kupatila, kuhinje, struje. Spavalo se na betonu, bez pokrivača, do decembra kad je Međunarodni komitet Crvenog krsta (MKCK) doneo krevete. Na većini baraka prozori su bili razbijeni. Tortura je bila svakodnevna (videti svedočenje logoraša iz Šljivovice uz tekst), režim suroviji od logora u Mitrovom Polju. Pretpostavlja se da je tu boravilo oko 400 ljudi. Logor je zatvoren do 10. aprila 1996. Drugi logor formiran je u dečjem odmaralištu u Mitrovom Polju, opština Aleksandrovac, u podnožju planine Goč. Kompleks je takođe bio gotovo ceo ograđen dotrajalom ogradom, i zaklonjen šumom. Postojale su dve barake, devastirane, sa dotrajalim dečijim krevetima od kojih je većina bila polomljena. Jedan broj ljudi bio je smešten u WC-u koji je bio van funkcije. U logoru je boravilo oko 450 Bošnjaka sve do februara 1996. Rutina u ovim logorima bila je veoma slična onoj u logorima za Hrvate. Po dolasku, Bošnjaci su prolazili kroz špalir policajaca koji su ih tukli nogama, rukama, motkama, palicama. Svakodnevica ispunjena glađu i batinama, boravkom u pretrpanim barakama. Bez hrane po nekoliko dana, a potom obrok od četvrt hleba i jedne konzerve koju deli po troje, četvoro ljudi. Kad su formirane kuhinje, kuvana hrana je bila tek nešto više od posoljene vrele vode sa kojim zrnom graška ili pasulja. Vrela „čorba” se morala pojesti za par minuta, oni koji poslednji završe dobijali bi batine. Svi logoraši svedoče da je MKCK donosio hranu na kapije logora, ali da je ta hrana odmah nakon odlaska predstavnika MKCK odvožena iz logora. Prvih meseci održavanje elementarne higijene bilo je gotovo nemoguće. Povremena kupanja ledenom vodom trajala su sve dok MKCK nije dostavio pribore za higijenu, kad je postalo malo lakše. Većina logoraša dobila je šugu i imala vaške. Manje grupe logoraša izvođene su iz oba logora da obavljaju teške fizičke poslove, skupljaju đubre ili da rade u obližnjem hotelu, ili su radili u krugu logora. Rad nije bio prisilan, a za „nagradu” su dobijali malo više hrane ili kutiju keksa. Oba logora funkcionisala su oko osam meseci. Obezbeđivao ih je redovni sastav MUP-a. Od početka decembra 1995, UNHCR započinje evidentiranje lica koja žele da odu u treće zemlje. Prva grupa otišla je u januaru 1996, i do aprila najveći broj ljudi otputovao je u Skandinaviju, Francusku, Irsku, Kanadu, SAD. Početkom aprila 1996. u logore je došla delegacija federalne komisije BiH i srpskih vlasti, kada je popisano preostalih 214 logoraša. Svi su istog dana autobusima odvedeni u BiH. O tome je Amor Mašović, koji je predvodio bosansku komisiju, svedočio pred sudom u Beogradu. Ta komisija je utvrdila da su izvan svake sumnje Šljivovica i Mitrovo Polje bili logori, o čemu je logorašima izdavana i potvrda. Logori Šljivovica i Mitrovo Polje dobijaju poslednjih godina svojevrstan epilog pred sudom, gde se vodi pet postupaka protiv Srbije koje je FHP u ime 20 bivših logoraša podnelo pet tužbi za materijalno obeštećenje (reparacije) na osnovu odgovornosti države za psihičku i fizičku torturu kojoj su bili izloženi logoraši od strane pripadnika policije. Reparacije žrtvama obaveza su svake države na osnovu obavezujućih međunarodnih dokumenata, pa tako i Srbije. „To je odraz prakse karakteristične za stari mentalni sklop pre svega sudija, od najnižeg do najvišeg suda, koji do danas veruju da treba štititi budžet i po cenu kršenja pravde i pravičnosti. Ima časnih izuzetaka ali se njihove odluke poništavaju pred višim sudom. Parnični postupci za reparacije odražavaju istu politiku koja se pred sudovima oslikava u procesima za ratne zločine - nema optužnica za visoke oficire vojske i policije, koji su u hijerarhiji stajali odmah ispod vojnih i policijskih dužnosnika koje je Haški tribunal osudio na višegodišnje kazne