Zašrafljivanje rečnika

Šta treba uraditi pre nego što se priključi termoakumulaciona peć? „Skinuti desnu bočnu stranicu odvijanjem vijaka na donjoj ivici...“ Želite da otvorite peć? „Odviti do kraja oba vijka sa krstastim urezima na bočnim stranama. Odvijanjem vijaka i podizanjem ugaonih limova oslobodićemo prilaz pokrivnoj izolaciji...“ Kako podesiti protok na slavini za toplu i hladnu vodu? „Zaštitno kućište opremljeno je metalnim vijkom za podešavanje protoka. Zatezanjem vijka smanjujemo otvaranje ručke do njene blokade...“ Već kratkim prelistavanjem uputstava za tehničke uređaje koje imam u kući došao sam do ovakvih i sličnih primera. Oni su mi potvrdili da je u pravu inž. Vladimir Lapčević, mašinac s posebnim osećanjem za maternji jezik, kad kaže da naši tehničari svaki čas upotrebljavaju hrvatsku reč vijak. Najraširenija reč za taj pojam jeste šraf, nemačkog porekla, ali odavno odomaćena kod nas, tako da je dobila i deminutive (šrafče, šrafić, šrafčić) i porodila čitav niz glagola (šrafiti, zašrafiti, ušrafiti, odšrafiti, prišrafiti, rašrafiti). Tu je i svima znani šrafciger. Kao zamena za germanizam još odavno je stvorena dobra srpska reč zavrtanj. Zavrtanj se zavrće i odvrće, ali može i on da se zavija i odvija, jer ti glagoli nipošto nisu kroatizmi. Glagol šrafiti i njegove izvedenice ipak se ne daju potpuno odbaciti, jer sadrže u sebi pojam šrafa (zavrtnja), što omogućava sažetije izražavanje. Svakako je lakše reći „Poklopac je prišrafljen“ ili „Odšrafite pločicu“ nego „Poklopac je pričvršćen zavrtnjima“ i „Odvrnite zavrtnje koji drže pločicu“. Vijak nam nije potreban. Ta reč je nezgodna i za izgovor, jer se u padežima (vijka, vijku, vijci itd.) ne čuje ono „j“, i nije slučajnost što ni u srpskom ni u hrvatskom nema druge reči na „-ijak“ s nepostojanim a. S druge strane, naš čitalac ističe da se u tehničkim tekstovima često sreće izraz „vijčana roba“, s pridevom kakav nije moguće napraviti od reči zavrtanj. Pitanje je, naravno, koliko je takva sintagma uopšte potrebna: ako eksere ne zovemo „ekserska roba“, ni lance „lančana roba“, ni spajalice „spajalična roba“ i tako dalje, zašto ne reći jednostavno zavrtnji (ili zavrtnjevi)? Možda zato što se pod tom „robom“ podrazumevaju ne samo zavrtnji nego i one prstenaste stvarčice što se navrću na njih, a koje zovemo... kako? Najčešće matice, ali inž. Lapčević tvrdi da je i matica kroatizam, uz to prevod nemačkog Mutter. (I kod nas se nekada govorilo „muter“, pa ste mogli nekog majstora da čujete kako se žali da „muter ne pasuje na šraf“, jer nemaju isti „gvint“ (= navoj). Nisu, dakle, svi germanizmi ostali do danas u upotrebi.) Inž. Lapčević se zalaže za izraz navrtka. (U „Rečniku srpskog jezika“ navrtka je upućena na navrtanj, ali onaj prvi oblik bez sumnje je običniji.) Što se tiče šrafcigera, imamo odvijač, odvrtač i odvrtku, Bratoljub Klaić je u svom rečniku predlagao još i izvijač i izvojac, ali ako te reči uopšte postoje, biće da se odnose na vadičep. Nezgoda je što, kao i zavrtanj ali u većoj meri, nijedan od tri naša izraza nije uspeo da se stvarno odomaći u govoru. Ako nekom budućem mehaničaru objašnjavate da za takvu i takvu popravku treba da upotrebi odvijač, ili odvrtač, ili odvrtku, gotovo je sigurno da će vas upitati: „Mislite na šrafciger?“