Naličje mitske slike

Suočena sa sopstvenom prošlošću Hrvatska je i dalje u šoku zbog zaključka Haškog tribunala da je operacija „Oluja“ bila udruženi zločinački poduhvat. Gledajući HRT, slika je prilično zbunjujuća. U centru pažnje nije pitanje odgovornosti za počinjene zločine, već pitanje istrage – ko je bio veroloman i Hagu dao dokumenta sa Briona, iz kojih se jasno vidi da je akciju isplanirao i sproveo državni vrh Hrvatske, s predsednikom Franjom Tuđmanom na čelu, s namerom da se protera srpsko stanovništvo iz Kninske krajine. I dok je bivši predsednik hrvatske Stipe Mesić, zbog brionskih transkripata, glavna meta, osuđeni general Gotovina se diže na pijedestal herojskog mita, pa mu se u Splitu čak nudi trg i jedna ulica. Podilaženju gomili nisu odoleli ni hrvatski predsednik i premijer Ivo Josipović i Jadranka Kosor. NJihove poruke sa komemoracije u Jasenovcu jesu bile antifašističke, ali sa stavljanjem akcenta na zločine koji ne idu na teret Hrvatima – da se ne sme ponoviti Vukovar i Srebrenica. A prilikom obeležavanja vojno-policijske akcije „Bljesak“, koja je izvedena 1. i 2. maja 1995. godine u zapadnoj Slavoniji, hrvatska premijerka je izjavila da je to bila „blistava i opravdana akcija oslobađanja dela hrvatske teritorije i dobar uvod u akciju „Oluja“. Navodeći da to ne može da umanji ni haška presuda hrvatskim generalima, premijerka Kosor je još jednom ponovila da je „domovinski rat bio oslobodilački i da je svaka druga sumnja o njegovom karakteru i značenju suvišna“. Mitsku sliku o domovinskom ratu i njegovoj čistoti dodatno je narušila izjava danskog vojnika kako je za vreme „Oluje“ zajedno sa ostalim pripadnicima danske jedinice UN posmatrao zločin koji je 8. avgusta 1995. godine u Dvoru na Uni 12 maskiranih lica počinilo nad devetoro srpskih civila invalida. Jer, do sada se hrvatskoj javnosti servirala teza o srpskom samoubijanju i samoprogonu. Iako podatak danskog vojnika nije nov, a Dokumentaciono-informacioni centar „Veritas“ ga je objavio još 1997. godine u publikaciji „Izgon“, posvećenoj “Oluji“, tek sada je dobio na pažnji i značaju. U toj konsternaciji i halabuci koja je zahvatila Hrvatsku malo je bilo disonantnih tonova, pogotovo srpskih. Malo ko se usudio da komentariše hašku presudu, a svoje tadašnje ćutanje prof. Slobodan Uzelac, potpredsednik Vlade Republike Hrvatske (iz Samostalne demokratske srpske stranke) obrazložio je besmislenošću, jer, kako kaže, halabuku su smislili likovi kojima je cilj rušenje legitimnih i legalnih institucija, hrvatskih i međunarodnih, koje nastoje uvesti pravo i pravdu u živote ljudi. „Po pravu i pravdi ovi će likovi morati izgubiti štošta što su bespravno i bezmoralno stekli, kako u materijalnom obliku tako i u obliku nezasluženih slava i zasluga. A svima je njima do Gotovine stalo koliko i do lanjskog snijega“, kaže za NIN Uzelac, podvlačeći da se u toj situaciji prisetio nekadašnjeg zasluženo slavnog partizanskog komandanta, Hrvata iz njegove rodne Dalmacije, Stanka Parmaća, koji je voleo kazati „Muči orle dok tuke divane“ (srpski: Ćuti orle dok ćurke govore) i odlučio se ponašati u skladu sa njom. Tako se umesto tek bojažljivo začetog govorenja o zajedničkom biću novije istorije, u Hrvatskoj krenulo korak nazad, uz pratnju porasta nacionalizma. Da o tome nema spora ubeđen je i Žarko Puhovski, politički analitičar iz Zagreba, samo što „za razliku od ranijih godina, posle objavljivanja haške presude ivica oštrice najtežih napada uperena je na međunarodnu zajednicu i Evropsku uniju, a posebno na Veliku Britaniju, koja se ovde doživljava kao najveći neprijatelji Hrvatske“. Mnogi su zaboravili da je 2005. godine, kada je Hrvatska trebalo da dobije status kandidata za EU, upravo je Britanija bila ta koja je ispoljila najviše skepse, što je izazvalo talase protesta u Hrvatskoj. S druge strane, oštrica uperena na Srbe i Srbiju, kako kaže Puhovski, sada je u drugom planu, što ujedno čini najveću razliku u atmosferi, s obzirom na protekle godine. „Može se reći da je Hrvatska