Sarajlije hoće da kaznim Dodika

Visoki predstavnik za BiH Valentin Incko nikada ne ide liftom do svog kabineta na petom spratu zgrade koja se često opisuje kao jedino mesto u Bosni gde se zaista odlučuje. Austrijski diplomata slovenačkog porekla je možda redak primer u galeriji stranih političara koji su često mešali aroganciju i neznanje jer zaista dobro poznaje ovdašnje narode, kulture, jezike. Završio je gimnaziju na slovenačkom jeziku u Celovcu, studirao je srpsko-hrvatski jezik i pravo u Gracu, a više od polovine svoje diplomatske karijere proveo je na području bivše Jugoslavije kao kulturni ataše u Beogradu, šef misije OEBS za Sandžak, prvi austrijski ambasador u Sarajevu, ambasador u Sloveniji, da bi na kraju postao visoki predstavnik za BIH. Oženjen je operskom pevačicom Bernardom Fink i pasionirani je ljubitelj klasične i duhovne muzike. U njegovoj biografiji piše da tečno govori slovenački, ruski i bosanski jezik. Pre intervjua se priseća beogradskih godina, prijatelja, druženja u Klubu književnika, obilazaka manastira i navodi da je imao donatorsku kartu za izgradnju Bogoslovskog fakulteta sa rednim brojem 4, sa potpisom patrijarha Germana. Entuzijazam na licu se smanjuje sa prvim pitanjem o krizi i najavljenom referendumu u RS. “Ne osećam krizu, jer je Bosna stalno u krizi... Ima nekih nedoumica o Zakonu o državnom tužilaštvu i sudovima, koji je 2001. i 2002. godine na nivou BiH, na državnom nivou, bio jednoglasno podržan, jer su za njega pored stranaka iz Federacije glasali i poslanici stranke Milorada Dodika, PDP je bio uzdržan, dok SDS nije bio prisutan. Mi smo veoma jasni da referendum na entitetskom nivou ne može da osporava ono što je na državnom nivou i da se zakon može menjati na isti način, i na istom mestu, na koji je donet. Međunarodna zajednica želi da RS povuče tu odluku jer bi to bio najelegantniji način da izađemo iz krize, a postoji potpuno jedinstvo da, ako to RS ne učini, to učini visoki predstavnik. Imam podršku za to, i Miroslav Lajčak me je ovih dana javno podržao u Banjaluci i Veće za implementaciju mira me je podržalo jednoglasno, doduše bez Rusije. Ovde nisu u pitanju samo institucije kao što su Tužilaštvo i Sud, već sva postignuća posle 1996. godine pošto neki političari u RS žele da osporavaju odluke visokog predstavnika u prošlosti koje se odnose na sve državne simbole, kao što su nacionalna valuta, zajednički pasoš, zastava, registarske tablice. A odluku o zastavi je doneo visoki predstavnik nekoliko dana pre Olimpijskih igara u Naganu, tako da je našim sportistima ta zastava stigla na sam dan otvaranja Olimpijskih igara. Kada pogledate ovu zastavu, vidite da su je stvorili međunarodni faktori jer ima evropske boje - žuto i plavo. A kada se dovode u pitanje institucije, glavni simboli, onda neki imaju pravo kada kažu da se dovodi u pitanje i sama Bosna. Da li ste pokušali da razgovarate sa predsednikom Republike Srpske Miloradom Dodikom o ovom sporu ili razgovarate preko medija? Mi smo upozoravali non-stop da to ne treba da se radi, podsećali da je nešto slično skupština Republike Srpske uradila u maju 2009. godine kada je donela zaključke kojima od države BiH uzima 69 nadležnosti, čak i u pitanjima kao što su azil, izbeglička pitanja ili spoljna trgovina. Da podsetim da smo te zaključke poništili. RS ima velike nadležnosti, taj entitet može da ima specijalne odnose sa Srbijom i to niko ne dovodi u pitanje, ali ne može da dovodi u pitanje Dejtonski sporazum i sva postignuća iz prošlosti. Kakav rasplet krize očekujete? Bilo bi najelegantnije da RS sama povuče svoje odluke, pošto postoji veoma jaka odlučnost međunarodne zajednica da, ako Dodik i predsednik Skupštine ne učine, to