Pretila mi je velika opasnost

Na neki način, ona sabira prošlost i registruje vreme u kome živimo. Sada su, u galeriji Arte u Svetogorskoj ulici u Beogradu, od 5. do 25. maja na jednom mestu sva tri medija u kojima radi - slikarstvo, novine i televizija. A negde usred tog termina, 15. maja, napuniće 60 godina. Veruje da je publika konačno učipovala da ona priča na tri jezika - u Blicu, u Studiju B i u svom ateljeu. To su njena tri radna mesta koja joj donose zadovoljstvo, punoću, priznanje, od kojih je poslednje nacionalna penzija. Posle pet godina, njena izložba, iako bez zvaničnog otvaranja, ponovo je događaj koji se iščekuje. Naslovila ga je - Šut u aut! Zbog čega? Šut u aut je slika nas. Mi stvarno šutiramo u prazno, ali šutiramo. I to je naš princip, to je sistem po kome živimo. Ne na gol, nego šutiraj u aut. Znaš da je aut, i šutiraš kao da gađaš u gol. Ta fascinacija pogrešnim potezima je ono što mene strašno zanima. I sve se više smejem na to. A kad sam baš tužna, kupim neku knjigu poezije pa recitujem usput. Skoro sam recitovala Crnjanskog, Mizeru, to mi je nekako lepo, uzvišeno. Ponekad sam mnogo patetična, majke mi. Srećom, svesna sam toga. Silina kojom reagujete na ono što se događalo u pojedinim periodima, rat, bombardovanje... ipak je našla najviše odjeka na vašim slikama? Danas se pitam kako sam ja to radila neke cikluse, a da pri tom nisam beležila nijedan politički događaj, ništa što se zbivalo oko mene praktično me nije diralo. Pretpostavljam da je to bio period kada sam bila zaštićena u porodici, mnogo bezbrižnija nego današnja generacija. I to je trajalo do ciklusa Niti? Jeste, zaključno sa Nitima. Potom je nastupio period praznog hoda, dok mi jedan autoritet, čovek do čijeg mišljenja mi je veoma stalo, nije pomogao da se vratim slikarstvu. A onda sam otišla kod mog sjajnog kolege i čoveka Milana Blanuše u atelje. U to vreme imala sam slobodu da mu kažem da ne znam šta hoću, da ga pitam šta da radim. Bila sam potpuno bez emocija. Sa nekoliko saveta on je uspeo da me ohrabri i ja sam krenula u nešto novo. Nastao je ciklus Impuls koji je bio prekretnica. Uradila sam zaista dragocene crteže koje i danas čuvam, koji su mi poslužili kasnije kao put ka onom figurativnom slikarstvu, kako sam pokazala u ciklusu Kroz crveno, 1996. godine. Postoji li drastičan nesklad između vašeg poimanja dobrog kad je reč o vlastitom delu, i onoga što je kazala kritika o vašem delu? Može zvučati neskromno, ali postoje dokazi za to da nisam imala problema sa kritikom kad je reč o razumevanju onog što radim. Pavle Vasić je na samom početku moje karijere napisao toliko pohvalnu kritiku i uporedio me sa najlepšim vizijama Iva Tangija i Dalija. Kasnije, kada sam naslikala ciklus Niti, koji je zaista dočekan od strane kritike neverovatnim pohvalama, ušla sam na velika vrata u likovnu umetnost. Pamtim i sjajne kritike Zorana Markuša, Đorđa Kadijevića, Bate LJubišića, LJiljane Ćinkul... Pred kraj života, Mića Popović mi je rekao da ste vi u tom trenutku najbolji portretista. Bio je to zaista veliki kompliment? Mića je bio prijatelj mog ujaka Ratka Draževića, kao što je to bio i Stojan Ćelić. Oni, su, kao i neki drugi, pratili moj rad i kada je to Mića rekao, on je zaista tako i mislio. I to mi je imponovalo. Međutim, nikada me to nije uljuljkalo. Ja ne mislim da sam tako sjajan portretista, iako sam to radila na Akademiji, ali se više time ne bavim. Na Akademiji, imali ste uzrečicu koja je glasila - slikarstvo je zabava za bogate? To i jeste tako, mnogo ulaganja i mnogo davanja. Ja nisam prihvatila izazove da ostanem u inostranstvu, i nije mi danas žao zbog toga. Ne mislim da je trebalo da imam veću slikarsku karijeru negde u svetu, niti sam maštala o tome. Samo sam ovde mogla da uradim neke stvari, da naslikam neke slike i napišem neke tekstove. Jer, samo sam ovde imala inspiraciju u onome što smo živeli. Mene su uzbudile kolone izbeglica, rat, odlazila sam na ratište da vidim kako to izgleda, je l` to istina, nisam mogla da verujem da se to događa kod nas. I tada nisam mogla da napišem ono što sam videla na ratištu. Recimo, samo nekoliko godina ranije, išla sam sa tatom tamo gde je Saša Petrović snimao Seobe, a onda odem opet u vreme rata i zateknem užas koji je ličio na kulise za neki ratni film. Moj tata bi sigurno umro da sam napisala tekst kakav se od mene očekivao za tadašnju Osmicu. Nisam bila na tom talasu nacionalnog zanosa, jer sam u sebi plakala nad žrtvama. Televizija i pisanje su postali takođe deo vašeg identiteta. Ipak, slikom ste najviše obuhvatali silinu svog obračuna sa svetom? Platno mi je uvek predstavljalo izlaz. Tekstovi i televizija su bili sitne igre. Kapitalne stvari se događaju kod mene u ateljeu. Kada su bili protesti na ulici 1996, ja sam posle protesta odlazila kući, slikala, odmah sam reagovala. U dahu sam napravila izložbu YU HEADS u Atrijumu, a otvorio je Boris Tadić. Bio je mlad, svi smo bili srećni i puni očekivanja. Sa tom izložbom ste putovali po Srbiji? Paraćin, Kragujevac, Čačak, Kikinda, Vršac... Možda bolje pamte Neda Arnerić, Duško Kovačević, Branislav Lečić, sa kojima sam išla po gradovima, ali i po vrletima. Držali smo govore i doživljavali svašta. O tome nisam nikada pričala. Možda zato što je i Zoran Đinđić bio sa nama, a danas o njemu najviše pričaju oni koji su najmanje bili sa njim. I bombardovanje 1999. godine je bilo vaša inspiracija za ciklus Zbogom pameti? Taj naslov mi je dao Ratko Božović, i hvala mu zbog toga šta sam poneki naziv za svoje izložbe krala od njega. Činom bombardovanja sam bila ljudski uvređena. U stvari, nisam verovala da je to moguće. Prve noći kad su bombardovali Nemanjinu, to me je porazilo. Kasnije sam samo čekala - Generalštab, Vlada Srbije, padaju bombe oko mene a ja sedim ovde u potkrovlju i čekam. Znam da nešto moram da radim, i odem u kartonku Avala kod direktora. Žao mi je što sam mu zaboravila ime, to je ružno od mene, mislim da se zvao Dragan, bio je fini gospodin. Dao mi je ogromnu rolnu kvalitetnog papira i danas ga imam. Sklonila sam skoro ceo nameštaj, a onda sam sedela u tim papirima i slikala dok sam imala boje. Kad mi je nestalo, otišla sam kod Blanuše u atelje da pravimo boje po recepturi starih majstora. I onda smo u nekim džezvama kuvali kod njega, pravili boje, izmišljali, smejali se. Bila je to neviđena zabava. I kad je sve prošlo, te slike sam izložila u Kulturnom centru zahvaljujući Gorici Mojović. Tri puta, 1984, 1996. i 1999. godine ona mi je omogućila da izlažem u Kulturnom centru, jer je verovala u to što radim. Imam poštovanje za nju. Zbog čega najviše verujete u energiju? Ako nemate energije, onda ne postoji ništa, nema uspeha. I mislim da ono što publika ili kritika vide, nikada nije pohvala ili komentar napamet, već energija koju ste preneli na njih. Ličnu patnju ne prenosim na slike. Mislim da je suština nekomunikacije nekih slika sa nama u tome što su slikari prenosili samo svoju ličnu