Muzika koja divlje raste

Za jednu zemlju sa prilično neobećavajućom ekonomskom i političkom budućnošću, Srbija ima iznenađujuće živahnu i kvalitetnu koncertnu ponudu. Gotovo da nema zvezde popularne muzike koja ovde nije gostovala, od Madone i Rijane do Stonsa i Boba Dilana. I ove godine se očekuje niz koncerata istinskih svetskih zvezda, poput briljantne Ejmi Vajnhaus i čitave serije velikih imena koja dolaze na ovogodišnji Egzit (Nik Kejv, Arcade Fire, Portishead, Pulp, Jamiroquai...), ali i kvalitetnih alternativnih sastava, kao što je Giant Sand, čije je najavljeno gostovanje jedno od prijatnijih iznenađenja sezone. U čemu je trik? Odgovor je prilično jednostavan - Srbija ne može da bude crna rupa Evrope, a naša publika je nakon godina provedenih u (samo)izolaciji gladna živih nastupa muzičara koje je ranije mogla samo da sluša kod kuće. Otud onakvi izlivi emocija na koncertima koje su ovde proteklih godina održali izvođači kao što su Leonard Koen i Nik Kejv. Jer, svako ko je devedesete preživeo pevušeći u sebi Famous Blue Raincoat ili The Ship Song zna kakav je gušt čuti ove pesme uživo... Danas je već situacija malo drugačija, a svi poznavaoci prilika kod nas i u okruženju kažu da se Srbija u koncertnoj ponudi ni po čemu ne razlikuje od okolnih zemalja. Muzika je bitnim delom i ozbiljan biznis, pa je i naše poveliko tržište i te kako zanimljivo menadžerima velikih zvezda. Dragan Ambrozić je čovek koji ima važnu ulogu i u organizovanju velikih događaja (on je urednik programa Mejn stejdža na Egzitu), ali i alternativnijih svirki (kao urednik muzičkog programa Doma omladine Beograda, a uključen je i u organizaciju Beogradskog džez festivala). On kaže da za obe vrste događaja važe ista pravila, ali da je preduslov motiv: „Dovođenju stranih izvođača u Srbiju možete pristupiti na dva načina - kao kulturnom projektu koji ovu sredinu drži čvrsto uz ostatak sveta i upoznaje nas sa raznim kulturnim modelima, i onda vam je novac sredstvo da postignete cilj - ili kao čistom profitno orijentisanom biznisu, i tada je muzika sredstvo da postignete cilj. Ako se držite prvog načina razmišljanja kao ja, onda ne postoje velika ili mala imena, nego oni koji imaju nešto da kažu u 2011. i oni drugi“, kaže Ambrozić za NIN. Nije nikakva tajna da mnogi organizatori malih koncerata od tih poduhvata nemaju apsolutno nikakvu zaradu, a većina se uvaljuje i u silne dugove. Ispostavlja se da je lakše dovesti neku megazvezdu koja se ne skida s MTV-a i vole je sponzori nego značajnog, ali opskurnog umetnika, kome na koncert ne dođe više od hiljadu ljudi... Ipak, često se dešava da se i jedni i drugi rado vrate u Srbiju - prvi zato što im se svidela zarada od prvog gostovanja, a drugi zato što su se dobro proveli i upoznali zanimljive ljude i kulturu. Tako među već redovne goste spada Sting, koji je došao i sa ponovo obnovljenom grupom Police i sa Edinom Karamazovom, a u Areni će 8. juna nastupiti i sa simfonijskim orkestrom. S druge strane, poznato je da je Grant Hart, nekadašnji član jedne od najuticajnijih alternativnih rok grupa Hüsker Dü, nedavno u Beogradu na sopstveno insistiranje gostovao drugi put, u klubu „Gan“, pred dvestotinjak ljudi... Ako su se početkom dvehiljaditih mnogi žalili da u Srbiju dolaze samo rok matorci koji na račun stare slave kupe kajmak svirajući milion puta odsvirane pesme, sada to više definitivno nije slučaj. Pored najavljenih gostovanja rok veterana kao što su DŽo Koker (29. maj), Santana (6. jul) i Brajan Feri (20. septembar), koji svi inače imaju nove albume, tu su i neka istinski značajna nova imena, kao što su Kanađani Arcade Fire (Egzit), pa čak i trendi novajlije poput dvojca Hurts (25. maj)... Arcade Fire su svakako jedan od najaktuelnijih svetskih bendova, a njihov album Suburbs pobrao je nepodeljene hvalospeve muzičke kritike, podjednako i među teškim alternativcima i kod mejnstrim industrije, dok je Ejmi Vajnhaus (uz koju će nastupiti i Mobi) ipak mnogo, mnogo više od samo skandal majstora koji ima problema s drogom i kratkim fitiljem. Drugim rečima, Srbija je nakon dugo vremena mesto na koje u pravom trenutku dolaze neka od najsvežijih i najinovativnijih svetskih imena, što za ljubitelje muzike nije mala stvar. Rok kritičar Petar Janjatović, koji pamti i vreme koncertnog buma u bivšoj Jugoslaviji i sušu iz devedesetih, kaže da je još uvek rano za ozbiljnije ocene aktuelne sezone, ali da i te kako ima razloga za zadovoljstvo: „Prema najavama, mislim da ćemo i ove godine imati dobru i prilično šarenu ponudu. Posebno kada se u obzir uzme finansijska situacija u zemlji. I ne bih rekao da nešto bitno zaostajemo za zemljama u okruženju. Taj odnos posebno popravlja Egzit, kao i dalje jedan od najatraktivnijih festivala u okolini”, kaže Janjatović za NIN. Na pitanje koji su to koncerti od kojih najviše očekuje do kraja godine, Janjatović kaže da se unapred raduje