učini međunarodna zajednica. Nije nama nikakvo uživanje da poništavamo bilo čije odluke, mi bismo zaista želeli da RS sama shvati da to nije dobar put. Najavili ste mogućnost sankcija prema RS. Hoćete li i vi kao neki vaši prethodnici da smenite predsednika RS ili da nekome zabranite da se bavi politikom? EU je odobrila restriktivne mere koje bi mogle da se koriste protiv političara koji svojim delovanjem krše neke osnovne evropske, demokratske vrednosti. Hipotetički to bi mogao da bude Lukašenko, Dodik ili možda neki Austrijanac. Evropska unija bi mogla, što ne znači da hoće, da zamrzne svu imovinu dotičnog političara, zatim da zamrzne projekte u toj regiji, a podsetiću da je direktna pomoć budžetu ove godine iznosila 100 miliona evra, a kao treći vid sankcija je zabrana putovanja u zemlje EU. To su sankcije EU koje se mogu aktivirati. Čuli smo šta EU može da uradi, a kakve sankcije možete vi da povučete? Visoki predstavnik ima mogućnost da sam uvede sankcije, kao što je smenjivanje, ukidanja plata i zabrana političkog delovanja. U prošlosti su se takve mere mnogo koristile, čini mi se da je ukupno 190 političara, među kojima su bila i trojica predsednika, udaljeno iz politike jer su bili uvučeni u korupciju ili su se ponašali antidejtonski. Te mere se sve manje koriste, ja u suštini nikoga nisam sklonio iz politike osim dva sitna slučaja zbog korupcije, ali kažem da ta mogućnost postoji. Vi, dakle, razmišljate o tome da smenite Milorada Dodika? Razmišljam, sigurno da razmišljam, ali nisam došao do zaključka. Sve je to veoma neprijatno, jer smo u maju 2009. imali sličan nesporazum a sada se to ponavlja. Sve je to veliki nesporazum, međunarodna zajednica nikako ne želi ukinuti RS i meni ne pada na pamet takva ideja, ne smeta mi ako RS ima dobre, specijalne veze sa Beogradom, ali samo želim da se ne urušavaju institucije BiH. Ali iz RS možete da čujete da se mnogim potezima međunarodne zajednice samo povećava stepen centralizacije BiH i postepeno ukida RS? Nije istina da međunarodna zajednica želi da jača centralizaciju, ali jeste istina da jačamo funkcionalnost BiH. Kada pogledate statistiku i vidite šta je radila vlada u protekle četiri godine, vidite da je to sve porazno – jedna nevladina organizacija je izračunala da bi ove stranke, kada bi zaista želele da ispune svoje programe, morala da na tome rade narednih 150 godina. Hrvatska će za nekoliko nedelja ili meseci dobiti status članice, Crna Gora je kandidatska zemlja, Srbiju to očekuje, ceo region je krenuo, svi imaju taj osećaj da se kreću ka nekom cilju, samo u Bosni vi nemate taj osećaj. Da li je Dodik glavni krivac ili prepreka ili postoje i neki drugi odgovorni lideri? Ja znam da Dodik želi u Evropu, ali ne želi centralizaciju države na zadnja vrata. Evropa ne želi centralizaciju, ali ako želi da izdvoji novac za poljoprivredu, a 40 odsto evropskog budžeta se izdvaja za poljoprivredu, onda Evropa mora da ima jednu adresu, jednu instituciju sa kojom će sarađivati. To ministarstvo poljoprivrede može da bude u Istočnom Sarajevu ili nekom drugom mestu u RS, može ministar da bude Srbin, ali Brisel mora da ima jednu adresu sa kojom će komunicirati. Apsolutni je imperativ da postoji jedno telo, institucija za državnu pomoć jer u Briselu žele da znaju gde tačno novac ide, kako se raspoređuje, ko je za to odgovoran. Dodik dobro zna da Evropska unije to traži kategorički, ali on se sve vreme plaši centralizacije. Austrija nema svoju spoljnu trgovinu jer je ta nadležnost već premeštena u Brisel, sve evropske zemlje se odriču nekih nadležnosti kako bi EU bila što efikasnija, tako bi i Bosna za nekoliko godina te institucije prebacila u EU, kao što će i Srbija. To