Tortura na Jutjubu

Policijski sindikat je uzvratio udarac: optužio je ministra policije Ivicu Dačića da odlukom da primi mladića – žrtvu policijske torture, “ubira političke poene” i ocenio da je ministrova reakcija na pojavu snimka na internetu na kome se vidi premlaćivanje mladića u policiji “sasvim nepotrebna, neumesna, neetička i veoma zabrinjavajuća”. Zahvaljujući činjenici da pretučeni romski mladić “potiče iz kriminogene sredine”, sindikat je pokušao da zabrinjavajuću priču o zloupotrebama ovlašćenja u “reformisanoj” državnoj službi, bar za trenutak, potisne u drugi plan. Sve i da time nije postigao kontraefekat, očiglednim uverenjem da je, kada je reč o počiniocima krivičnih dela, “batina iz raja izašla”, sindikat ne može izbrisati činjenice - snimak incidenta starog četiri godine, ali je tek sada izbio u javnost, samo je podsetio na brojne druge slučajeve policijske torture nad građanima o kojima je javnost saznala putem medija. Šta se, ovoga puta, desilo: 30. juna 2007. godine, Aleksandar Adamov, policajac „bez mrlje u karijeri“ u policijskoj stanici u Vršcu, neke svoje frustracije je iskalio šamarima, pesnicama i udarcima nogom po telu nad bespomoćnim Romom Danijelom Stojanovićem. Prethodno su Stojanović i njegov otac Gani privedeni zbog krađe u prodavnici. Otac i sin su poznati policiji od ranije, protiv njih je već podignuto više krivičnih prijava zbog krađa, a Gani ima i prijavu za nasilničko ponašanje. Adamov je odmah nakon (javnog) otkrića incidenta suspendovan, a ista sudbina zadesila je i njegovog kolegu „posmatrača“ Bojana Biserčića. Protiv pripadnice MUP-a Marijane Radivojević koja je snimala policajčevo nasilničko ponašanje podignuta je krivična prijava zbog neprijavljivanja počinilaca posle izvršenog krivičnog dela. Dvojica Roma su imali priliku da o maltretiranju govore još oktobra 2008. godine, kada je Opštinskom javnom tužilaštvu predat izveštaj o ovom događaju, ali to nisu smeli da učine. Policajci su, sve do hapšenja u ponedeljak, nastavili da obavljaju svoju dužnost, jer izjave koje su tada obe strane dale negirale su događaje sa snimka. Policijska tortura „cvetala“ je u Srbiji tokom mračnih devedesetih, da bi, potom, makar zvanično, stupila na snagu priča o ljudskim pravima koja podrazumeva da niko ne sme biti maltretiran. Nema, međutim, precizne evidencije na osnovu koje bi se moglo utvrditi koliko je (i da li je) policijska tortura smanjena u poslednjih deset godina, kaže za NIN Izabela Kisić iz Helsinškog odbora za ljudska prava: „Srbija je 2006. godine ratifikovala opcioni protokol koji proizlazi iz konvencije UN protiv torture i drugih surovih i ponižavajućih postupaka ili kazni. I odmah nakon toga je trebalo formirati Nadzorni odbor - nezavisno telo, poput ombudsmana ili sastavljen od predstavnika NVO, koje bi pratilo rad institucija u koje se privode lica lišena slobode, gde spada i policija. Dok se ovo ne uradi, jedini način da se sazna u kojoj meri je izražena tortura u institucijama je da žrtva prijavi nasilničko ponašanje, ali ona to, kao i u ovom aktuelnom slučaju, iz straha obično ne uradi.“