nastupu Santane, jer je njegovo prethodno gostovanje u Beogradu propustio baš zbog Egzita. „Trebalo bi da i Ejmi Vajnhaus napravi odlično veče. Posebno u paketu u kome je i Mobi. I njegov poslednji nastup na Egzitu je bio odličan. A posebno zadovoljstvo će mi biti ponovni dolazak Brajana Ferija. Što se tiče domaće scene sigurno ću gledati Gobline u SKC-u jer sam ih nažalost propustio prošle godine. Voleo bih da prisustvujem nastupu Slaja Danbara i Robija Šejkspira na ovogodišnjem Nišvil džez festivalu“, kaže Janjatović. Jedna od mogućih posledica ovako žive koncertne ponude je i zamor publike, u čemu nemalu ulogu imaju cene karata (od 1.000 do 3.000 dinara, pa i više), zbog čega Ambrozić pre govori o zamoru nemaštine. Nešto slično desilo se pre nekoliko godina u Hrvatskoj, kada je u jednom trenutku došlo do serije otkazivanja velikih koncerata zbog slabe prodaje karata. Janjatović kaže da je broj velikih koncerata kod nas i dalje otprilike isti, ali da su se u Beogradu ponovnim otvaranjem Doma omladine značajno povećale manje svirke. „Plašim se da je u drugim gradovima klupska scena gotovo zamrla. A do zamora publike će sigurno doći. Posebno kada počnu da se (što već imamo) ponavljaju dolasci velikih svetskih imena”, upozorava Janjatović. Poseban aspekt ove teme čini činjenica da u svetu već dugo glavni izvor zarade muzičke industrije nije prodaja albuma (hvaljen internet!), nego upravo novac od prodaje ulaznica za koncerte. Rolingstounsi i U2 su u tom smislu danas više nalik multinacionalnim korporacijama nego rok bendovima, a kako muzika uživo izgleda kada se shvati više kao biznis nego umetnost, mogli smo svi da vidimo na Ušću, kada je tamo nastupila Madona... U poslednje vreme prisutan je noviji trend, koji našoj publici možda deluje kao scenario iz naučnofantastičnog filma, ali je zapravo sasvim realan. Razvojem tehnologije, naime, povećavaju se i mogućnosti virtuelne reprodukcije doživljaja sa koncerata i svirki. To predviđa i Dragan Ambrozić, koji je redovan učesnik svetskih muzičkih konferencija na kojima uticajni ljudi iz ove industrije raspravljaju o budućnosti svog posla. On za NIN kaže da će se muzika u budućnosti doživljavati na sasvim drugačiji način od dosadašnjeg. „Pre svega, zvuk i slika su danas potrošni sadržaji koji vas teraju da kupujete nove mobilne i kompjutere. Industrija koja je proizvela nove komunikacione tehnologije uspela je praktično da razvali dosadašnju muzičku industriju i otme joj osnovni proizvod - snimljenu muziku. Ne znam zašto ne bi pokušala da uzme i živu muziku”, kaže Ambrozić. Prema njegovim predviđanjima, način distribucije većine muzike sve više će nalikovati na kablovsku televiziju - platiš, pa imaš koliko želiš, odnosno koliko tvoj provajder nudi. „Zato će i dalje postojati `poželjna` muzika, odnosno namenska muzika koja odgovara konceptu usputne zabave, kao i muzika koja divlje raste, mimo ovog tržišnog koncepta. To će biti dva različita sveta - jedan za ljude kojima muzika nije važna i u kome neka vrsta zabavne muzike samo prati komunikaciju, i drugi u kome ljudi traže da čuju šta drugi ljudi imaju da im kažu kroz muziku, u potrazi za osećanjima i naznakama smisla. Za prve će biti dovoljno da odu u tržni centar i vide hologram zvezde koju vole na koncertu (ili da plate za nešto slično kod svoje kuće), ovi drugi će tražiti da je vide uživo na nekom specijalnom mestu samo za žive nastupe. Ta dva sveta i danas postoje, samo će biti digitalno mapirana”, kaže Ambrozić. Kojem od ta dva sveta on pripada, vidi se i iz odgovora na pitanje koga bi od muzičkih imena još voleo da dovede u Srbiju, pa osim Kings of Leon i Aphex Twin, on spominje i ovaj mogući scenario: „Voleo bih da dovedem Nila Janga sa akustičnom gitarom na stepenicama ispred neke zgrade na Dorćolu, koju god da on izabere”... E, za takve stvari već ne postoje zamor i preskupa karta. Od fejsbuka do zvezda Teško da postoje bolji koncerti od onih koje priređuju dobro podmazane rokenrol mašine kakvi su bendovi Ej-Si-Di-Si ili Ramštajn, u šta je naša publika mogla da se uveri na njihovim koncertima na stadionu Partizana i u Areni. Uprkos tome, dešavalo se da bendovi koji su u SAD ili Velikoj Britaniji na vrhuncu popularnosti, kod nas ne prođu nabolje; najbolji primer za to su sastavi Mjuz i Kajzer čifs, koji su sjajne koncerte održali u sablasno praznjikavoj Areni. Naročit fenomen predstavljaju izvođači koji su popularnost stekli preko interneta, i to prevashodno društvenih mreža kakve su Fejsbuk i Tviter. Najsvežiji primer iz ovog kruga muzičara je do juče anonimna francuska pevačica Zaz, koja je počela kao ulična muzičarka, da bi zahvaljujući Fejsbuku danas postala zvezda o kojoj francuski mediji pišu kao o novoj Edit Pjaf. Naša publika se s tim fenomenom uživo srela kada je u Kulturnom centru „Grad“ nedavno gostovala kanadska kantautorka Chinawoman, koja je rasprodala dva koncerta.