zatvora. Postupci pred domaćim sudovima ostavljaju pogrešan utisak da su zločini počinjeni od nekih odmetnutih i nekontrolisanih grupa kriminalaca, da nema odgovornosti države. Žrtve još uvek čekaju svoju pravdu, koja se sastoji kako iz pravičnih kazni za sva odgovorna lica tako i iz reparacija koje su važne ne samo za povratak dostojanstva žrtve već i države”, kaže za NIN Sandra Orlović, zamenica izvršne direktorke FHP. Od pet postupaka za reparacije, tri su završena pred prvostepenim sudom odbijanjem tužbenih zahteva. U postupku Bogilović Enes i DŽebo Mušan protiv RS, prvostepeni sud je 17. 11. 2010. godine odbio tužbeni zahtev iznoseći zaključak da bivši logoraši u Šljivovici „nisu pretrpeli psihičku ni fizičku torturu”. Druga dva prvostepena postupka tužbe su odbijene zbog „zastarelosti”. FHP je uložio žalbe na sve tri presude, i sada se očekuje drugostepeni sud. Pozivanje suda na zastarelost potraživanja nadoknade štete pratilo je i druge procese za reparacije koji su se vodili u Srbiji, od kojih su najpoznatije kolektivne tužbe za prinudnu mobilizaciju izbeglica. Naime, prema Zakonu o obligacionim odnosima (ZOO) potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za pet godina od kada je šteta nastala. Međutim, kada je u pitanju krivično delo (kao što je kršenje ljudskih prava), ZOO predviđa da zastarelost nastupa kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja. Vrhovni sud Srbije (VSS) je 2004. godine zauzeo pravni stav da se rokovi zastarelosti za krivična dela ne mogu primeniti na državu već samo na neposrednog učinioca. Sudovi u Srbiji masovno postupaju po ovom pravnom stavu VSS, iako se time grubo krše „stariji” zakoni od ZOO. Ustav Srbije garantuje da „niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju” i kojim je propisano da „svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ”. Takođe, osnovnim principima i smernicama u ostvarivanju prava na pravni lek i reparaciju za žrtve kršenja međunarodnog prava ljudskih prava i humanitarnog prava usvojenim na 56. zasedanju Generalne skupštine UN Komiteta za ljudska prava, u pogledu zastarelosti predviđa se da se odredbe o zastarelosti neće primenjivati na teška kršenja međunarodnog prava ljudskih prava i ozbiljne povrede međunarodnog humanitarnog prava koje predstavljaju zločine na osnovu međunarodnog prava. U Zaključnom komentaru Komiteta UN protiv torture o primeni Konvencije protiv mučenja i drugog okrutnog, nečovečnog i ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja u Srbiji u periodu od 1992. do 2003. istaknuto je pored ostalog da nema mesta primeni pravila zastarelosti u slučajevima kršenja međunarodnog prava i zločina predviđenih međunarodnim pravom kako bi se obezbedila adekvatna kompenzacija žrtava. Ono što se daleko od očiju javnosti događa u procesima za reparacije je prosto neverovatno. Sudije su, recimo, odbijale zahtev za medicinsko veštačenje posledica torture bivših logoraša sa obrazloženjem da je „izvođenje tog dokaza suvišno”. Republičko javno pravobranilaštvo koje zastupa tuženu stranu - državu, izvelo je niz svedoka koji su u nekom svojstvu posećivali logore ili videli logoraše. Oni su svedočili da nije bilo torture, da je ishrana bila sasvim uredna, higijena omogućena, kao i zdravstvena nega. Kako je svedočila medicinska sestra Vesna Kilibarda, lica u „kampu Braneško polje” su se hranila isto kao i policajci koji su ih čuvali, te da „kad su došli, oni su bili u mnogo lošem fizičkom stanju (...) a pred polazak su se svi bili nagojili i imali su 80 do 100 kilograma”. Radisav Ojdanić, iz MUP-a RS svedočio je da pripadnici MUP-a nisu obezbeđivali „prihvatne centre” da bi „sprečili bežanje ovih lica” jer su ona želela da odu u inostranstvo, i dodao je i da ne bi bežali