Ajatole, rakete i atomi

Kao da nije dovoljno uzbuđenja na Bliskom istoku i bez toga: Rusija je Iranu početkom maja dostavila dodatnih 30 tona nuklearnog goriva za spornu atomsku centralu Bušer, a UN su objavile izveštaj da je Severna Koreja Teheranu isporučila dalekometne rakete. Evropska unija sada uvodi dodatne sankcije, dok se u Iranu vodi borba između predsednika Mahmuda Ahmadinedžada i ultrakonzervativnih verskih vođa – ali ne oko atoma već oko unutrašnje vlasti. Atomski program Irana je godinama jedan od glavnih sporova svetske zajednice i Islamske Republike. Dok će svaki zvaničnik tvrditi da Iran želi da atomsku energiju koristi isključivo za mirnodopske, civilne svrhe, i da na to ima puno pravo, dotle pre svega SAD i Izrael godinama ponavljaju da radikalno islamski režim sprema atomsku bombu i da time narušava ravnotežu u problemima bremenitom području. Agencija UN za atomsku energiju (IAEA) nikada nije potvrdila da Iran namerava da zloupotrebi razvoj svog atomskog sektora, ali su UN ipak od 2006. uvele četiri paketa sankcija zato što se Iran ne pridržava Ugovora o neširenju nuklearnog naoružanja. Sada je Evropska unija uvela dodatne ekonomske i političke sankcije. Sve to je osetno usporilo gradnju prve nuklearke, koju je još sedamdesetih godina prošlog veka započeo jedan zapadnonemački konzorcijum, pod tadašnjim šahom Rezom Pahlavijem. Posle pobede Islamske revolucije 1979, nove vlasti su napustile projekt, koji je do tada već koštao oko 2,5 milijarde dolara, da bi bio nastavljen tek sredinom 90-ih godina uz pomoć Rusije, kojoj je do sada plaćeno više od milijarde dolara. Nuklearka bi trebalo da proizvodi hiljadu megavata i da pokrije oko 2,5 odsto nacionalne potrebe za električnom strujom. Zapad i SAD su bezuspešno pokušale da odvrate Rusiju od toga da gradi centralu. Zabrinutost Zapada je nešto opala kada se Teheran ugovorom obavezao da će Rusiji vratiti sve istrošeno nuklearno gorivo – kako se ne bi moglo upotrebiti u druge svrhe. Rusija je od 2007. do sada Iranu isporučila ukupno 120 tona nuklearnog goriva, izjavio je predstavnik iranske organizacije za atomsku energiju (AEIO) protekle nedelje poluzvaničnoj novinskoj agenciji Isna. A svi iranski predstavnici ponavljaju da se zemlja nikada neće odreći svog „miroljubivog nuklearnog razvoja“, koji će se koristiti „isključivo“ radi proizvodnje struje i u naučno-medicinske svrhe. Činjenica je da Iran, uprkos sopstvenoj velikoj proizvodnji fosilnih goriva, ima problema sa snabdevanjem strujom, jer razvijeni industrijski sektor troši ogromne količine goriva, koje se stoga ne mogu izvesti – te se gube dragocene devize. Iran je svoj ambiciozni nuklearni program, kao i razvoj balističkih raketa, započeo davno pre no što je Ahmadinedžad došao na vlast. Godine 2003. inspekcije IAEA su objavile da Iran dve decenije obavlja neprijavljene nuklearne aktivnosti. Odmah posle toga je vrhovni verski vođa i lider Islamske revolucije (koga neki iranski izvori titulišu i kao „šefa države“), ajatola Ali Khamenei, izjavio da se njegova zemlja ni po koju cenu ne odriče obogaćivanja uranijuma. Od tada se kao mantra ponavlja, kako od vladajućih političara, tako i od onih koji u suštini zemlju kontrolišu, verskih poglavara, o „pravu Irana na nuklearnu energiju“. Ahmadinedžad je sredinom maja opet pozvao na pregovore oko nuklearnog programa, ne navodeći ni dnevni red niti detalje. Sastanak Irana i kontakt-grupe (SAD, Velika Britanija, Rusija, Kina, Francuska i Nemačka) trebalo bi da bude u Istanbulu. Stoga ne čudi što je sredinom maja iransko ministarstvo inostranih poslova energično odbacilo vesti, koje se baziraju na izveštaje jedne komisije UN, da je Severna Koreja