nije antisrpski, nije antievropski, to je samo funkcionalno. Mi sada nailazimo na zahteve iz RS da se Elektroprenos BiH podeli na tri dela, iako je sedište tog preduzeća u Banjaluci, direktor je Srbin Dušan Mijatović, a preduzeće ima 200 miliona keša. Čitava Rusija ima jedan Elektroprenos, ali bi Bosna morala da ima tri. Zar vam ne deluje čudno da Evropska unija u svim zemljama snažno podstiče procese decentralizacije, zalaže se da centralna vlast bude što manjeg obima, osim u Bosni gde se ta centralna vlast uvećava? Ali izvinite, moram da vas prekinem, ja bih vas pitao ko je centralna vlast u Bosni? Premijer se zove Nikola Špirić i on je iz Dodikove stranke, Sredoje Nović je ministar civilnih poslova, Srbin iz Srpca je državni tužilac, ne može da bude srpskije od toga. Jedan član Dejtonskog sporazuma lepo kaže da se oni mogu dogovoriti da menjaju strukturu države, vi sada imate neke kantone u kojima Hrvati imaju takvu autonomiju da se uopšte ne osećate da ste u Bosni dok gledate sve te šahovnice, ali ponavljam da moram da učinim sve da centralna vlast normalno funkcioniše. Osećate li se često kao alibi za neuspehe ovdašnjih lidera? U BiH i u regionu se veoma često mogu čuti izjave da je visoki predstavnik neka vrsta gubernatora, koji ne dozvoljava partijama, liderima, da vode samostalnu politiku? Dosta političara u meni vidi jako dobar izgovor za neuspehe, ali ja obično kažem da su moji prethodnici probali i jedno i drugo - do 2006. intervencije visokog predstavnika su bile zaista masivne, ali je učinjen značajan pomak. Posle 2006. godine, međunarodna zajednica je rekla: ajde da se malo povučemo i da omogućimo liderima, strankama da sami reformišu zemlju. Švarc Šiling, Miroslav Lajčak i ja smo se trudili da što više ostavimo lidere da se sami dogovore, ali, nažalost, to je bilo vreme stagnacije. Hoćete da nam kažete da bi trebalo više da kažnjavate? Meni na ulici ljudi prilaze i kažu da su razočarani, pitaju me zašto više ne kažnjavate ove političare, prvo kaznite Dodika pa onda i ove naše. Ali to nije stil Evropske unije, mi ne želimo kažnjavati. Ta mogućnost uvek postoji ali mi želimo jednu finu komunikaciju, saradnju, jer je to ključno civilizacijsko pitanje – želimo li da budemo u EU ili van nje, želimo li da imamo odgovornu, efikasnu vlast ili ne. Kako se Srbija ponaša prema Bosni? Očekujete li da predsednik Tadić pojača uticaj na rukovodstvo RS? Mislim da bi bilo najbolje da susedne zemlje uopšte ne intervenišu već da nastave da razvijaju regionalnu saradnju koja je najbolja u poslednjih 20 godina. Pre 11 godina, prve komšije BiH su bili doktor Tuđman i Milošević, danas su to Josipović i Tadić i ko tu ne vidi razliku, njemu nema pomoći. Što se tiče predsednika Tadića, ja sam zahvaljujući mojim beogradskim prijateljima, kao što su Milivoje Glišić i Miodrag Đukić, upoznao njegovog oca dok sam službovao u Beogradu. Bio sam prošle godine kod njega, on mi je poklonio neke svoje knjige, tako da poznajem vašeg predsednika 28 godina, doduše znam više oca, ali znam i predsednika. Boris Tadić je u svim javnim nastupima uvek bio više nego korektan i sada u Karađorđevu je izjavio da Srbija nikada ne bi podržala referendum o Bosni i Hercegovini koji bi rezultirao njenom podelom ili gubitkom teritorijalnog integriteta. Kada su ga pitali da li će navijati za BiH kada su bile kvalifikacije za svetsko prvenstvo u Južnoj Africi, on je rekao da će naravno navijati jer je on rođen u Sarajevu, živeo je ovde šest godina, na adresi Lenjinova 1. Ali Dodik je rekao da neće navijati, iako je Tadić zamolio sve navijače u Bosni da podržavaju Srbiju u Južnoj Africi jer Srbija tamo predstavlja čitav region. Očekujete li od predsednika Tadića