Željkov pečat

Nedelja 8. maj ostaće zapisana i zapamćena kao dan u kome su dva Srbina, jedan sportist i jedan trener, osvojili Španiju i zadivili sportski svet. Dok je Željko Obradović, trener Panatinaikosa, u Barseloni slavio svoju osmu titulu prvaka Evrope, petu sa Panatinaikosom od 2000, Novak Đoković je 600 kilometara dalje, u Madridu, počinjao da lomi otpor prvog tenisera sveta Rafe Nadala da bi konačno, posle 0-9 na šljaci, dočekao prvu pobedu. Sutradan, na Dan pobede, španski mediji odali su dužno poštovanje velikim pobednicima, na košarkaškim i teniskim stranama svih listova, a ima ih zaista mnogo, dominirala su prezimena Obradović i Đoković. Iz velikog broja atraktivnih naslova izdvajamo dva: „Mundo Deportivo“ iz Barselone je naslovom „Novak Đoković je Supermen“ rekao sve dok je „El pais“ košarkašku sekciju otvorio porukom: „Ne reci Evroliga, kaži Obradović“. Veliki dan dvojice Srba poklopio se sa momentima trenutnog sumraka španskih sportskih ikona, Rafe Nadala koga je prilično načeo Đoković (3-0 ove godine u tri finala) i Pau Gasola čiji su Lejkersi u polufinalu zapadne konferencije NBA senzacionalno glatko (0-4) ispali od Dalasa u čijim je redovima, uz Dirka Novickog, blistao i Peđa Stojaković, nepogrešiv u šutu za tri poena (6/6) u četvrtom meču. Ako se celoj priči doda činjenica da je Real Madrid, povratnik na „Fajnal for“ posle 15 godina, glatko izgubio oba meča, nije čudo što madridski mediji tvrde da bi Florentino Perez najradije na klupi Reala video Željka Obradovića ali to je „nemoguća misija“ jer najtrofejniji trener Evrope ima još godinu ugovora sa Panatinaikosom a i, utisak je, uopšte mu se ne ide iz Atine gde je posle 12 godina na putu da postane „košarkaški Aleks Ferguson“. Doduše, fali mu titula „ser“ ali španski mediji dodelili su mu drugu, „kralj“. Ne pamti se da su stručnjaci i novinari bili tako jedinstveni u oceni da osvojena titula prvaka Evrope nosi toliki lični pečat trenera kao u slučaju trijumfa Panatinaikosa 2011. u Barseloni. Opšte je mišljenje da je Panatinaikos ove sezone imao slabiji tim nego prethodnih, otišli su Peković, Spanulis i Jasikevicius, ali Ninu Buskato, kapiten španske reprezentacije s početka 70-ih godina prošlog veka nije saglasan: - Možda je manje zvezda, ali zato ima više tima. Odlazak Spanulisa je čak doprineo stabilizaciji tima jer dva petla nikada nisu mogla da žive u istom kokošarniku. NJegovim odlaskom sva „vlast“ na terenu prešla je u ruke Diamantidisa koji je Obradovićeva produžena ruka. Nema sumnje, Željko je trenerski genije. Pogledajte kako je podigao Kalatesa? Gde je bio i kako je igrao prošle godine? To je tipičan primer kako trener diže igrača u koga veruje -rekao je Buskato. Etore Mesina, doskorašnji trener Reala, samo mi je na molbu da prokomentariše finale rekao: - Šapo (šešir dole)...Željko je neponovljiv, radujem se zbog njega jer smo veliki prijatelji. U čemu je tajna trenerske magije Željka Obradovića? Nemoguće je dati jedan odgovor, istina je u skupu činjenica i okolnosti koje su ga pratile od dečačkih dana u Čačku kada je u kraju okupljao klince i bio njihov vođa što je, na neki način, bio njegov prvi „trenerski“ posao. Kasnije je, kada je počeo da igra u „Borcu“, pamtio i zapisivao šta su radili njegovi treneri. Imao je sreću da u Čačku kao klinac gleda dvojicu košarkaških genijalaca, prvo Radmila Mišovića pa Dragana Kićanovića, potom da ga jedno