Ne počinjem bez pet olovaka

Biografija Borkija Predojevića pravo je čudo: živi u Tesliću, maloj varoši u Republici Srpskoj, daleko od šahovskih centara, uglavnom bez mogućnosti kakve ti centri obično podrazumevaju. Gotovo bez pomoći, kako se to obično kaže, šire društvene zajednice. Vlada Republike Srpske je juniorskom prvaku sveta, verovali ili ne, za celu prošlu godinu dodelila samo hiljadu i po evra, kao pomoć za pripreme i nagradu za uspehe.

Istina, o njemu brine tim vrednih i pametnih ljudi iz te varoši, na čelu sa ocem Borislavom, ali nisu oni imali nikakva prethodna iskustva, pogotovo ne za takve šahovske visine.

Borki je u osnovnoj bio vukovac, a u srednjoj školi, treba li govoriti, odlikaš. Inteligentan, vanserijski momak, kazuju i profesori i drugari.

Za sve uspehe, kaže, zahvalan je profesorima koji imaju razumevanja za česta odsustvovanja zbog priprema i takmičenja. A on im vraća jer sve nadoknadi. O porodici:” Verujem da ima još mnogo talentovanih, ali ja sam imao sreću da je porodica na vreme uočila taj talenat i sve uradila da on dođe do izražaja. Znate, ovde svi teško žive, ali moji su prvo novac odvajali za to moje usavršavanje pa onda za sebe. Verujem da će brzo doći vreme kad ću im to moći vratiti. I još, verujte, niko od mojih - ni tata, ni mama, ni sestra ne igra šah, a eto verovali su u mene.”

Kako je sve počelo?

- Pa, eto, prvog turnira jedva da se i sećam, ali imamo zapisano u porodičnoj arhivi. Bio je rat, imao sam nešto više od osam godina, a bilo je takmičenje za igrače do dvadeset godina. I tu sam, čini mi se, osvojio tri i po poena iz sedam partija i dobio četvrtu kategoriju.

A kada si naučio da pomeraš figure?

- E, to je bilo u Beogradu, imao sam pet godina, mama je bila na lekarskoj specijalizaciji, a tata je morao ostati ovde. Šah mi je bio jedna od igračaka, mama me naučila pomerati figure a tetak je bio čovek s kojim sam odigrao prve partije. To mi je sad ljubav a verujem da će u budućnosti biti moja profesija.

Kako to misliš da ostvariš?

- Imam već titulu internacionalnog majstora, rejting od 2503 poena i to je, za moje godine, dosta dobro. Ali, da bih ušao među prvih sto u svetu među seniorima, moraću mnogo raditi, igrati - kako bih prešao rejting od 2600 poena. Ovo je faza kad se mnogo teže napreduje, ali verujem da ja to mogu.

Kako si se do sada pripremao?

- Ima tu mnogo samostalnog rada s kompjuterom. Po nekoliko sati dnevno, zavisno od školskih obaveza. Ali, radio sam i radim sa mnogim poznatim šahistima. Moram nabrojati neka imena iz Srbije: Ivan Marković, Zoran Miailović, Jovan Todorović, Nenad Ristić, Zlatko Ilinčić, Branko Damjanović, Miloš Pavlović... Svi su oni mnogo, mnogo pomogli. Od prošle godine sam član i sarajevskog Šahovskog kluba “Bosna”. Oni šahu pristupaju profesionalno. Mnogo mi pomažu Ivan Sokolov, Suat Atalik, Sergej Movsesijan i drugi.

Kakvi su planovi za ovu godinu?

- Krećem u osvajanje titule velemajstora, biće nekoliko vrlo jakih turnira i to u seniorskoj konkurenciji već od aprila u Italiji, učestvovaću u ligi BiH, pa ligi SCG - kao stranac, a pred kraj godine nastupiću u reprezentaciji BiH na šahovskoj olimpijadi koja će se održati na Majorci u Španiji.

Ima li tu vremena za još nešto osim škole i šaha?

- Naravno. Fudbal s drugarima, obavezno. E, tu sam uglavnom odbrambeni igrač, u šahu sam, kažu, napadač, ofanzivac, ali u poslednje vreme radim i na defanzivnijim varijantama. U vrhunskom šahu moraš biti raznovrstan. Volim i šetnje, opet s drugarima. I čitam dosta, lektiru posebno. Baš ovih dana Andrića - Na Drini ćuprija.

S kompjuterom si po nekoliko sati dnevno, šta misliš o tim mečevima: šahista protiv kompjutera?

- Ma nije to šah. To je komercijala, sve zbog novca. Kompjuter samo pomaže, ne može on biti protivnik.

Kažu da su mnogi vrhunski šahisti sujeverni, ima li toga među vama mlađima?

- Ima. Različiti ljudi, različite navike. O starijima sam čitao, slušao a kad je o meni reč onda postoje dve stvari. Nikada partiju ne počinjem bez pet olovaka. A sve je počelo od jednog turnira u Mađarskoj, imao sam tri olovke i u toku partije hoću da upišem potez, olovka stane, druga isto, treća takođe. Sudija mi daje olovku i ona stane. Donose mi petu, drvenu i nastavim. Od tada uvek imam pet olovaka. I druga stvar, uvek pre partije tri puta dodirnem svaku figuru. Prva dva puta to radim sa obe ruke, treći put jednom rukom dodirnem svaku figuru, dogovorim se tako s njima, svoje skakače obavezno okrenem jednog prema drugom i onda partija može da krene.