Religija NLO

To englesko nebo zaista nema milosti. Povrh sasvim nasumičnih smena sunca, oblaka i kiše, deo engleskih atmosferskih prilika ovih dana su postali i leteći tanjiri. Doduše, neobične mrlje svetlosti koje je anonimni snimatelj nedavno zabeležio na dnevnom nebu Londona u nekim ranijim epohama bile bi proglašene anđelima, ali ovo je 21. vek, pa je red da ono u šta verujemo bude tehnološki napredno. Svetlost snimljena iznad zgrade radija Bi-Bi-Si 1 stoga je u svesti mnogih Zemljana još jedan dokaz postojanja naprednih vanzemaljskih civilizacija. Tome nimalo ne smeta neobična činjenica da je od svih miliona Londonaca vanzemaljske letelice uprkos vedrom danu uočila samo nekolicina ljudi koja se može videti na snimku, kao ni zanimljiv podatak da je jedan od dva video-zapisa po svoj prilici snimljen iz poslovnih prostorija poznate firme koja se bavi kreiranjem specijalnih efekata za filmsku industriju. Uostalom, vanzemaljcima koji žele da budu primećeni englesko nebo je svakako dobar izbor za prelet, jer im vernika pod njime nikako ne nedostaje. Jedna od prvih religija koja je staromodne bogove zamenila vanzemaljcima nastala je upravo u Londonu 1955. godine. “Etarijanci” i danas veruju “kosmičkim gospodarima” čije će učenje čovečanstvo učiniti velikim i bezbrižnim bratstvom. Sa iste strane Lamanša, nekadašnji sportski novinar Bi-Bi-Sija Dejvid Ajk već 20 godina istim žarom propoveda svoj autentični pogled na ljudski život kojim, siguran je Ajk, vlada grupa humanoida nastalih ukrštanjem ljudi i vanzemaljskih reptila rase Anunaki iz Zmajevog sazvežđa. Ujedinjene nacije, Međunarodni monetarni fond, Okrugli sto kralja Artura, vojska, mediji i nauka samo su deo projekata kojima potomci Anunakija žele da nas načine robovima. DŽordž Buš, kraljica Elizabeta, Rotšildi i Rokfeleri neki su od najistaknutijih ljudi-reptila. Zli humanoid je i kantri-pevač Kris Kristoferson. Ove engleske priče dobra su ilustracija dva lica ljudske ideje o vanzemaljskom životu. Nalik idejama o bogovima, u temelju masovnih ideja o vanzemaljcima uvek se pronađu naši strahovi i nade. U popularnim vizijama, vanzemaljci su gotovo uvek bića koja nadljudskim moćima – u prvom redu tehnološkim – mogu da nam donesu spas ili propast. Takođe poput bogova, vanzemaljci u kakve obično verujemo suštinski su nalik nama. Čak i kada su njihova tela sasvim neljudska, njihova filozofija je ljudska. Oni o nama razmišljaju poput nas samih, makar se to razmišljanje svodilo na nameru da nas upotrebe kao robove, jer je ideja porobljavanja slabijeg ljudska da ljudskija ne može biti. To što priče o vanzemaljcima nalikuju pričama o bogovima ne znači, naravno, da vanzemaljski život nije naučno ozbiljna mogućnost. Za njime tragaju eminentne naučne institucije. NASA i Evropska svemirska agencija, međutim, tragaju za vanzemaljskim mikrobima, a ne za naprednim civilizacijama. Pošto se od bakterije ne može očekivati da se ukrca u svemirski brod, „dođe u miru“ i okonča ratove, ponudi nam lek za rak ili donese neograničen izvor energije, ovakva istraživanja ne uzbuđuju kolektivnu maštu. Stoga u sagi o vanzemaljskom životu i dalje dominiraju čista mašta i pseudonauka. A saga zaista jeste, jer se o životu van Zemlje debatuje već nekih 26 vekova. Čovek koga mnogi autoriteti smatraju ocem zapadne filozofije i nauke, Tales iz Mileta, i jedan drugi slavni Milećanin, Anaksimandar, prvi su razmišljali o beskrajnom kosmosu. Atomisti poput Demokrita i Epikura prihvatili su tu ideju i spekulisali