Ni suton, ni uspon

Na šta je nalik ono čija je kriza prirodno stanje? Na novinsku kritiku sa mnogobrojnim igračima u svim pravcima. To ne bi moglo bez “reklamožderskih” medija, pa kada se tekst objavi, ide na margine, jer je centar zauzela informacija koja se može beskrajno umnožavati. Čulo se ovo na simpozijumu održanom prošlog četvrtka u Novom Sadu na temu “Novinska kritika, uspon ili suton književnosti”. Kriza je zahvatila i publiku, sledi po logici ovog shvatanja, koja i u ozbiljnijim društvima od srpskog čita uglavnom prosečne pisce ili one “ispod proseka”. S tom razlikom što ozbiljne literature poseduju formalne standarde nezamislive našim takozvanim piscima. Učesnici ovog skupa o novinskoj kritici pokušali su da provere vezu između književne kritike, njene novinske vrste i sutona ili uspona književnosti. Kada bi se spomenuo Borislav Mihajlović Mihiz svima bi se autobiografije naježile.

Simpozijum je kulminirao u pitanjima kojima je dato da čuvaju sigurnost teme i to od onih izazovnih kao što je: zašto nam je uopšte potrebna kritika, naročito dnevna, preko neverice: kako pisati o čudu stvaranja, do sumnje: zna li kritičar tačno koje je jaje mućak? O poslu kritičara izrečene su uglavnom metaforama spletene opaske kao: “Ko nije njivu drljao, tupom kosom livadu kosio i udovicu prosio - taj ne zna šta je muka. Možda bi tim mukama valjalo dodati i muku kritičara”. Zahvaljujući analizi koje su knjige najčitanije, na prirodan način se došlo i do zaključka da kritičar nije samo onaj što podstiče vrednosti nego je tu kritičar i “remetilački faktor u vrednovanju”. Ovo je bilo stavljanje činjenica u centar krize.

Na ovako utemeljenim pitanjima i opisima radnog mesta kritičara neminovni su paradoksi i apsurdi. To je nesumnjivo onda kada se kritičar solidariše sa savremenim oblicima umetnosti i tada postaje portparol pisca, ili neka vrsta partnera u javnom nastupu pisca. Nesklad je i onda kad kritičari mogu čitaoca nagovoriti da čita lošu knjigu. Besmislenim se može nazvati novi običaj kada urednik u izdavačkoj kući piše kritiku o delu koje je sam izdao što se može “pročitati” i kao kritika o sebi samom. Naravno, bilo je na ovom skupu pokušaja da se izdvoji profil novinskog kritičara koji bi mogao da nadvlada inkriminisanu prirodu stvari. Neki ga vide kao subverzivni potencijal nepristajanja na ovu baruštinu. Tvrdilo se i da kritičar treba da prepozna i razluči visoke i niskomimetske predstave o svetu i životu, društvu i tekstu i da nađe najkraću formu priče o delu kao “objektiviziranju neutralnog opisa”. Tumačeno je da se opredeljenjem za poimanje “vertikalnog književnog naraštaja” mogu izbeći kvalifikacije poznih godina kritičara kao vreme mrzovolje i dementne izgubljenosti. Sve foto-književne predstave o kritičaru nužno su i likovi iz priče o novinskoj kritici. Zbog toga su svi bili svesni Mihizovog pominjanja kritike i svog mišljenja.

Neka izlaganja na simpozijumu o novinskoj kritici u Novom Sadu objašnjavala su naše ideologije i tranzicije kao tradicionalnu vest u novinskoj kritici. To su bili jednostavni opisi, od promena strukture našeg društva u drugoj polovini DŽDŽ veka, a da te promene nisu uvek donosile poboljšanje, već staro loše stanje zamenjivale novim lošim stanjem do tvrdnje da je današnja novinska kritika sasvim oslobođena ideološkog diktata, pošto ovdašnja politička elita teško uspeva da uredi funkcionisanje države, a kamoli da se bavi i presuđuje o pitanjima umetnosti.

Olivera Đurđević, novinar, svoje iskustvo predstavila je kao središte stanja u novinskoj kritici danas. Zapitala je sve prisutne kritičare da li je iko otkrio nekog mladog pisca i ko od njih nije urednik u nekoj izdavačkoj kući, zatim, ko od njih nema svoj časopis i svoj klan? Svemu je dala smisao intenzivne sumnje, pitanjem: “Koliko je milosrđe, odnosno isplativost, jedan od glavnih oblika književne kritike”? Smatra da čitaoci ne veruju književnim kritičarima jer ovi, “čast izuzecima”, svoje gostovanje u novinama, ne tekstove, naplaćuju. “Poput pevaljki u kafanama na Ibarskoj magistrali”. Sledilo je još takvih udaraca po novinskoj kritici i zaključak Đurđevićevke da je “normalno što baca drvlje i kamenje na književnu kritiku”.

Za Draška Ređepa, književnog kritičara, najtragičniji gubitak za kritičarsku recepciju jeste činjenica da će se možda mimoići sa nekim darovitim piscem. On tvrdi da u prozuklom pamćenju njegove generacije o stajaćim zvezdama i očevima nacije, “bajagi neprikosnovenim modernim klasicima” nimalo tragično ne bi ometali “popodnevni dremež akademskog čitanja” kada bi zavirili i u mlade sveske, u taj novi bunt, u taj posao neizvesnosti.

Osnovna vrednost književne kritike, “one faktičke, recimo novinske”, po profesoru Janošu Banjaiju je u njenoj dijaloškoj situaciji, a istovremeno i u njenoj polemičnosti. Profesor Banjai misli da ne postoji neposredna veza između književne kritike, njene novinske vrste, i sutona ili uspona književnosti. Međutim, tvrdi Banjai, postoji neposredna veza između novinske i drugih žanrova kritičkog govora o književnosti i književne javnosti, odnosno književnog života.