vreme u „Borcu“ trenira legendarni profesor Aleksandar Nikolić koji će mu u prvoj godini trenerske karijere u Partizanu (1991/92) biti savetnik i mentor. Obradović nikada nije bio egoist. Bio je trostruki prvak Evrope kada je prihvatio da bude pomoćnik Dušanu Ivkoviću koji mu je bio trener u Seulu i Buenos Ajresu. Ivković je u najboljoj tradiciji jugo-košarke u Obradoviću video svog naslednika i Željko je već 1996. u Atlanti osvojio srebrnu medalju sa reprezentacijom, 1997. stiglo je novo evropsko zlato a 1998. i titula svetskog prvaka. Ivković je nesumnjivo, uz Acu Nikolića, čovek koji je najviše uticao na Željka Obradovića, iako je ovaj od početka karijere pokazivao zavidnu dozu samostalnosti i hrabrosti. Bilo je, naravno, i slabih rezultata, poput neuspeha sa reprezentacijom u Atini 2004. i debakla na EP u Srbiji 2005, ali Obradovićevo trenersko ime već je bilo toliko veliko da nije moglo da ugrozi njegov ugled. Koliko prošle godine Panatinaikos nije ušao u plej-of Evrolige jer ga je izbacio Partizan, ali u Atini, osim žaljenja, nije bilo nikakve druge reakcije. Obradović je svojim radom i odnosom prema ljudima „kupio“ za sva vremena i braću Janakopulos, vlasnike Panatinaikosa, i armiju navijača i najveći deo štampe, čak i one koji su skloni crvenoj boji Olimpijakosa. Kada je 1993. došao u Huventud , nije znao nijedan strani jezik. Pregovore u Madridu prevodila je Beograđanka Tijana, ondašnja devojka Roberta Prosinečkog, tada igrača Real Madrida. U nedelju je na konferenciji za štampu simultano govorio na dobrom engleskom, i odličnom španskom i italijanskom. Zanimljivo da ni posle 12 godina nije naučio grčki, mada ga razume. Prema novinarima je uvek bio korektan a prijatelje poštuje i čuva. Pobedu u finalu posvetio je svom pomoćniku u Huventudu Hose Mariji Iskierdu čiji je otac umro tog dana... Prošle godine je povodom svog 50. rođendana i 25. rođendana ćerke Anje (rođeni su istog dana, 9. marta) u Beogradu priredio nezapamćenu „žurku“ za oko 1000 zvanica iz Srbije, Grčke, Španije i Italije. „Ulaznica“ je pozvane koštala „ko je koliko hteo i mogao“ a ceo prihod otišao je humanitarnoj organizaciji „Naša Srbija“. U svakoj prilici Obradović priznaje da je veliki pobornik filozofije iz jedne popularne španske pesme koja je svojevremeno bila veliki hit i koja se zove „Solo se vive una vez“ („Samo jednom se živi“). U Barseloni je i pre i posle finala objašnjavao da jednostavno uživa u onome što radi: - Uživam u svakom trenutku života... Trening za mene nije odlazak na posao već zadovoljstvo, isto kao druženje sa prijateljima. Srećan je onaj čovek koji voli ono što radi i koji uživa u tome. Ja sam taj... Da se u Evropi dodeljuju šampionski prstenovi za titule, Željko bi dogodine u Istanbulu – u slučaju odbrane titule prvaka imao problem na koji prst da stavi novi prsten. Naime, svi su zauzeti. Uz osam titula prvaka Evrope ima i dva trijumfa u „Kupu Saporta“, drugom po rangu evro-kupu. Osvajao ga je 1997. sa Realom i 1999. sa Benetonom. Novinari su u poluvremenu finala dobili glasački listić za izbor MVP finala. Listići se skupljaju neki minut pre kraja i zato je pitanje bilo alternativno: ako pobedi Makabi najbolji igrač je „taj i taj“, ako pobedi Panatinaikos MVP je „taj i taj“. Na jednom listiću koji nije predat i na koji sam slučajno naleteo, u rubrici za MVP u slučaju pobede Olimpijakosa, pisalo je: Obradović. Ništa tačnije...