da bi beskrajni svemir trebalo da ima beskrajno mnogo naseljenih svetova. Možda. Antički mislioci su, doduše, druge naseljene svetove zamišljali ili kao nevidljive i nedostupne sa Zemlje – nalik savremenim spekulacijama o paralelnom univerzumu – ili kao deo neprekidnog ciklusa nastajanja i nestajanja svetova. Svejedno, njihovo „možda“ ne razlikuje se od „možda“ današnje nauke, ali su ga privremeno potisnuli Platon i Aristotel svojim tvrdnjama o unikatnosti Zemlje. Ova ideja postala je delom hrišćanske vizure ljudskog života i skupa sa Aristotelovom i Ptolomejevom geocentričnom kosmologijom praktično je zaustavila razmišljanja o tome ima li života i mimo naše planete. Sve do takozvanog kopernikanskog obrta, ljudska potreba za društvom u svemiru morala je da se zadovolji bogom, anđelima i demonima. Sredinom 16. veka, međutim, astronomi poput Kopernika i Galileja počeli su da ruše našu egocentričnu geocentričnost. Kako je postajalo jasno da je Zemlja tek još jedan ćorsokak svemira, ideje o vanzemaljskom životu vratile su se na velika vrata. Zlosrećni Đordano Bruno vratio nam je ideju beskonačne vasione, dakle i bezbrojnih svetova, i shodno njoj zaključio da nismo sami u vasioni. Već početkom 17. veka „drugi svetovi“ su konkretizovani pa je češki astronom Antonin Marija Širek razmišljao o žiteljima Jupitera, koji bi „morali da budu veći i lepši od stanovnika Zemlje, u skladu sa karakteristikama ova dva nebeska tela“. Vizije vanzemaljskog života množile su se kao i naučna otkrića. U 18. veku, svestrani naturalizovani Englez po imenu Frederik Vilijam Heršl, kome dugujemo otkriće planete Uran, infracrvene radijacije i 24 komponovane simfonije, bio je ubeđen da je Sunčev sistem krcat vanzemaljskim životom. U 19. veku, astronom i matematičar Persival Lovel, čiji će naučni trud dovesti do otkrića Plutona, godinama nakon njegove smrti, pokrenuo je kontroverzu takozvanih „marsovskih kanala“, to jest tunela koji su, kako je Lovel smatrao, delo nekadašnje marsovske civilizacije. Na planetarnu popularnost ideja vanzemaljskog života morala je ipak da sačeka pedesete i šezdesete godine 20. veka. Sovjetsko-američka „trka za svemir“, lansiranje „Sputnjika“ i legendarni hod po Mesecu Baza Oldrina raspalili su ljudsku maštu i u očima mnogih pretvorili Zemlju u dosadno staro dvorište spram tajnovitog, a sada i dostupnog kosmosa. Ako postoji datum za koji se može reći da je „nulti trenutak“ pomame za vanzemaljcima, to je 24. jun 1947, kada je američki biznismen Kenet Arnold leteći pored planine Rejnijer uočio letačku formaciju devet blistavih diskolikih NLO. Ili je barem tako rekao. Bio je to prvi put da je Amerika videla NLO posle Drugog svetskog rata, mediji od istočne do zapadne obale izvestili su o Arnoldovom doživljaju i – kao što će se kasnije redovno dešavati – jedno opažanje NLO izazvalo je lavinu drugih. U svega nekoliko nedelja posle Arnoldove avanture više stotina Amerikanaca i drugih Zemljana takođe je videlo neidentifikovane leteće objekte, takođe mahom diskolike, i naziv „leteći tanjir“ bio je skovan. Samo trinaest dana nakon događaja kod planine Rejnijer, opet u Americi, portparol 509. bombarderske grupe američke avijacije Volter Hat objavio je saopštenje za štampu o događaju koji će postati kamen temeljac teorija zavere o vanzemaljcima. Mada je ubrzo zaboravljen, i potom ignorisan više od 30 godina, danas nam je poznat kao Rozvelski incident. Od časa u kome su vanzemaljci postali deo masovne kulture, bilo je samo pitanje