Nepredvidljivo racionalni

Pre dve nedelje, kao roditelj đaka prvaka, učestvovao sam u anketi o besplatnim udžbenicima. Anketa je sadržala samo jedno pitanje: „Da li želite da vaše dete dobije besplatne udžbenike na korišćenje od grada Beograda, uz obavezu da se udžbenici čuvaju i na kraju školske godine vrate školi?” Namera predloga je da svaki beogradski osnovac ima dva kompleta udžbenika. Pored prvog besplatnog kompleta za školu, školarci bi dobili još jedan komplet na besplatno korišćenje za učenje kod kuće. Ako bi predlog dobio podršku, deca više ne bi morala da nose knjige u školu, pa bi i školske torbe bile znatno lakše. Naime, torbe đaka prvaka teže i do šest kilograma. Ekonomisti su, verovatno, svima dosadili sa poštapalicom da „nema besplatnog ručka“. Zaista, finansiranjem ovog poduhvata gradski budžet bio bi „lakši“ za više od milion evra. U ovom slučaju, teret snose svi građani (poreski obveznici), a korist imaju samo roditelji beogradskih đaka, među kojima sam i ja. Pošto su anketom obuhvaćeni samo građani „koji se izvode na ručak“, a ne i ostali koji taj ručak plaćaju, zašto bih ja, ili bilo koji đački roditelj, propustio priliku i zaokružio „ne“? Ni griža profesionalne savesti (jer se predlogom nepotrebno subvencionišu veoma imućni građani, a budžet rasipa) ne mora da bude dovoljan razlog da se usprotivim ovom predlogu. Da bih zaokružio „ne“, homo oeconomicus u meni me tera da nađem „sebičnije“ argumente. Drugim rečima, i ako me izvode na ručak, treba dobro razmisliti da li je ručak zaista besplatan. A predlog ne samo da nije besplatan, već roditelje može mnogo i da košta. Prvo, skoro svi udžbenici i radni listovi podrazumevaju da đaci u njima pišu, crtaju ili rešavaju zadatke. Verovatnoća da će takav udžbenik biti upotrebljiv za još jednu ili dve generacije je mala, osim u slučaju da poput kerbera bdim nad drugim kompletom, da se po njemu slučajno ne bi švrljalo ili nešto prosulo. To znači da bi na kraju školske godine, izlažući u međuvremenu i sebe i dete nepotrebnom stresu, većinu tih udžbenika morao i da otkupim, iako bi neke od njih moje dete već dobilo besplatno u prvom kompletu. Drugo, da bi roditelj mogao kontinuirano da prati rad deteta, potrebna je povratna informacija. Uvođenje duplog kompleta udžbenika stvara probleme. Roditelji ne bi znali šta njihovo dete uči u školi - do koje strane udžbenika se došlo, šta se rešavalo i gde se grešilo. Deca bi bila zbunjena koristeći paralelno dva udžbenika ili radna lista. Pitanje je i kako bi se radili domaći zadaci. Na primer, učitelj zada da se za domaći urade radni listovi ili reše zadaci u udžbeniku, učenik taj domaći ne mora da nosi u školu, jer drugi komplet ostaje kod kuće. Time se stvara zbrka ne samo deci i roditeljima, već i učiteljima, koji nemaju potpuni uvid u to kako deca napreduju. Konačno, signal koji se šalje deci je pogrešan. Čuvarnost se svakako ne postiže tako što se deci daje ne jedan već dva besplatna kompleta na korišćenje. Da li naša deca treba da očekuju da će i druge stvari u životu dobijati po nekoliko puta besplatno? Prilikom zaokruživanja „ne“, bio sam ubeđen da će ubedljiva većina roditelja podržati predlog, pre svega zbog načina na koji ljudi donose odluke kada im se nešto nudi besplatno. U takvim okolnostima uobičajeno dominira racionalna komponenta u odlučivanju, tj. ne uzimaju se u obzir troškovi koje naizgled besplatni proizvodi donose, dok se korist od takvih dobara uobičajeno preuveličava. Koliko puta ste videli ljude da stoje po nekoliko sati u redu da bi dobili nešto besplatno, iako tu istu robu drugim danima mogu nabaviti po zanemarljivo niskoj ceni. Dan Arijeli, profesor psihologije i ekonomije sa Univerziteta Djuk, takvo ponašanje naziva predvidljivo iracionalnim. Na sreću, izgleda da sam se prevario u proceni. Prema istraživanju na uzorku od 400 roditelja, koje je u aprilu sproveo „Ipsos Stratedžik marketing“ za račun udruženja „Roditelj“, čak tri četvrtine roditelja se izjasnilo da bi pre kupilo novi nego branilo detetu da piše po „besplatnom“ udžbeniku. Izgleda da su građani u ovom slučaju sasvim suprotno očekivanju (nepredvidljivo) racionalni, te da ni suptilni demagoški predlozi nemaju podršku. Naravno, ishod ankete koju je sprovela gradska uprava možda će biti drugačiji usled drugačijih okolnosti u kojima je sprovedena. Roditelji u slučaju „besplatnih“ dobara mogu doneti odluku zasnovanu pre svega na socijalnom, a ne na ekonomskom kontekstu. Na primer, imućniji roditelji mogu se izjasniti za predlog, kako se ne bi mislilo da žele da ostalima stave do znanja da njima takva pomoć nije potrebna ili da izraze solidarnost. No, sigurno je da postoje bolji načini da se torbe olakšaju, a gradski budžet bolje iskoristi. Ako se neko ne doseti kako, mogu da ponudim jedan (savršeno iracionalan) predlog koji rešava problem teških torbi . Pošto ćemo torbe, kao i drugi roditelji mlađih osnovaca, moja supruga i ja nositi bar još nekoliko godina, gradske vlasti mogu da poklone po „kosmodisk“. Imam i slogan: „Izgleda šašavo, ali budžet manje trpi“. (Autor je docent na Pravnom fakultetu u Beogradu)