da ubedi Dodika da navija za Bosnu? Može, ali Dodik je više košarkaš, njega to više interesuje od fudbala. Kada pričamo o odnosima Srbije i BiH, mene boli kada se otvara most između Srbije i BiH, a da se na otvaranju ne vidi nijedan simbol bosanske države i da se ne pozove nijedan bosanskohercegovački političar. Mogli bi barem da pozovu premijera BiH Nikolu Špirića, koji je iz Dodikove stranke, ali tamo vidimo samo zastave Srbije i Republike Srpske, što nije korektno prema BiH. Kada Tadić daje korektne izjave prema Bosni, on misli i na suverenost Srbije i da principe koje traži za svoju zemlju mora da poštuje u tuđoj zemlji. Nije bilo lako Tadiću da izdejstvuje da parlament Srbije izglasa deklaraciju o Srebrenici, niti kada je dva puta posetio Srebrenicu, neki su ga psovali ali jedna majka mu je rekla “dobro je što si došao, sine”. Novi kvalitet regionalne politike vidim u tome što se sada ide u Karađorđevo, u mesto na kojem su se ranije vodili sasvim drugačiji razgovori o Bosni, a sada se na simbolički način pokazuje jedna nova politika na Balkanu. Kada smo kod Karađorđeva, za ovdašnju javnost je sve zanimljivija posrednička ili možda pokroviteljska uloga Turske. Kako vi, kao glavni predstavnik međunarodne zajednice, gledate na tursku misiju na Balkanu? Turska vodi veoma mudru politiku. Ona nije kum, već rođak BiH. Jer je milion, dva miliona Bosanaca posle Berlinskog kongresa dobrovoljno otišlo u Tursku, zbog čega i turska država oseća takvu bliskost prema BiH. Ali ako pogledate obim investicija, videćete da su one jako male, Turska kao 16. ekonomska sila na svetu ima 40 milijardi evra prometa sa Rusijom, vidim da se najavljuju značajni projekti sa Srbijom, ali mi je žao što nije ekonomski prisutnija u BiH. Ali, da li vam smeta što se kao posrednik u bosanskim sporovima pojavljuje Turska? Ne smeta, ali bih želeo da Evropa radi to što danas radi Turska. Evropa ima problem jer do Lisabonskog ugovora nije imala zajedničku spoljnu, bezbednosnu odbrambenu politiku. Gospođa Ešton je izabrana tek pre godinu dana. Moramo joj dati još neko vreme da profiliše svoju politiku, a Miroslav Lajčak, koji jako dobro poznaje region, zadužen je za sve zemlje koje nisu u EU. Bosna će biti dobar test za Evropu. DŽabe idemo u Avganistan ili na Bliski istok ako ne možemo da napravimo red u Bosni. Pomenuli ste da Evropa tek sada ima zajedničku evropsku politiku. Kojim se to mehanizmima ranije kreirala politika u Bosni? Kako ste vi kao visoki predstavnik donosili odluke, kroz kontakte sa ambasadorima velikih zemalja... Tu je bio gospodin Solana i Evropska komisija koja je uvek bila nadležna za sve probleme, ali se dešavalo da je potrebno da prođe neko vreme dok se ne donesu odluke. Sada je EU reagovala brzo na ove najave referenduma u RS, ili kada je počela libijska kriza. Mi ovde imamo Veće za implementaciju mira, koje se sastaje na nivou ambasadora svakog petka, na nivou političkih direktora ministarstava spoljnih poslova imamo sastanke pet puta godišnje. Naša iskrena želja je da budemo nepotrebni, da BiH baci štake i stane na svoje noge i da rešava svoje probleme na institucionalan način. Postoji li ikakav datum ili procena kada bi to moglo da se dogodi? Mi smo 2007. rešili da to učinimo, ali je počela kriza oko trećeg entiteta, onda smo 2008. ponovo rekli da želimo da zatvorimo ured ako se ispune pet ciljeva i dva uslova. To nije ispunjeno. Prvi cilj je da se reši pitanje državne imovine. Moji ljudi su napravili disk o državnoj imovini, gde ima hiljadu jedinica državne imovine, među njima su i tri vile u Dubrovniku, ali je tu RS odlučila da donese zakon da sva imovina koja se nalazi na teritoriji RS pripadne RS. To može da bude rešenje