jer su „znali da se paravojne formacije Republike Srpske nalaze na tridesetak kilometara odatle”. Svi svedoci tužene strane tvrde da nije bilo torture, da su uslovi bili korektni. Za osam meseci boravka logoraša u Šljivovici i Mitrovom Polju, u nekoliko navrata su organizovane ili odobravane posete medija. Logoraši svih logora o kojima smo pisali svedočili su o „doterivanju” i povećanim porcijama hrane u danima pred dolazak MKCK i medija, o obrocima organizovanim za oči posetioca. Čak i to malo medijskih razglednica, jedinih koje je i kakve je bilo moguće napraviti, govore mnogo više od onog što su tadašnje vlasti htele da pokažu svetu. Kraj serije Autentični snimci iz logora Fotograf Miloš Cvetković u nekoliko navrata posetio je logor u Šljivovici, i bio u prilici da u tri različita vremenska perioda snimi stanje u logoru. Dozvolu za posetu izdavalo mu je Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije. NJegove fotografije predstavljaju potresno svedočanstvo o sudbini zatočenika iz Žepe. Kada je izložio fotografije iz Šljivovice, Cvetkoviću su njegovi sugrađani iz Užica sa užasom priznavali da nisu znali šta se dešava u neposrednoj okolini njihovog grada. Svedočenje Ć. S. zatočenika iz logora u Šljivovici Morali smo da se smijemo Žepa je pala, naše vlasti su nam rekle da idemo. Žene i djeca su evakuisani na jednu stranu, mi smo odlučili da probamo da pređemo nekako na slobodnu teritoriju u Srbiju. Znali smo da su svi izginuli u Srebrenici. Hteli smo da se registrujemo preko Crvenog krsta da bi nas poslali u treće zemlje. Pravili smo splavove i prešli Drinu, samo ona dijeli Žepu od Srbije. Retko ko je imao oružje, a ko jeste, ostavio je sve na obali. Kako smo izlazili iz vode, tako nas je zarobljavala vojska, sve mladi ljudi. Pretresli su nas, oduzeli sve predmete, pertle, kaiševe, žilete. Pare nam nisu dirali. Popisali su ko je imao koliko novca, al` su nam ga ostavili. Nas je bilo 12 u grupi. Kad su prikupili oko 200, 300 ljudi krenuli smo u šume. Pješačili smo dugo. Kad smo izašli na neko mjesto, uzeli su nam izjave, ko je šta bio i šta radio. Pošteno sam rekao da sam bio vojno lice. Nisam imao šta da krijem, branio sam svoje mjesto, nisam nikome ništa nanio. Držali smo ruke za vratom, sjedili na betonu. Ispitivanje je počelo izjutra, psovali su, tukli... Čuje se sve a gledaš preda se. Prije mraka su nas ukrcali u kamione, po 50 ili 60. Edhem T. se ugušio, tako smo se vozili sa njim. Dovezli su nas u Bajinu Baštu. Zatvorili nas u veliku salu i tu smo ostali cijeli dan. Noću opet uz batine u kamione. Tu smo prvi put dobili četvrt hljeba i konzervu na 4 ili 5 ljudi. Vode je dobio ko traži ali nije se smjelo tražiti. Sebe sam doživljavao kao neku životinju. Pomirio sam se sa sudbinom i sa smrću. Nisam ni na šta obraćao pažnju. Opet kamioni. Vozili nas cijele noći. Zatvorene cirade, ne smiješ proviriti, odmah udare. Kad smo stigli u Šljivovicu došla policija Srbije, smjestili nas u barake, neki magacini, pregrađeni. Po 30-40 ljudi u jednom. Pet prostorija jedna baraka. Ležiš na betonu. Tu su nas danonoćno tukli. Nijedne sekunde nije bilo mirno, da neko ne jauče il` ne plače. Tri, četiri mjeseca neprestano jauci. Nekad po tri dana ne daju hrane. Nekad nam na dva dana daju po četvrt hljeba i riblju konzervu na četvoro ljudi. Dobiješ ime, oni kažu kako ćeš sad da se zoveš. Ja sam se zvao Zoran. Ako oću da idem u ve-ce, čučnem na stepenicama, dignem dva prsta i pitam da li smijem. Ako mi dozvole, onda svo vrijeme moram da blinkam prstima kao žmigavac i da pokazujem pravac. Taj ve-ce je bio između dvije zgrade. Najviše patnje je bilo između te dvije zgrade. Tamo sjede naoružani policajci sa pištoljima, mitraljezima, puškama, u plavomaskirnim uniformama. Ima ih oko objekata, na