Markovdan

Niste, valjda, i vi poverovali da su Ameri u bilo čemu uspeli te da su i Bin Ladena ubili!? U to, bre, ne veruju ni govedari na Suvoj planini. Doduše, moji govedari ne veruju ni da Amerika, uopšte, postoji, jer to je, po njima, „velika izmišljotina“ koja služi za „plašenje malih naroda“. A sumnjaju govedari da postoji i Beograd, mislim, srpska prestonica, i sve što uz srpsku državu ide. Jedino im je njino govedarsko kraljevstvo nesumnjivo, a ono se proteže od mog Ravništa, pa sve gore, do Preslaba, do Golaša i Rakoša... Tu govedari, moji novi strateški partneri, vladaju od Đurđevdana do Mitrovdana i ta ljuta družina je naoružana sačmarama i floberkama, stoka, moj bato, mora da se dobro čuva i usred leta, od vukova ali i od lopova. I, jaoj onom koga u krađi ulove! Tog veselnika, očas, stigne „metak sa posvetom“ i to kad je, već, pomislio da je, nekažnjeno, tuđe oteo i utekao. Uoči Đurđevdana, danima je kiša sipila, vazduh je na sneg mirisao, Trem se zabeleo, a i Midžor u daljini. E, uz takvo pasje vreme pravio sam temelj i postolje za hram boga Vida. Umesto gajdi i fanfara, mešalica za beton bila mi je, u te dane, jedina muzika. Ali, ta muzika dunđerima prija, majke mi, kao da slušam Mocarta. Mada mešalica „benzinka“, nekako više vuče na Vagnera, grmi poput Nibelunga, bljujući iz utrobe tone masnog cementa... I ko zna da li bi sa mojim bracom Dragišom taj dunđerski posao završio da mi u pomoć nisu pritekli govedari; krupni, snažni, grubi, rumeni i preplanuli kao neka mitska, šumska bića kakva ne srećeš na beogradskim ulicama. Acko Kafana, Saša, Goran Berduljac, Kliker... Dok lupiš dlanom o dlan, „pojedoše“ šest kubika šodera i dvadeset džakova cementa. Posle smo, pored vatre i ispod šatorskog krila, šljemali neku rakiju mučenicu iz starog bureta koje se, sigurno, seća marseljskog atentata na kralja Aleksandra. Da, i drveno bure, i kamen u dovratku, i potok, sve to dugo pamti. Ali, zato Srbin pamti kao kišna glista. Raspitujem se oprezno za govedarsku ekonomiju, koja je tu računica? Acko Kafana ovako to objašnjava: „Ako, recimo, ti sada, za Đurđevdan, kupiš deset teleta za četiri hiljade jevreja, za Mitrovdan kad nabiju po trista kila, možeš da dobiješ deset hiljadarke! E, sad, moraš da računaš da će jedno tele ili dva, da zakolju kurjaci i da će, bar, jedno da ti ukradu Zaplanjci...“ Kiša sipi, a telad se štrklja po livadi, bodu se čelima ispod kojih bubre rogovi. I iz tih čela uskoro će nići raskošni rogovi i nekog će neopreznog mladog kurjaka rasporiti ili lopužu ispod rebra nabosti i o zemlju tresnuti... K. G. Jung veseli se, kao dete, jurnjavi teladi, podseća ga sve to na detinjstvo, na vodopade Rajne, tamo kod Šafhauzena gde mu je majčevina. U nedelju, dva dana posle Đurđevdana, bila je „govedarska slava“. Ali, u crkvenom kalendaru je to - Markovdan. Što bi naši stari rekli; Gle, kurca i vojvode Dobrnjca! Moj guru iz Švice zadimi patarensku srebrnastu lulu, pa počinje: “Prvi hrišćanski kalendar sačinio 556. godine jedan Alan, to jest, Srbin; papski arhivar Dionisije Mali. Da bi se sakrilo njegovo poreklo pošto su Alani bili veliki neprijatelji hrišćanstva, u vatikanskim analima za Dionisija Malog piše da je poreklom Skit, mada su Skiti sa Singama nestali sa Dunava još u trećem veku, a Dionisijev kalendar, to jest, odbrojavanje godina od navodnog Hristovog rođenja, prihvaćeno je tek od desetog veka da bi se kasnije utvrdilo u narodu. Ako se učvrstilo...“ A učvrstilo se do mojega! Suvoplaninski govedari, i danas, za zaštitnika svoje slave smatraju Marka Kraljevića, a ne Marka jevanđelistu iz crkvenog kalendara. Po njinoj legendi, Kraljević Marko je, pre svega, bio KRALJ GOVEDARA, pa potom junak, harambaša i sve drugo. On je, kod sebe, i sakrio malog Miloša Obilića kome su Nemanjići oca ubili pošto je primio bogumilsku veru. A kada su uterivači pravoslavlja otkrili da se dete Miloš kod kralja govedara krije, e onda je Marko detence sultanu Muratu u Stambol poslao, a tamo je dični Obilić odrastao i postao komandant Muratove telesne garde sastavljene od Čerkeza. Ostalo, manje-više, znate... Nego, gle, kakvog li rajskog prizora! Ispod stare divlje kruške, u sumrak Markovdana, otelila se jedna krava. I tele, o nebesa, uspravi se na noge, zadrhturi i potrči malo se zanoseći, a posle sve čvršće gazi, potrči u ovo što se, uslovno, zove život. Uto pojave se i zvezde na nebu, zakotrljaju se Velika i Mala kola, a istovari se iz nebeskih dubina i Kumova slama da, za svaki slučaj, bude na dohvat suvoplaninskim govedima... Umoran od betoniranja, potonem u Kumovu slamu, kad, tiruli, tiruli, zove Bilja iz Bgd. „Jel` ti hladno u planini?“ Nije, kažem, ušuškao sam se u Kumovu slamu. Kad, u taj čas, moja Crna sa Velikih kola na Kumovu slamu skače i mjauče: “Moraš, moraš Srbe da vratiš starom srpskom kalendaru, a ako su ti govedari postali strateški partneri, počni da slaviš i njinu govedarsku slavu.“