patnju. To nikada ne dopire do ljudi na taj način kako autor oseća. Munk nije pravio nešto što ga je samo lično diralo, nego nešto što je diralo sve ljude. I zato je njegov krik ostao za sva vremena. Koliko je teško da se postigne ta univerzalnost kojoj teži svaki ozbiljan umetnik? Pretila mi je velika opasnost, da lelečem nad sobom i da sebe žalim. Kada sam imala velike privatne lomove u životu, onda jednostavno nisam slikala. Moj brat je mlad stradao od droge i njegov gubitak me je u jednom trenutku sasvim odvojio od slikanja. Ta univerzalnost nastaje kao sposobnost da te ljudi prepoznaju kao umetnika koji je premrežio vreme i prostor. A nije pobegao od vremena i prostora. Kroz ciklus LJudi ili Ludi, pokazali ste finu ironiju spram sredine u kojoj živimo. Je li vam to bila namera? Pokazala sam ono za šta sam mislila da nas sve dira. Dočekali smo promene, ali su se stvari sporo ili nikako menjale. I kako živeti sa tim? Tako što ćeš sve da prevodiš na polje humora. To radim u tekstovima, to radim na televiziji. U međuvremenu sam imala i neka životna iskustva, izborila sam se sa kancerom na jajniku i moja saznanja o ljudima su, naravno, postala drugačija, kompleksnija. Od tada drugačije razmišljam o svetu koji me okružuje, drugačije trošim energiju na druge. Ta izložba mi je pružila mnogo radosti, jer sam sa mojom Aleksandrom ređala slike. Danas sam opet srećna što ovu izložbu radim sa svojom ćerkom, ali nam sada pomaže i njen muž Gale. Tu je i moja unuka Dunja Jović koja ima godinu i po dana i čiji me šarm i lepota obaraju s nogu. Kad mi Dunja kaže baba, ja se prevrnem od sreće. Davno ste mi kazali da ste najsličniji onim Titovim pionirima koji jurišaju i ginu, a pojma nemaju zbog čega. Da li i danas to mislite? Kako da ne mislim! Pripadala sam grupi nekolicine budala koje su se batrgale i putovale, gubile posao, tačnije ja sam preko noći izgubila posao 1998. godine na TV Politici, jer sam sa Đinđićem i ostalima potpisala peticiju protiv radikala i protiv onog sramnog zakona o medijima. Nisam tada ni reč kazala niti sam pokušala da to unovčim. Zoran Đinđić me je posle 5. oktobra 2000. zvao da radim sa Bojanom Lekić na RTS-u i nisam prihvatila. Šta će to meni? Došle promene, došlo je sve ono što si želeo, šta sad ja da se trtim na RTS. Tek kasnije, početkom 2006, prihvatila sam na nagovor Dragane Milićević, kojoj sam zaista zahvalna, da se vratim na televiziju, ovog puta u Studio B. Tu sam i danas. Na obostrano zadovoljstvo. Danas retko govorite o politici? Danas, tačnije već duže vremena, svoj život kreiram na sebi. Biće mi onako kako sama sebi zacrtam. Ako maštam o velikom, ako želim mnogo, neće mi biti nikako. Ako se zadovoljavam sitnicama, biće mi super. I to je jedino što funkcioniše. Ne šalje ti Bog uzalud neke stvari, pa ni bolest. On ti pošalje mogućnost da naučiš nešto iz toga, pokaže ti da nisi nedodirljiv. Ko to prođe, a ništa ne nauči, on je stvarno glup. NJemu baš nema pomoći. Moj tata je umro pre moje poslednje izložbe kod Borke Božović u Haosu, nije je dočekao. On je voleo moj politički angažman, voleo je da ide na demonstracije. Danas ne verujem da bi i on više u tome uživao. Baš kao što i ja odavno ne verujem da je ovaj život danas ono za šta sam se borila onomad. U svom stanu, ateljeu, imate brojne radove svojih kolega umetnika. To nije baš uobičajeno za slikare? Obično likovni umetnici imaju samo svoje slike u svom prostoru, u svom stanu. Ja imam potrebu da budem okružena upravo