trenutka u kome ćemo početi da ih viđamo među nama, pa i u nama. Svojim problemima počeli smo da ih opterećujemo već pedesetih godina prošlog veka. Tada su u Americi, Velikoj Britaniji, Francuskoj i drugim tehnološki najrazvijenim zemljama počele da se šire prve „NLO religije“, čiji su vernici vanzemaljcima pridavali božanske moći. I od njih, dakako, očekivali da nam planetu očiste od ratova, siromaštva i drugih muka svojom nadmoćnom tehnologijom ili duhovnim moćima. Međunarodni raelijanski pokret možda je najmasovnija NLO religija. Nastala je 1974, uspešna je i danas, a raelijanci propovedaju da je sav život na Zemlji genetičkim inženjerstvom stvorila vanzemaljska rasa Elohima. Budući silazak izaslanika Elohima na Zemlju, uskrsnuće mrtvih, večni život i raj za one koji su bili dobri – ništa ne nedostaje ovoj modernizovanoj verziji bilo koje od tri velike monoteističke religije. Teorije o takozvanim paleokontaktima veoma nalikuju NLO religiji. Ideje da su inteligentni vanzemaljci u davnoj istoriji posećivali Zemlju i da se dokazi o tome kriju u drevnim kulturama u beletristici su se pojavile još početkom 20. veka. Kao „nauka“ su počele da prolaze tek šezdesetih godina, kada su na njihovo proučavanje pozvali astrofizičari Josif Šklovski i Karl Sagan. Mada su ova dvojica uglednih naučnika naglašavali da su ideje o „antičkim astronautima“ spekulativne i nedokazane, i mada se Sagan već sedamdesetih oštro obračunavao sa svima koji su iz njih izvlačili „dokaze vanzemaljskih kontakata“, Sagan i Šklovski su nehotice pokrenuli lavinu koju verovatno ne bi mogli da zaustave ni Elohimi. Ostaci drevnih civilizacija koji su navodno daleko iznad njihovih tehnoloških mogućnosti, poput piramida, Stounhendža ili kamenih glava sa Uskršnjih ostrva, kao i astronauti i letelice koje su, kažu, videli na umetničkim radovima istih civilizacija, naveli su autore poput već odavno čuvenog Eriha fon Denikena da ljudsku kulturu i tehnologiju pripišu dobronamernim vanzemaljcima. Samo Deniken je do sada prodao više od 60 miliona knjiga. Bogovi znaju da sa vremena na vreme moraju da se objave vernicima. Filozof Emanuel Svedenborg još je u 18. veku tvrdio da je razgovarao sa vanzemaljcima poreklom sa Meseca, Merkura, Venere, Marsa, Jupitera i Saturna. Najpoznatiji sagovornik vanzemaljaca, DŽordž Adamski, prvi susret sa plavokosim Venerijancem u braon cipelama imao je 1952. u Kaliforniji. Orton, kako se Venerijanac zvao, kasnije je Adamskog odveo u obilazak Sunčevog sistema, uključujući i njegovu rodnu Veneru, gde je Adamski reinkarniran. Orton je, kao i svi potonji vanzemaljci koji su rešili da stupe u kontakt sa nama, bio dovoljno ljubazan da nam prenese poruke „najdublje mudrosti“. To što se „najdublja mudrost“ redovno sastojala iz saveta da prekinemo testiranje nuklearnog oružja i rešimo problem ratova i zločina verovatno više govori o nama nego o našim vanzemaljskim prijateljima. Kao i činjenica da je svetsko interesovanje za Adamskog počelo da erodira tek 1962, kada je objavio da putuje na međugalaktičku konferenciju na Saturnu. Svoju tamniju stranu vanzemaljci su pokazivali kidnapujući nas širom planete. Mada je izvesni pukovnik Šo još 1897. tvrdio da su trojica humanoida pokušala da ga otmu, fenomen vanzemaljskih otmica takođe je čedo sredine 20. veka. Slavu su dobile 1961. godine nakon što su mali sivi vanzemaljci – opet u Americi, koja je svakako najpopularnija turistička i poslovna destinacija za goste iz svemira - oteli supružnike Bernija