Po preporuci tašte Jare Ribnikar, veli Radovan Popović, književni hroničar, iznoseći priloge za istoriju o srpskim književnim kritičarima, a po naredbi direktora “Politike” Vukoja Bulatovića, Miodrag Perišić je napisao jedinu negativnu kritiku o knjizi Vaska Pope “Rez”. Valjalo je da bude upamćen kao kritičar koji je “sredio Vaska”. Veštinu “negativne kritike” poznavao je i Petar DŽadžić, iznosi Popović, kada je knjigu Ive Andrića “Lica” okvalifikovao kao bezlično delo. Andrića je veoma pogodila ova direktna kritika mladog čoveka koji je poznavao njegovo delo, te je doneo odluku da do kraja života ne objavi nijednu knjigu više. Što je i održao. Ironija sa kojom poentira u svom izlaganju Radovan Popović je da istinske negativne kritike, “ali ne one u kojoj se manifestuje lični animozitet - praktično nema”. Ovoj činjenici odgovara, po razmerama gluposti, smatra Popović, podatak da je u novinskoj kritici danas “sve veselo i dobro”.

Degradiranjem prave kritike uspostavlja se haos i nema govora o nekakvom usponu, tako misli Ratko Božović, sociolog, a ono što nazivamo našom pričom Božoviću je muka od nje. Različiti oblici našeg života naveli su Božovića da ustvrdi da mi nemamo drugačije priče u odnosu na ovu temu i u odnosu na druge teme. Božović je izneo i nacrt “nepoželjnog kritičara” u čijoj tipologiji su: sebeljupci, megalomani, glasnogovornici grupe kojoj pripadaju, relativizirajući kritičar, kritičar ravnodušnik, militantni i kritičar uzgrednik. NJihov proizvod je zaluđena moć koja je simulacija i prevara. “Mi tu priču imamo”.

Za Nenada Šaponju, književnog kritičara, istinska literatura, dobra literatura, uvek donosi bol, a jezik dnevnih novina bol te vrste ne može da tretira kao vest, “dakle, kao nešto potpuno ospoljeno”. Šaponja tvrdi da ono što valja u literaturi uvek je, “manje-više duboko lično, subjektivno, sasvim unutrašnje”. Šaponja je uveren da kritičar dok prati pisca i tekst u toj kreativnosti obuhvata i sebe, uvek sa svešću da ne sme podleći prividu objašnjenja da ono što prolazi jeste. Šaponja ukazuje na veoma bitan resurs književnih tragova koje kritičar ostavlja iza sebe ako iz mora fenomena svojim izdvajanjem obasja primere “za ono što jeste i za ono što nije”.

Književni kritičar kao profesija ne postoji. To nije profesija zato što u strukturi podele rada književni kritičar ne postoji. Ovo su praktične informacije koje je plasirao Arpad Lošonc, filozof. Nastavio je sa polemičnim resursima svojih razmišljanja kada tvrdi da “neko uvek postaje kritičar, ali uzgred”. Zašto nam je potrebna kritika u dnevnim novinama? Lošonc je svoj odgovor preneo svima tvrdeći da “kroz institut kritičara” progovara zapravo želja publike da književno delo naprosto ne nestane. Dakle, kritičar je sa kvazimandatom, objašnjava Lošonc, koji mu omogućava da učestvuje u društvenim borbama i u transferu moći. Vidi se, napominje Lošonc, da se naprosto ne možemo osloboditi od arbitrarnosti onih čiji je zadatak izbor dominantnih dela. “Od njih će, tako, zavisiti ne samo nagrade već i neke vrste kanona koji posle toga ulaze u nacionalni korpus prihvaćenog znanja.”

Milorad Belančić, filozof, bio je inicijator postavljanja teme u istorijsku ravan. Na osnovu takvih zapažanja izložio je tvrdnju da je kod nas ukinut politički monopol jedne partije i uveden politički pluralizam. Ipak Belančić ostavlja na simpozijumu percepciju iz koje se može shvatiti da mi i danas baštinimo nešto od “logike političkog fetišizma koja je ‘krasila’ Kardeljevo razdoblje”. Naše juče i danas se razlikuju taman toliko da sada imamo, “često patološku, patogenu nad-licitaciju, umesto stvarne novinske kritike”, dijagnozirao je Milorad Belančić.

Simpozijum “Novinska kritika, suton ili uspon književnosti” bilo je i mesto gde su drugi pisali i autobiografije o B. M. Mihizu. On je najpre spomenut u izlaganju Radomira Popovića: “Pričao mi je B.M. Mihiz kako je, bez mnogo ubeđivanja zavrtao uši potonjim velikim piscima, skraćujući njihove knjige, ali dajući podršku njihovom daru.” Bio je to, po Popovićevim iskustvima, kritičar sa rafinmanom da “bobu kaže bob, popu - pop”. Najtraženiji kritičar svog vremena i naših godina stvorio je, tvrdi hroničar književnosti, darovite pisce, kao što su Ćosić, Pekić, Kiš, Mihajlović, Selenić, Duško Kovačević. Nije knjige podređivao svojoj poetici - pružao je šansu piscima različite orijentacije, idejne, estetske.

Kada je moderator simpozijuma na kraju ponudio raspravu o “sutonu i usponu novinske kritike”, niko nije izašao pred svoje vreme, a kamoli pred mišljenje onog drugog. To nije ni suton ni uspon, to je naša priča.