Atmosfera povišene čulnosti

Ostalo je još samo nedelju dana do početka najvećeg muzičkog festivala u regionu - Egzita, koji ove godine slavi 11. rođendan. Petrovaradinska tvrđava u Novom Sadu će, tokom četiri dana trajanja manifestacije, od 7. do 11. jula biti centar dobre muzike, stanica hiljada onih koji vole dobru svirku poznatih svetskih i domaćih bendova. Kao i prethodnih godina, i ove će biti zadovoljeni različiti muzički ukusi posetilaca, te će se s Tvrđave čuti rok, hevi metal, pop, rege, elektro, dens, soul... „Egzit je globalno najprepoznatljiviji muzički pojam sa ovih prostora, prepoznatljiviji verovatno i od Gorana Bregovića. Zato nema sumnje da je njegova kulturološka težina, i u samoj Srbiji, daleko od zanemarljive. Sama činjenica da ovdašnji građani imaju muzički festival svetskog ranga svakako je bitan faktor u opštoj kulturološkoj atmosferi zemlje, i to pretežno pozitivan“, kaže za NIN Marko Artuković, muzički kritičar. Osnovan 2000. godine, kao vid bunta protiv režima Slobodana Miloševića, tada „nulti Egzit“ trajao je 100 dana, a danas ima sasvim novu dimenziju, iako nije zanemarena ni ona politička u demokratskim okolnostima. Na Petrovaradinskoj tvrđavi tradicionalno se na otvaranju festivala pojave i političari, naravno da bi se slikali, ali i ukazali na značaj Egzita. Ne može se reći da mediji ne popularišu sve što festival donosi, te tako tokom cele godine na javnom servisu - RTS, vikendom se emituju snimci nastupa bendova sa prethodnih festivala. Egzit je tako uvršten na listu 10 najboljih festivala na svetu. Kulturološki je pomerio sve granice, a značaj je veći i zbog toga što smo mi ipak „zemlja seljaka na brdovitom Balkanu“... Dragan Ambrozić, muzički kritičar i programski menadžer Glavne scene, kaže da je Egzit evropski fenomen i da se svake godine dvadesetak hiljada mladih ljudi zaleti u Srbiju da učestvuje u kulturnom događaju i provede četiri i više dana kod nas o svom trošku: „Ko je još uradio tako nešto ovde ikada? Ovakvo samorodno kulturno dobro nemaju u regionu, jer se ne radi o nečemu uvezenom i prekopiranom. Postoji samo jedna Petrovaradinska tvrđava, samo jednom je moglo da se desi da se pop muzika i politička borba sjedine, i samo jednom je mogao da nastane festival kog mladi prave za mlade. Dakle, država nema šta tu da doda, osim da uloži napore da dokumentuje i predstavlja svuda ono što se realno dešava samo kod nas. I stvarnost tog dešavanja će privući ljude iz celog sveta“. Negativne predrasude o Egzitu (enormne količine alkohola, droga, sporadični incidenti...) veoma lako se mogu razbiti dolaskom na ovaj hepening, jer individualni doživljaji nisu isti, te tako priče rekla-kazala su loš način da se sazna šta se tačno dešava na Tvrđavi. „LJudi na muzičke festivale obično ne idu samo zbog ovakve ili onakve muzike - kao što obično ne idu ni u kafiće samo da bi pili napitke, ili na vašar samo da bi kupili varjaču i vozili se na ringišpilu“, kaže Artuković. „Druženje, opšta atmosfera povišenog čulnog inputa i emotivnosti, upoznavanje potencijalnih ljubavnih i/ili seksualnih partnera... – sve to takođe mogu biti značajni faktori prilikom formiranja različitih stavova o Egzitu. A sve to, naravno, ima veze, ne baš uvek nužno pozitivne, sa kulturom“. Nije mala stvar da se jedan festival u Srbiji izbori za svoje mesto u Evropi, jer je konkurencija na tržištu jaka, a Egzit, smatra Artuković, ima prostora da još raste, naročito ako se njegova ponuda uporedi sa španskim Benikasima festivalom ili sa mađarskim Sigetom: „Ukoliko bismo analizirali i merili težinu ponude izvođača ova dva festivala, verovatno bi Siget za sada bio u izvesnom vođstvu, ali, što se nekih drugih stvari, za manifestacije ovog tipa takođe jako važnih, tiče, Egzit ima izvesne prednosti zbog samog prostora u okviru kojeg se održava“. S druge strane Ambrozić kaže da su polazišta Egzita i Sigeta potpuno drugačija: „Oni su ipak pravili turistički događaj, a ovde su društvena i umetnička poruka bili razlog za sve što je urađeno. Mislim da je novi uređivački tim Sigeta u stvari gledao malo šta se dešava na Egzitu, jer je tamo u poslednje vreme porastao broj `alternativnih` izvođača koji se dovode, što je ranije bilo vrlo neuobičajeno za Mađarsku. Možemo dugo raspravljati o kulturnim razlikama, oba festivala imaju stabilno tržište - oni u Nemačkoj i Francuskoj, Egzit u