Lova, keš

Zamišljam situaciju da sam ljubitelj muzike i noćnih izlazaka onoliko koliko jesam, ali da mi sve to nije posao. Dakle, uredno plaćam svaku ulaznicu, svako piće. Tokom radne nedelje idem na posao od devet do pet, izlazim samo vikendom. Kada počnem da računam koliko je novca za takav život potrebno, naprasno ne mogu da se setim radnog mesta u dragoj nam Srbijici koje bi mi takav „raskalašan“ lajfstajl priuštilo. I normalno, odmah mi je jasno „gde su svi ti ljudi i zašto ne izlaze.“ Evo primera prethodnog i aktuelnog vikenda. Krenula sam na reku, na čuveni brod/splav/klub 20/44. Taksi košta 250 din, jedno piće oko 200. Sva sreća, ulaz je besplatan. Muzika – Ivoks, Biskoteka i Grashoper. Sve lepo, ali završava se pre no što smo želeli. Opet taksi (250din), ulazim u klub Tube na Dorćolu. Ozbiljan inostrani gost, di-džej Mendo (računajmo da ovakav izvođač ne može da košta manje od 800 ni više od 1.500 evra). Ulaz besplatan. Piće od 0 do kol’ko ’oćeš dinara. Po nahođenju. Recimo da pijem koktel i da svako u klubu pije koktel - moramo svi zajedno da ispijemo 266 do 444 koktela da se di-džeju isplati honorar, avionska karta, hotel i večera. A, gde su još i domaći di-džejevi i svi ostali što rade u diskoteci?! U subotu idem na Trenchtown festival na Paliću – benzin tamo i nazad 3.500 din, putarine oko 1.000, karta oko 600 i još 1.000-2.000 da se preživi i provede. Ode 50 evra. Vratim se nazad i stignem na koncert Jadranke Stojaković, gde sam odvela roditelje i za svakoga platila po 800 din. Jedan vikend – potrošenih (plus-minus) 100 evra. Evo ovog vikenda hoću na koncert Šakire, čisto radoznalosti radi (nisam fan, ali spektakl je spektakl) i treba da platim između 3.500 i 5.500. Dobro je da nemam dete koje bi me koštalo još toliko, plus sladoled, sok, kikiriki. Hoću i na tehno žurku u KC Grad. Ulaz je 500 din. Mora da dođe 500 od čitavih 1.000 ljudi koji su u Beogradu (broj stanovnika 2 miliona) zainteresovani za ovakvu muziku i da svako plati kartu i da se jedva pokriju troškovi. I preko toga da se popije mnogo rakije (u KC Gradu se ne služe kokteli) da bi klub platio obezbeđenje, šankere, tonce, čistačice i na kraju meseca skupio za plate ostalih zaposlenih. Sve u svemu, oni što vole muziku treba da zarade najmanje 400 evra mesečno samo da bi u svojoj strasti uživali, a oni što od muzike žive nema šanse da prežive. Koliko kome tu na kraju pripada? Ko kome dođe i gde se stvarno vrti lova? Kao da je bitno, sve dok nam je Beograd svetska prestonica ludog provoda!