i Beti Hil. Od tada su se otmice brojile hiljadama, a bolni opitni ubod vanzemaljskog instrumenta u stomak Beti Hil ježio je Zemljane, bez obzira na to što nikakav trag uboda na njenom telu lekari nisu mogli da pronađu. Najzad, Frensis Krik, jedan od naučnika zaslužnih za otkriće strukture DNK, takođe je samo jedan od vernika u teoriju panspermije, koncepta koji kaže da su Zemlju životom „zasejala“ inteligentna bića iz svemira. Panspermija na koncu i nas same čini vanzemaljcima. Sasvim je prikladno u ovakvom tekstu o nauci pričati tek na kraju, jer je nauka upravo na marginama 26-vekovne hronike o vanzemaljcima. To nije ni čudno jer nauka, sve u svemu, kaže da za sada nemamo nijedan dokaz postojanja vanzemaljskog života. Naravno, vrlo je verovatno da on zaista postoji. Izglednim ga čine već same razmere svemira. Takozvani vidljivi kosmos, onaj koji u teoriji – naravno ne i u praksi – danas možemo da vidimo jer je njegova svetlost imala vremena da stigne do nas od Velikog praska, prostire se na 46 milijardi svetlosnih godina. Uzimajući to u obzir, kako bi rekli Karl Sagan i Stiven Hoking, bilo bi neverovatno da život ne postoji nigde osim na Zemlji. Kandidata za svemirski dom mnogo je već u našoj blizini – blizini u kosmičkom smislu, naravno – od planeta i meseca Sunčevog sistema poput Marsa, Venere, Ganimeda i Titana, do nekih manje poznatih planeta van našeg sistema. Dobrim kandidatima, na primer, čine se planete koje kruže oko od nas dvadeset svetlosnih godina udaljene zvezde Glize 581 i koje bi mogle da u ponečemu budu nalik Zemlji. Vanzemaljski život koji pretpostavlja i traži savremena nauka, međutim, uvek je primitivan, na nivou naših starih dobrih bakterija, jer u našem parčetu svemira, barem za sada, nismo pronašli uslove za bilo šta komplikovanije od njih. Što se tiče inteligentnog vanzemaljskog života, mogućnost našeg kontakta sa njim paradoksalno se razbija upravo o ono što vanzemaljski život čini izvesnim – veličinu svemira. Vanzemaljci koji bi od svih bezbrojnih nebeskih tela želeli da posete baš naše morali bi da budu ne samo tehnološki napredniji od nas, već tehnološki napredniji nego što ćemo mi ikada biti. Kako objašnjava genijalni i planetarno priznati popularizator nauke Bil Brajson, nama najbliža zvezda nakon Sunca, Proksima Kentauri, od nas je udaljena 4,3 svetlosne godine. To znači da bi hipotetičkom inteligentnom vanzemaljcu iz okoline Proksime Kentauri koji bi mogao da putuje brzinom svetlosti bile potrebne više od četiri godine da stigne do nas. Nije nemoguće, ali zaista nije verovatno. A inteligentni vanzemaljski život dom bi mogao imati bilo gde – u vidljivom svemiru rasprostrtom na 46 milijardi svetlosnih godina. Nada da će nas sa vanzemaljskom inteligencijom spojiti nešto drugo, radio-talasi ili moćni teleskopi, razbija se o isti zid. Svemir je tih od trenutka u kome smo počeli da ga osluškujemo. A ako nas u ovom trenutku posmatraju naučnici neke moćne vanzemaljske civilizacije udaljene svega 70 svetlosnih godina, oni ne vide nas, već svetlost koja je napustila Zemlju pre 70 godina. Konkretno, vide Hitlerove armije kako nadirući preko Sovjetskog Saveza osvajaju Lavov 30. juna 1941, pa ako su zaista inteligentni nemaju mnogo razloga da se druže sa nama. Stoga, opet prema Brajsonovim rečima, „sve i da nismo zaista sami, u svakom praktičnom pogledu jesmo“. Osim ako onaj prokleti reptiloidni kantri-pevač zaista ne želi da nas porobi. Oči bez zenica Spisak navodno viđenih vanzemaljaca podugačak