Svi traže saveznike

Ni sedam meseci nakon izbora na nivou BiH nije formirana vlast, niti ima nekakvih ozbiljnijih nagoveštaja da bi se to moglo dogoditi uskoro. Splasnula je čak i ona višemesečna javna polemika, više vrišteća galama nego ozbiljna priča na tu temu i kao da se svi pomalo navikavaju na takvo stanje stvari. Naoko, kao da su se umorili kako domaći politički igrači tako i međunarodna uprava ovde. Pažljivijim posmatračima je, međutim, jasno da ovo prividno mirnije stanje stvari nipošto nije dokaz da su se političke pozicije promenile ili da su strasti splasnule, već to vide samo kao fazu u kojoj se cela priča pokušava izmestiti izvan BiH, jer, u novije vreme ovdašnje političke elite više pokušavaju naći saveznike za svoje stavove važnim svetskim centrima moći, nego što domaću javnost pokušavaju uveriti u ispravnost svog političkog koncepta. Na tom planu, utisak je, najaktivniji je lider SDP-a Zlatko Lagumdžija koji se prilično uživeo u ulogu frontmena sarajevskog političkog koncepta koji u njegovoj izvedbi nosi naziv “normalna građanska država“ kojeg Srbi i Hrvati doživljavaju samo kao prepakovanu ideju iz ranije faze Izetbegovićeve SDA o Bošnjacima kao „temeljnom narodu“ ili Silajdžićeve „Sto posto Bosna“’. S obzirom na to da ne kontroliše ni dvadeset odsto poslaničkih klupa u Predstavničkom veću parlamenta BiH, Lagumdžija za svoje ideje pokušava pridobiti zvanični Brisel i Vašington, pa je izbacio ideje o „Dejtonu dva“, „Dejtonu plus“ i slične stvari, ali kako nije dobio podršku kakvu je očekivao sada je i on ušao u fazu čekanja da se oni koji se ovde obično podrazumevaju pod pojmom međunarodne zajednice umore od nefunkcionisanja Bosne i povuku neki potez koji bi značio dodatnu unitarizaciju i centralizaciju. Lagumdžija, međutim, uporno odbija da jasno objasni kako je entitetsku vladu u Federaciji BiH napravio sa minornom neoustaškom Hrvatskom strankom prava. To spajanje vatre i vode, njegove partije koja zvanično baštini ideje ZAVNOBIH-a i pravaša koji baštine ideje Pavelićeve NDH-a obeshrabrilo je i one koji su verovali da je kompromis ipak moguć. Vodeće hrvatske partije, dve frakcije HDZ-a, ostvarile su svoje nakane i održale Hrvatski narodni sabor i bilo je tu svega – od kukanja nad vlastitom sudbinom, do sasvim jasno uobličenih predloga da se u BiH formira više entiteta od kojih bi „jedan bio sa hrvatskom većinom“. Sve je to ipak izvedeno prilično oprezno, uz potpunu, kažu upućeni, kontrolu Zagreba kojem u ovom trenutku ne bi odgovarali neki radikalniji potezi bosanskih Hrvata. Pažljivije iščitavanje usvojenih papira na zasedanju sabora više nego jasno pokazuje da se i oni obraćaju više na inostrane adrese nego domaćoj javnosti u BiH, pre svih Nemačkoj. Osnova njihove priče jeste da su kao najmalobrojniji izloženi majorizaciji. Bez obzira na to što deo opozicije u Republici Srpskoj kritikuje Dodika da je u nevreme u priču uveo referendum, on se na te prigovore gotovo ne osvrće, a na zamerke i pretnje iz svetskih centara moći odgovara da „svet nije isti kao pre dvadeset godina“. I još, on se poziva i na ono što je zapisano u Dejtonskom mirovnom ugovoru, objašnjava da je pravo na strani Republike Srpske. Snagu crpi, jasno je, u činjenici da je cela struktura vlasti u RS nakon izbora formirana lako, da tu nema većih političkih trzavica. Na spoljnom planu Republika Srpska zasad ima javnu podršku Rusije, a Dodik veruje i još nekih zemalja. Bošnjački politički prvaci, međutim, svakodnevno pozivaju, prosto začikavaju međunarodnog namesnika Valentina Incka da suspenduje odluku Narodne skupštine RS o raspisivanju referenduma. On, zasad, osim manje-više oštrih izjava, ne čini ništa ozbiljno. Kažu zbog toga što ne može obezbediti jedinstven stav svog poslodavca, a to je Savet za sprovođenje mira, u kojem sede predstavnici svih velikih zapadnih zemalja, zatim Rusije, Turske... O stanju stvari u BiH možda svedoči i jedna vest koja glasi da jedna turska naftna kompanija ima nameru da u BiH uloži u taj posao oko milijardu i po evra. U tom poslu su već ovde Rusi koji su kupujući dve rafinerije (Brod i Modriča), lanac benzinskih pumpi i prava na istraživanje nafte već uložili milijardu evra, a planiraju još. Verovatno bi u gotovo svim delovima sveta to bilo shvaćeno kao nadgornjavanje velikih svetskih kompanija. Ovde je to, međutim, iščitano pre svega kao politička vest.