pokazala evropsku orijentaciju, doduše, u nacionalističkoj interpretaciji“, zaključuje Puhovski. Otuda mnogi i ove godine očekuju avgustovsku proslavu „Oluje“ u sličnom maniru kao i prethodnih godina, ako ni zbog čega drugog ono zbog inata, ali je realno, kako očekuje Uzelac, da će uz slavljenje „Oluje“ kao oslobodilačke akcije „čiste kao suza“ sve više prostora biti i za ono njeno drugo lice za koje do sada tog prostora u hrvatskoj javnosti nije bilo. Ipak, nema sumnje da je presuda označila izvesnu promenu gledanja na zločine koje su u ratu počinili pripadnici hrvatske vojske i policije, mada ta promena još uvek nije radikalna. Jer, ovaj novi, još jedva primetni, pogled na te zločine, kako ga vidi Uzelac, kao da živi paralelno sa starim pogledom, prema kojem tih ratnih zločina nije ni bilo. „Procjenjujem da će ovaj novi pogled još jačati iz dana u dan, ali dugoročno bojim se da će ova dva oprečna pogleda živjeti paralelno“, smatra Uzelac. S druge strane, presuda će, ako ne zaustaviti, ono bar usporiti proces evropskih integracija, što u ovom trenutku hrvatsku vlast i ne brine mnogo - tim pre što se narasli evroskepticizam može ispoljiti na referendumu koji bi trebalo da bude održan kada Hrvatska potpiše sporazum o prijemu u EU, najverovatnije krajem godine, mada je kao rok pominjan jun kada bi trebalo da se zatvore preostala poglavlja sa EU. Ne treba zaboraviti da je ovo i izborna godina u Hrvatskoj i da zvaničnici uglavnom upućuju one izjave koje gode biračkom uhu, ali ih posle dan dva preformulišu, kako bi prijale i Briselu. Poremećaj između Hrvatske i Brisela ne bi bio dobar ni za koga u regionu, jer ulazak Hrvatske u EU ubrzao bi i ulazak Srbije i ostalih u regionu. Na ispit su stavljeni i odnosi Hrvatske i Srbije koji su krenuli uzlaznom linijom, uprkos brojnim nerešenim pitanjima. „Ukoliko imamo kazne primerene zločinu koji je izvršen, onda imamo veće šanse i pretpostavke za pomirenje među građanima na prostoru jugoistočne Evrope“, rekao je predsednik Tadić reagujući na presudu. „Nisam siguran da ćemo skoro ponovo videti Tadića i Josipovića zajedno“, kaže Predrag Simić, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu. „Mi, izgleda, nismo ni za neke druge stvari još spremni, kao što je blokada nekih naših udžbenika u Hrvatskoj, tako da mi se čini da smo dosta daleko od suočavanja sa tom istorijom.“ Simić ukazuje na dvostruko gledanje događaja iz bliže prošlosti. Ono što je za nas, kako kaže, bio građanski rat u Hrvatskoj, tamo se doživljava, bar za HDZ i dobar deo Hrvata, kao domovinski rat. „Očigledno je zajedničko viđenje nemoguće tako da se mi, u tom pogledu, za jedan duži niz godina nećemo sresti“, kategoričan je Simić. Simićevu skepsu ne deli i Savo Štrbac, šef dokumentacionog centra „Veritas“. On smatra da će presuda hrvatskim generalima doprineti nekoj vrsti suočavanja sa prošlošću u regionu. „Verujte, ugodno sam iznenađen da to ide brže nego što sam očekivao“, kaže Štrbac, ukazujući da se na državnoj televiziji i u štampi prvi put za hrvatsku javnost iznosi istina o Srbima. „Mislim da ovo može poboljšati i odnose Hrvatske i Srbije. Ako bude išlo ovom brzinom, kako ide sada, do leta ćemo imati dosta pročišćenu situaciju u Hrvatskoj“, optimističan je Štrbac, podsećajući da tada počinje i turistička sezona koja Hrvatima mnogo znači i koju sigurno neće hteti da ugroze. Srbija je više puta u poslednje dve godine iskazala spremnost na uzajamno povlačenje tužbi pred Međunarodnim sudom pravde i vansudsko poravnanje spora, ali nije naišla na pozitivni odgovor Hrvatske. Sada bi Zagreb mogao popustiti, bez obzira na trenutnu retoriku koja ne ide u tom pravcu, tim pre što je presuda pokazala da su hrvatski generali počinili ratni zločin. I potpredsednik hrvatske vlade Uzelac je uveren da poremećaj međudržavnih a i ukupnih međunacionalnih odnosa može biti samo kratkoročan, a dugoročno to svakako doprinosi podizanju kvaliteta odnosa. Interesantno je da ovi događaji ne daju posebnu prednost opoziciji u Hrvatskoj. Proteklih