je i naši gosti iz svemira dolaze u svim veličinama, strukturama, bojama i teksturama. Neki od najpoznatijih su „Sivi“, to jest mali bespolni humanoidi glatke sive kože i velikih očiju bez zenica (koji su oteli Barnija i Beti Hil), „nordijski vanzemaljci“ nalik stereotipnim, mada izduženim Skandinavcima (sa kojima se družio DŽordž Adamski), jezivi krvožedni Reptilijanci sa sposobnošću metamorfoze (čiju je zaveru rasturio Dejvid Ajk), i naravno – mali zeleni, koje je mnogo više od „stvarnih“ viđanja proslavio lik Marvina Marsovca, smrtnog neprijatelja Duška Dugouška. Bliski susret sa Udbom Zakoni kojima BIA štiti svoje arhive kruti su i sveobuhvatni, a propisane kazne stroge, pa potpisnik smatra pametnim da se preventivno zaštiti upozorenjem da su neki likovi, ako im nisu promenjena imena, izmišljeni, i da sličnost nekih događaja sa stvarnim osobama, dokumentima i događajima može da bude i slučajna. A pre nego što pređe na iznošenje podataka iz tih arhiva koji, ovako poređani jedan pored drugog, neke događaje iz naše novije istorije predstavljaju u sasvim novom svetlu, potpisnik sa zadovoljstvom i naklonošću koja njegovo srce greje toplinom, izjavljuje zahvalnost radnicima BIA V. T. i Ž. C. koji su ljubav prema istini stavili iznad krute birokratske procedure, i bez kojih bi ovaj tekst gotovo bilo nemoguće napisati, ili bi bar bio lišen pouzdanih i proverljivih činjenica. Autor, takođe, sa simpatijama i iskrenim osećanjem duga, pominje i Dejvida DŽ. M. Kornvela i Lauru Maj iz Vašingtona, koji su mu pomogli da se snađe u lavirintima američkog zakona o dostupnosti informacija FOIA. A sada može da ispriča priču... Godine 1949. Jugoslavija je duboko u sukobu sa SSSR – vojska je istočnim granicama, transporti za Goli otok nikada nisu bili češći, a u svetu već dve godine traje pomama zvana NLO: uoči prvih svemirskih ekspedicija, naime, naglo je poraslo interesovanje medija za vanzemaljske civilizacije. U junu te 1947. godine nastao je pojam „leteći tanjir“ kao sinonim za NLO, pošto je biznismen i pilot Kenet Arnold stekao svetsku slavu posle objavljivanja kontroverzne fotografije devet čudnih objekata koji lete u formaciji iznad planine Rejnir na severozapadu SAD. Samo mesec dana kasnije dogodio se i “slučaj Rozvel”. Osamnaestog juna 1949. godine u kabinetu Aleksandra Rankovića održan je sastanak kojem su osim četiri njegova saradnika prisustvovala i dva izaslanika Ratnog vazduhoplovstva i jedan univerzitetski profesor fizike iz Zagreba. Posle izlaganja ovog poslednjeg o “novim saznanjima o naseljenosti kosmosa”, formira se Odeljenje za kosmička pitanja (OKP) iza čijeg se sveobuhvatnog i akademskog naziva krije jedinica čiji je prevashodni cilj da svako ispoljavanje “kosmičkog pitanja” u FNRJ prekrije velom tajne. Ovo je svakako u vezi sa razgovorom J. B. Tita sa Kevendišom Kenonom, ambasadorom SAD, održanim poslednjeg dana maja te godine, o čemu je njegova ekselencija uputila iscrpan izveštaj svom šefu Dinu Ačesonu. Najkraće rečeno, ambasador poručuje da je “J. B. Tito u potpunosti razumeo oportunost politike držanja predmetnih fenomena u strogom režimu poverljivosti”. Kopija izveštaja nalazi se i sada u arhivu “Mažestik-12”, supertajne grupe, sastavljene od šest vojnih lica i šest naučnika (otuda naziv MJ-12), koja je bila stvorena po specijalnoj i tajnoj direktivi predsednika Trumana, 24. 9. 