ulazu u logor, najmanje stotinu njih u svakom trenutku. Tukli su nas kundacima, iživljavaju se, i to tako da čovjek treba da sjedne da to smisli, to je van svake pameti. Tamo je bila i cijev mesingana kao tuš gdje smo se kupali. Samo hladna voda. Jednom sedmično smo se kupali, bez sapuna, šampona, a napolju hladno. Oni sjede i gledaju ljude gole kako se kupaju i smrzavaju. Izvedu dva čovjeka da jedan drugog tuku šakama, ko će koga jače udariti dok ne budu krvavi. Najgora i najteža patnja bila je glad. Dođe vam da mrete. Ne znam kako sam to preživio. Kupovao je hljeb ko je imao novaca, nisu nam ga oduzeli. Dovlačili su neki kombi. Neka tri inspektora koji su ispitivali, to je neko iz njegove familije dovozio. Zarađivali su velike pare. Plaćali smo po 20 puta i više od cene. Jednom smo čuli da je bio Crveni krst (MKCK) i da ih nisu pustili unutra. Tek nakon mjesec dana su nas registrovali. Dali su im dozvolu da nas za pola sata registruju. Nas je bilo oko 800 u barakama. Uletjeli u velikoj brzini, podijelili papire i olovke da popunimo prijavu. Posle je dolazila hrana iz UNHCR i MKCK. Ona je pretovarena i nisu nam je dali. Jednom u sedam dana su nas posjećivali, al nisu nam davali tu hranu. Imao sam 45 kila nakon 90 dana. Prije sam imao 85. Svi smo imali vaške, bilo je i šuge. Teže slučajeve su vodili u bolnicu u Užice. Prvi put posle dva, tri mjeseca došla je sestra Vesna i doktor, psovao nam je majku balijsku. Podigao je košulju i pokazao kako je bio izranjavan. Tako da ko je bio bolestan, nije smio reći da je bolestan. Nacrtaju na zidu konja i tjeraju čovjeka da skače da ga uzjaše, on udara glavom u zid, cijeli bude u krvi. Ili da vozi auto koji ne postoji. Oni se smiju, a moramo se i mi smijati. Izvodili su ljude i vezivali, prijetili streljanjem. Stave pušku na glavu. Non stop jauci. Vidio sam svašta, al sam već i zaboravio. Jedan iz Višegrada što je radio u drugom dijelu prepoznao komandira, znao ga imenom i prezimenom, bio mu je komšija. Rodom je iz Srbije. Zvao se Lukić. Nisu se oslovljavali imenima. Bilo je i onih koji nisu htjeli da tuku. Onda je doktor Amerikanac dobio dozvolu da uđe da vidi jel` ima šuga. Htio da vidi ozlijede. Podigne jednom odjeću a vide se otisci čizama. Poslije došla uveče trojica u civilnoj odjeći, lijepo obučeni, pametni, neki crni mantili, kao agenti. Pitaju kako vam je, tuku li vas? Imali smo praksu, ako nekom kažemo da nas tuku, poslije prevodioci to prenesu onima. Mi kažemo ne tuku, lijepo nam je. Četvoro ili petoro pogledali koji su imali najviše ozlijeda. Kažu - što lažete, odakle ovo. Mi objasnimo da bude još gore poslije, oni kažu, e sad više neće smjeti da vas tuku. Te večeri je došlo do kompletne smjene policije i njihovog komandira. Došla je saobraćajna milicija. Bio sam vozač, znam šta je saobraćajna a šta specijalna policija. To su bili stariji ljudi, nisu nam branili hranu, nisu više tukli i maltretirali. Dobili smo krevete željezne na sprat. Naše patnje su prestale. Napravili su tuševe, kabine, ve-ce. Nismo više prinudno radili. Jednom u deset dana izvedu nas na zrak, ruke preda se i sjediš. Nije bilo kretanja, al` nisu bile ni ruke na potiljku. Poslije četiri, pet mjeseci počelo odvođenje ljudi: ko je htio u Ameriku, Australiju, Kanadu. Negdje kraj marta, početak aprila došla delegacija naše vlade u kojoj je bio Amor Mašović i drugi. Tad je bio pojedinačni razgovor sa svakim i ljudi se izjašnjavali gdje hoće da idu. Ja sam tražio u Austriju, ali su mi objasnili da nije stigla viza. Tako da sam se vratio u Bosnu autobusom u pratnji policije do granice, a onda nas preuzeo Unprofor, i razvozio dalje. Imao sam 27 godina, bio sam već oženjen. Sin mi je imao tri mjeseca kad je Žepa padala. Tamo sam bio od 30. jula do 10. aprila.