meseci Hrvati su bili zahvaćeni Fejsbuk revolucijom, na čijoj su meti i vlast i opozicija, što je u izjavi NIN-u najbolje sublimirala hrvatska književnica i aktivistkinja za ženska prava Vedrana Rudan: „Mislim da takozvani mali ljudi u Hrvatskoj nemaju vremena brinuti o ratnim zločinima koji su se na ovim prostorima dogodili prije 20 godina. Oni su opsjednuti borbom za opstanak, u zemlji koje više nema“, jer, kaže Rudanova, „Hrvatska ne postoji. Postoji samo prodani komad zemlje, na kome žive ljudi gladni, goli, bosi, žedni i u paničnom strahu za sudbinu svoje djece i unuka“. Zvuči nešto poznato, kao kada je i Srbija u pitanju. POLITIKA I TURIZAM: Srbi i dalje poželjni gosti Političari u Hrvatskoj slažu se u proceni da ne treba očekivati prekid u organizovanju svečanih proslava „Oluje“ početkom avgusta svake godine. Istoričari će odmah dodati da ni revizija novije hrvatske istorije ne dolazi u obzir. Iza obe procene stoji upravo mitska predstava o onome šta se prvih dana avgusta pre šesnaest godina dogodilo u Hrvatskoj i koliko su dalekosežne posledice tih događaja po njenu prošlost i budućnost. Jedini koje zanima sadašnjost i koji svaku prošlost ne nazivaju ujedno i „poviješću“ su privrednici. A među njima naročito oni čija je uža struka turizam koji podrazumeva ne samo dobrovoljno pomicanje ljudi preko državnih granica, nego i zadovoljstvo kojim su takva putovanja i boravci u drugim sredinama praćeni. U razgovoru s Branimirom Tončanićem, iz Odjela za istraživanje tržišta Hrvatske turističke zajednice u Zagrebu, doznaje se da nema naznaka da bi trebalo otkazivati reklamne kampanje hrvatskog turizma za putnike iz Srbije. Ili, kako to kaže gospodin Tončanić, ljudi putuju da bi se odmorili, politika je nešto sasvim drugo. Baš ono od čega očito svi najviše i želimo da se odmorimo. Koliko god izgledalo neobično u opštoj atmosferi koja je u Hrvatskoj stvorena posle presuda za ratne zločine domaćim generalima u Haškom tribunalu, malo ko od turističkih radnika misli da bi zato trebalo baciti u blato dobre rezultate kakvi su postignuti unazad dve godine otkako se Hrvatska sa svojim prirodnim lepotama reklamira u Srbiji. Mi jednostavno ne verujemo u negativne tendencije, kažu u Odjelu za istraživanje tržišta Hrvatske turističke zajednice. To su pokazale dosadašnje ankete i na drugim tržištima Evrope, a ne samo na onome u Srbiji. Procene ovdašnjih turističkih zajednica govore da nema negativnog okruženja koje može da zaustavi čoveka u želji da poseti neku zemlju i u njoj provede lep i kvalitetan odmor. A to pogotovo nije tzv. visoka politika koja je daleko van domašaja ekonomije, turizma i putovanja. Stvari se brzo menjaju, a kad bi sve zavisilo od dnevne politike, nikada više niko ne bi prekoračio sopstveni prag. U odjelu za istraživanje tržišta zato misle da će eventualno smanjivanje broja gostiju u Hrvatskoj pre biti posledica pada opšteg standarda i finansijskih potencijala, kako turista, tako i samih stanovnika Hrvatske. Recesija i ovde ostaje strah svih strahova, realniji i bliži od ukupnih iracionalnih fobija kojima se ljudi međusobno plaše. Da određeni rizici uvek postoje, to niko u Hrvatskoj ne poriče. No, ako se pre dve godine ovde konačno odlučilo između veštački nametnute dileme „svoji na svome“ koja je u podsmevanju turističkim plakatima prevedena u slogan „tako lijepa, tako naša, tako prazna...“ i potrebe da se zemlja predstavi kao mala, nepretenciozna oaza prirodnih lepota koje su s dobrodošlicom ponuđene svima, onda bi haške presude ovde mogle biti čak i dobrodošle. Jer bi pokazale da u Hrvatskoj žive ljudi koji poštuju pravnu državu i ne bave se brojanjem davno zakopanih kostiju, nego novopridošlih gostiju u predstojećoj turističkoj sezoni. Naravno, velikih iluzija ne treba imati. Adrenalinski sportovi kao što je kampovanje na kninskoj tvrđavi ili parkiranje automobila beogradskih ili nekih drugih registarskih tablica iz Srbije oko rodne kuće generala Ante Gotovine u Pakoštanima, još se zadugo nikome ne preporučuju.