1947. godine, a na savet dr Vonevara Buša, jednog od “očeva atomske bombe” i sekretara za odbranu DŽejmsa Forestala, koji je u aprilu 1949. poludeo i umro u bolnici. Na čelo OKP postavljen je tada pukovnik Udbe Uroš Piljak, Užičanin, predratni komunista, učesnik NOR od 1941. godine, koji na toj funkciji neće sastaviti ni četiri meseca: po liniji Informbiroa uhapšen je u talasu započetom zbog jedne pijane psovke na proslavi rođendana osmogodišnjeg sina jednog majora nove vojske, zajedno sa tri prvoborca i dva narodna heroja, i na Golom otoku proveo 14 meseci. Takvo je tada, nepovoljno za dugoročne planove i pijano, vreme bilo. Od 1958. godine Piljak je radio kao kinooperater u beogradskom bioskopu “Kosmaj”, gde je i umro 1960. tokom jedne prepodnevne predstave filma “LJubav i moda”. Na mestu načelnika OKP zamenio ga je potpukovnik Gvozden Kličković, Hercegovac koji će na toj funkciji ostati do izbijanja Tršćanske krize 1953. godine. Saradnici su ga zapamtili kao čoveka koji je nezadovoljstvo zbog postavljenja na “marsovsku funkciju” utapao u alkoholu, što svakako nije doprinelo efikasnosti poverene mu službe, ali je njemu „obezbedilo” premeštaj po kazni u Sloveniju, gde je uoči ulaska Italijana u Zonu B zatrpavao fojbe. Naravno, niskoj produktivnost OKP u to vreme doprinelo je i minimalno prisustvo vanzemaljaca na teritoriji FNRJ. Zapravo nikakvo – arhive beleže da su svi prijavljeni slučajevi bili lažni, a da su tri osobe u vezi s tim bile procesuirane zbog širenja neprijateljske propagande. Do Brionskog plenuma, pod rukovodstvom potpukovnika Udbe iz Nikšića Ratka Jovova Kneževića, OKP registruje dva NLO – ali ostaje sumnja da su u pitanju bili i avioni, budući da su se oba navedena događaja desila na rumunskoj granici između Brze Palanke i Radujevca, od jeseni 1962. do proleća 1963. godine. Posle Rankovićeve smene, Knežević odlazi u penziju, a svi sledeći načelnici OKP, sivi i anonimni činovnici, ličiće jedan na drugog. Na ovom mestu, sve do raspada SFRJ, smenjivaće se Slovenci i Hrvati, jer je funkcija podrazumevala neposrednu vezu sa američkom obaveštajnom službom... Fenomen NLO, zahvaljujući televiziji i štampi, postaje popularan i u Jugoslaviji. Sve do 1967. godine OKP nema više od pet članova, a onda se u jednom pismu od ministra unutrašnjih poslova traži da se “razmotri mogućnost kadrovskog proširenja zbog uvećanog obima poslova”. Prijave letećih kugli, raznobojne svetlosti neobjašnjivog porekla i letelica ogromne brzine stižu sa svih strana, a neretko i novine pišu o tome. OKP 1970. godine u jednoj od brojnih reorganizacija Službe proruski „kosmos” zamenjuje za „svemir” i postaje OSB, “Odeljenje za svemirsku bezbednost”, i upozorava na “senzacionalizam u medijima koji ozbiljno dovodi u pitanje izvršavanje poverenih zadataka”. U oktobru 1971. na Kongresu kulturne akcije u Kragujevcu, omladinci su na lomači spaljivali roto romane iz edicije „X-100”, „Zeleni dodatak”, a urednici novina neko vreme uzeli su se u pamet. Iz tog vremena je i jedini dokument o “bliskom susretu četvrte vrste” u Srbiji. Pod brojem 22-8-1959/71 zaveden je zapisnik o razgovoru sa šesnaestogodišnjim M. P. iz Paraćina: “Imao je tada, 4. aprila 1959, četiri godine. Iznad kuće je video veliki leteći objekat koji je isijavao nekoliko različitih boja… Ubrzo u kući su se pojavili, kako on kaže, ‘ljudi njegove visine’. Bili su u sivim odelima, a lica im nije video. Nije čuo glasove ali je razumeo kada su mu rekli da se ne plaši. ‘Rekli’ su mu da ga neće uzeti sada. Nekom malom iglom su ga uboli ispod zgloba šake i rekli mu da će doći po njega 21. decembra 2012. godine. Nakon