isporučila Iranu tehnologiju za balističke rakete, i to preko Kine. „Iran sam gradi rakete i ne treba mu strana pomoć“, citirali su mediji u Teheranu portparola ministarstva. Narodna Republika Koreja je već izvršila nekoliko uspešnih proba svojih atomskih bombi, a lansirala je i balističke rakete, zbog čega je 2006. i 2009. kažnjena sankcijama UN. I dok se svet bavi atomima, u Iranu besni (još uvek hladni) rat između predsednika Ahmadinedžada i moćnih verskih lidera oko uticaja u zemlji pred parlamentarne izbore iduće godine i predsedničke 2013. Pošto Ahmadinedžad nema prava da se treći put kandiduje, on je želeo da svog bliskog saradnika Esfandijara Rahima Mašeija već počne pripremati za pobedu na izborima. To je izazvalo gnev klerikalnih krugova, jer oni preziru Mašeija, koga optužuju da je mistik koji utiče na aktuelnog predsednika. Činjenica je da Mašei spada u tvrdokorne i konzervativne islamiste, ali je on takođe i persijski nacionalista. On se, po pisanju nezavisnih iranskih sajtova u inostranstvu, zalaže za stvaranje „iranske republike“ umesto „islamske“ i javno stavlja vrednosti Irana i čovečanstva iznad i ispred islama. To tamo baš i nije popularno poslednjih tridesetak godina. NJega i Ahmadinedžada su verske vođe, prema pisanju zapadne štampe, poslednjih dana čak optužili da pripadaju sekti koja se poziva na verovanje da predstoji kraj sveta koji nastupa dolaskom davno nestalog 12. imama – Mahdija, koji je istovremeno mesija. A za pobornike ove, posebno kod šiita raširene sekte nije potrebno da pravom verniku niko tumači poruke Kurana – čime čine čitavu instituciju klera suvišnom. Stoga su mule i ajatole brzo reagovale i proteklih nedelja uhapsile više saradnika Mašeija pod raznim izgovorima. U parlamentu (medžlisu) su se ovih dana čuli pozivi poslanika da se hapsi i Mašei, a protiv predsednika Ahmadinedžada je pokrenuto 50 prijava sa obrazloženjem da je prekršio ustav i zakone, te se traži njegovo smenjivanje. Da je Ahmadinedžad u problemima pokazuju i slučajevi u kojima je ostajao u manjini i parlamentu, te je neke svoje odluke morao posle pritiska da povuče. Neko vreme se iz protesta čak nije pojavljivao u javnosti. Otvoreni sukob između „vrhovnog vođe revolucije“ Khameneija i njegovog donedavnog pulena, znatno mlađeg Ahmadinedžada, zaoštrio se decembra prošle godine, kada je predsednik otpustio ministra inostranih Motakija. U aprilu je Ahmadinedžad oterao i šefa tajne službe Hajdara Moslehija, ali ga je na zahtev moćnog ajatole morao vratiti na funkciju. Regionalni eksperti sumnjaju da bi se verske vođe Irana sada mogle usuditi da smene neposlušnog Ahmadinedžada s obzirom na situaciju u regionu posle ubistva Osame bin Ladena i zbog istrajnih nemira u mnogim arapskim zemljama. Proteklih dana je buknuo novi spor između ekstremnih tradicionalista i Ahmadinedžadove grupe - i to oko oblačenja žena. Sa prolećem i prvim vrućinama Iranke, posebno mlade, poštujući propise o pokrivenim glavama i odeći koja pokriva čitavo telo, počele su da nose tanje haljine, svetlijih boja, a da glave prekrivaju šarenim maramama. Odmah su na ulice izašle, od glave do pete u crno obučene, čuvarke morala i javnog reda i legitimišu, hapse i kažnjavaju „nemoralne“ sugrađanke. To javljaju internet-portali iranske opozicije i prikazuju fotografije uhapšenih „raskalašnica“. Ahmadinedžad se usudio da se tome suprotstavi. Neki analitičari u tom njegovom potezu vide i pokušaj da se približi građanskoj opoziciji, koja je protestovala protiv navodne izborne krađe, kada je on dobio sporne predsedničke izbore 2009. Poznavaoci prilika u Iranu tvrde da Ahmadinedžad nema šanse da se približi sadašnjoj opoziciji – ali, ko će ga znati.