ali samo ako se dogovore, jer recimo kasarne mogu da budu u vlasništvu RS samo ako im Ministarstvo odbrane BiH njih ustupi ili ako se napravi dogovor. Taj zakon je suspendovan. Ponavljam da bih bio najsrećniji ako bih mogao da zatvorim kapiju, ugasim svetlo i odem kod žene. Vidite kako ona izgleda, a da samo znate kako peva! Bosanski Hrvati su veoma nezadovoljni jer u dva navrata nisu uspeli da izglasaju hrvatskog člana Predsedništva BiH koji uživa njihovu podršku. Vidite li to kao ozbiljan problem? Nažalost, među bosanskim Hrvatima ima dosta frustracija. Mislim da bi bilo značajno da oni dobiju svoj televizijski kanal i da se nađe neki način da za člana Predsedništva BiH bude izabran čovek koga podržava većina hrvatskih birača. Tu su razni modeli da se to uradi, da li kroz izbor u Domu naroda ili u opštinama sa većinskim hrvatskim stanovništvom, ali je jasno da su oni frustrirani što drugi put nemaju svog predstavnika u Predsedništvu BiH. Mada se to može gledati i obrnuto, da građani biraju političare ne po nekom nacionalnom ključu već po svom ćeifu, kako se ovde kaže. Mogu da kažu: Željko Komšić je pošten političar, živi u istom stanu, nije se obogatio i želimo da on bude član Predsedništva. Nije sporno da je on dobio te glasove, samo je sporno da je za hrvatskog člana Predsedništva izabran neko ko nema podršku hrvatskih glasača? Evropski grad kulture je bio grad Sibiu u Rumuniji u kojem nema jedan posto Nemaca, ali je odavno gradonačelnik Nemac. On im je u kampanji rekao da će dovesti Mercedes, Simens i u tome je uspeo i evo već četvrti mandat vodi taj grad, čak je imao šanse da postane premijer. Ovde su još uvek etnički principi važniji od građanskih. Postoji li opasnosti od formiranja trećeg entiteta? Bilo je nekih tendencija u prošlosti, ali je Hrvatski narodni sabor mudro postupio i smirio strasti. Bosna ne bi bila Bosna bez Hrvata. U kojoj meri vam je ranije poznavanje balkanskih neprilika pomoglo u obavljanju ove funkcije ili vam je možda odmoglo jer ste postali suviše bliski i nemate distancu prema narodima, ljudima, običajima? To se stalno pitam. Ja sam peti put na Balkanu i mislim da mi to iskustvo pomaže, jer od Tutina do Triglava znam sve jezike, dijalekte, narode, mada bih neki put želeo da ništa ne znam. Ubeđen sam da mi pomaže to ranije iskustvo, ali mi nikako nije jasno zašto je tako velika razlika između dobrote običnih ljudi, intelektualnih i obrazovnih kvaliteta i političkih elita. Ja sam u Beogradu često dolazio u stanove gde ne vidim zid od hiljade knjiga, kada sam išao u posetu kod Tadićevih roditelja pitao sam majku da li da donesem Mocarta ili francuske kompozitore, ona mi je odgovorila da više voli francuske. Hoću da kažem da kod običnih ljudi često vidim kvalitete koje nemaju političari. Koliko se puta iznenadite u obavljanju svog posla? Najviše kada vidim da ljudi koji su razočarani politikom i stanjem u zemlji opet glasaju za političare koji su ih razočarali. Često pomislim kako ovde imamo spoj najgorih političara i najboljih ljudi. Sredinom osamdesetih godina ste bili ataše za kulturu austrijske ambasade u Beogradu. Da li ste mogli da pretpostavite da će se zemlja raspasti na takav način? Napustio sam Beograd 1986. godine, kada su bili neki kongresi pisaca po Vojvodini i osetio sam neke centrifugalne sile. Ja sam to indirektno u jednom izveštaju napisao da Jugoslaviji možda preti ista sudbina kao Austrougarskoj, ali nisam napisao raspad. Osetio sam neko nezadovoljstvo u vazduhu, Slovenci su tada dobili svoju aviokompaniju Adrija ervejz, Hrvati su bili veoma nezadovoljni što nisu dobili, a u Beogradu je ta napetost oko Kosova rasla. Ne sećam se da je iko pričao o problemima u Bosni.