drugim ljudima. Imam sjajne komade Mrđana Bajića, imam Ćelića, Protića, Blanušu, Balšu Rajčevića, Cvetkovića, Dadu Đurića, Veličkovića, Toškovića, Otaševića. Imam potrebu da komuniciram sa njima zato što mislim da tuđa energija, ako je dobra, čini i moj život boljim. Vi na život gledate sa bolje strane? Ja inače nisam osoba koja kuka, kod mene je čaša uvek polupuna, nikada poluprazna. I ne mislim da sam bilo šta bitno propustila u životu, što nisam recimo bila u nekom trenutku u svetu, kad se ovde događalo to što se događalo. Žao mi je zbog svega što se događalo, žao mi je što je ova zemlja propustila veliku priliku 2000. godine, ali istinski mislim da je sve ono kroz šta smo prošli, moralo da se dogodi. Izborili ste se da budete svoji. To je koštalo, pretpostavljam? Najpre sam morala da izbegnem sve zamke poređenja. Dragoš Kalajić u emisiji Petkom u 22 hteo je da me lansira kao novu Olju Ivanjicki, da budem u kadi sa penom, pa da izađem iz te pene kao Olja nekada, ili kao Rađanje Venere, što sam ja odbila i zbog čega je on bio užasno besan. Ja sam se izborila u ovoj sredini za slobodu u ponašanju - da kažem, da pokažem i da uradim. Nisam se libila da budem svoja u jednoj patrijarhalnoj porodici, gde sam se izborila da me roditelji prihvate obučenu i golu, da me prihvate sa razvodom i svim mojim ljubavima, kroz koje sam isprobavala ko sam ja u stvari. Tako sam se svesno igrala kada sam u svojoj kolumni u Telegrafu pisala Pisma gospodinu S. Svesno sam dala deo svoje intime javnosti, da bih zapravo pisala o onome što me je diralo u političkoj ravni. Našla sam način da se sjajno ispraznim i izduvam, a da kroz formu lascivnih erotskih tekstova, kažem nešto više. Možda sam to najviše bila ja. Mada, ja sam još kao dete naučila neke važne stvari koje su mi olakšale život. Postoji knjiga Smeh kroz suze koju mi je mama poklonila kad je odlazila na neku intervenciju u bolnicu. Bila sam u trećem razredu osnovne škole i u toj knjizi sam kasnije napisala posvetu sama sebi, kao da mi je mama napisala. Taj naslov je ostao zauvek moj životni moto – smeh kroz suze. (Ne)shvatljivi komentari Tema Novac i politika u kulturi, izazvala je i očekivane i neočekivane reakcije. U ovom broju objavljujemo komentare nekoliko ključnih ljudi iz sveta filma, koji na neki način dopunjuju problematiku teksta Jastrebovi iznad Avale, (broj 3145) koji se ticao rada i (ne)funkcionisanja filmske industrije u nekoliko njenih segmenata kod nas. Od drugih reakcija, izdvajamo da nas je Srđan Dragojević podsetio SMS porukom da njegov iznenadni ulazak u Socijalističku partiju Srbije nema veze sa dobijanjem para za snimanje filma Parada, jer je te pare obezbedio ranije. Na svom blogu oglasila se glumica i producentkinja Bojana Maljević, gotovo stostruko dužim tekstom u odnosu na naš iskazan vrednosni sud o tome da filmovi Maljevića „ne prelaze osrednji kvalitet“. U komentarima, osim njenih na sopstveni tekst, ističe se onaj Nebojše Krstića, aktuelnog savetnika predsednika Srbije za medije, koji dopušta sebi da na gotovo neshvatljiv način sa pozicije na kojoj se nalazi, komentariše ugled i status NIN-a. Do sada je bilo nekoliko pretnji tužbama, ali ni jedna još nije stigla - nadamo se i da neće, pre svega jer je temat, uz možda poneku grešku koja se provukla, zasnovan na podacima i činjenicama koje su nesporne. Takođe, u ovom broju objavljujemo i komentar pisca Vladimira Kecmanovića na tekst Vreme patološke ostrašćenosti iz broja 3146.