Engleskoj, odnedavno i u Holandiji - i nekako su se svaki izborili za svoj identitet, što je i najvažnije“. „Egzit ima i lepu post-yu dimenziju, koja je značajno doprinela, i nastavlja da doprinosi, nadilaženju efekata surovog otuđivanja bivših jugoslovenskih prostora, i njihovih stanovnika, jednih od drugih“, dodaje Artuković. Još jedna od velikih prednosti Egzita je odlična produkcija. Naročito mladi bendovi kojima se ostvari san i nastupe na nekoj od scena na Tvrđavi, dožive nesvakidašnje iskustvo. Bojana iz seksteta „Svi na pod“, za NIN kaže da je ovaj festival posebno uticao na muzičku scenu kod nas, ali i na nju lično: „Sećam se kada sam pre desetak godina bila na Egzitu, prvi put sam imala priliku da čujem neki strani bend, što je uticalo na to da počnem ozbiljno da se bavim muzikom… Prošle godine nastupali smo na „Live stage“, ove godine idemo na veći - Fusion, i mislim da organizatori cene trud i rad bendova, te ako se pokažete, iz godine u godinu šanse da svirate na nekom većem stejdžu su izvesnije. Egzit je jedan važan stepenik za bend, samo treba iskoristiti šansu”. I Ivan iz “Nežnog Dalibora” kaže za naš nedeljnik da je Egzit dobra prilika za promociju mladih bendova, naročito ako već imaju album prvenac: „Nastup omogućava da bend oseti dobru binu, ozvučenje, energiju, a to je veoma važno za karijeru. Nakon festivala, ostaje video-snimak, a koliko bend može da se afirmiše i napravi nešto više, individualna je stvar“. „Repetitori“ su bend kome mogu pozavideti mnogi u Srbiji - nastupali su na Egzitu četiri puta, i kako kaže vokal ove grupe Boris, Festival može da utiče na popularizaciju benda, ali ne toliko i na kreativni proces: „Ipak je to individualna stvar kako će se ko izraziti. Pojavljivanje i svirka u Novom Sadu značajni su za mlade bendove, jedino što bi organizatori trebalo da isprave jeste to da domaći muzičari ne popunjavaju rupe kada nema stranih bendova, nego da budu stalno prisutni“. „Popunjavanje rupa“ nije bez razloga, jer 50 odsto budžeta odlazi na program, a zarada od prodatih ulaznica pokriva 55 do 70 odsto festivalske kase. Da bi Egzit bio još bolji, naravno nedostaje veća finansijska podrška: „Publika je od 2008. sve siromašnija i ne može da isprati ono što se dešava. Istovremeno, i sponzori i donatori u našoj zemlji imaju sve manje budžete. Na sve to, najtraženiji strani bendovi su svake godine sve skuplji, jer je potražnja za njima sve veća, a i muzičari sad više zarađuju od koncerata nego izdavaštva, te cene nastupa rastu. Ako nekom nije jasno - danas celokupan budžet Glavne bine Egzita odgovara honoraru jedne zaista velike grupe, a mi ipak napravimo umetnički relevantan program koji prodaje karte. No, i to ima svoje granice“, brani se Ambrozić. Tu dolazimo do pitanja da li su ulaznice za Egzit preskupe? Komplet karata do 4. jula iznosi 6.990 dinara, a nakon toga cena skače na 10.990 dinara, dok za jedno veče treba izdvojiti od 2.990 do 3.490 dinara. „Svake godine radimo brojna istraživanja i stalno komuniciramo sa publikom i cena karte je jedan od najkritičnijih aspekata svakog događaja“, kaže za NIN Bojan Bošković, direktor Festivala i dodaje: „Egzit je najjeftiniji festival u svetu. Cene karata za ostale slične manifestacije u inostranstvu su od 200 evra pa naviše, dok su ulaznice za pojedinačne događaje u Srbiji često skuplje od našeg četvorodnevnog paketa. Da li je nešto skupo je individualna kategorija. Problem je što se mi obraćamo publici kojoj je najteže da kupi kartu: studentima, nezaposlenima, intelektualcima, kojima je veoma važno da dođu na Egzit, jer je on alternativa brojnim besplatnim zabavama narodnjačke estetike. Uprkos svemu, očekujemo sličnu posetu kao i prošlih godina, od 40.000 do 45.000 ljudi za veče“. Osim famozne cene ulaznica, proteklih godina se govorilo i o tome da je Egzit privatni festival, čija je uređivačka politika naklonjena da privuče što više stranaca. Bošković kaže da je Egzit uvek bio privatni festival u smislu da postoje ljudi koji svojim imenom i prezimenom u potpunosti imaju punu odgovornost za odluke koje donose. „Iako je u prošlosti bilo mnogo pritisaka na nas, ostali smo dosledni vrednostima iza kojih stojimo. Egzit predstavlja jednu novu, mladu pobedničku Srbiju. Nažalost, generalna atmosfera u našem društvu je teška, što dodatno pojačava naš mentalni kompleks da se uspeh ne prašta“.