toga su otišli…” Ovaj datum će tek dve decenije kasnije mediji dešifrovati kao kraj kalendara Maja i smak sveta! Arhiva “Mažestika-12” sadrži dokument o poseti načelnika OSB potpukovnika V. S. Vašingtonu, gde je referisao o ovom slučaju. Na sastanku je razmatrana i mogućnost da se mladić iz Paraćina prebaci u Minesotu, ali je na kraju zaključeno da ga stručnjaci iz SAD ispitaju u SFRJ. Pomenuti muškarac, sada 56-godišnjak, danas živi u Somboru. Komisija stručnjaka iz Amerike dolaziće bar još jednom u SFRJ sličnim poslom, kad 1985. godine piloti RV i PVO JNA prijave susret sa NLO. „Primećen je leteći objekat cilindričnog oblika cigarete, boje aluminijuma, dužine oko 20 a širine oko četiri metra... Objekat je leteo brzinom ne većom od 100 kilometara na čas, na visini oko 1.500 metara, i na obodu zone Cres i zone Krk”, zapisali su islednici OSB. “Odjednom je ubrzao let neverovatnom brzinom, da bi za pet-šest sekundi izašao iz vazdušnog prostora SFRJ, na poziciji Trsta... Najmanje osmorica pilota učestvovala su u ovom događaju, i sa svima su obavljeni razgovori”, stoji u zapisniku. Tek 21. februara prošle godine penzionisani pukovnik avijacije Trifko Radeta, tada pitomac treće godine zadarske Vojne vazduhoplovne akademije i jedan od pomenute osmorice, u razgovoru za „Večernje novosti” upoznao je javnost sa ovim događajem... A onda se Jugoslavija raspala, a nebo nad njom postalo je tesno za avione raznih vojski, pa su vanzemaljci izgleda, zadugo, otišli u mirnije krajeve... Posle raspada zajedničke Službe OSB je postalo Jedinica za svemirsku bezbednost, ali to je već druga priča. Zabeležimo samo najnoviji događaj: u depeši objavljenoj na Vikiliksu koja prenosi sadržaj drugog razgovora američke ambasadorke Meri Vorlik i Vuka Jeremića, ovog puta u zgradi Ministarstva, stoji, između ostalog, da se „Beograd u potpunosti složio sa planom Alvarado, ali da iz unutrašnjih razloga ne može da prihvati formalnu podređenost američkim oficirima na svojoj teritoriji”. Plan Alvarado, nazvan po španskom konkvistadoru koji je pokorio Maje, predviđa apsolutni nadzor nad M. P. iz Sombora u iščekivanju da se ispuni obećanje da će vanzemaljci doći po njega 21. decembra 2012. godine... Istina je negde tamo Decenijama unazad, epizoda alarmiranja Amerikanaca – onih koji su pretposlednjeg dana oktobra 1938. godine u kasnim satima slušali radio dramu Rat svetova Ejča DŽi Velsa u interpretaciji tada mladog i neafirmisanog glumca Orsona Velsa, do te mere ubedljivog da je među njima izazvao masovnu histeriju uverivši ih da je invazija vanzemaljaca upravo počela baš onako kako je opisana u romanu s kraja 19. veka - prepričavala se kao dobar štos koji je naravno vremenom, sa razvojem medija i komunikacija, postajao sve smešniji. Međutim, ta ista epizoda naznačila je početak omasovljenja teorija i teoretičara zavera koji tvrde da je umetnost okrenuta ka žanru fantastike, tj. njenog segmenta koji se bavi vanzemaljskim bićima, zapravo realna slika onoga što tajne organizacije gotovo svih svetskih država uveliko znaju i kriju od javnosti, i tek povremeno isporučuju u jednoj baršunastoj „umetničkijoj“ formi. Tako se u dokumentarnom filmu Gospodari svemira iz 1999. godine, Velsova drama uopšte više ne doživljava kao duhovita priča iz prošlosti, već kao ozbiljan eksperiment, koji je imao za cilj da testira psihološku spremnost ljudi da se suoče sa činjenicom da u ovoj vasioni nisu sami, i da se moraju pripremiti za dan kada će doći do sukoba svetova i civilizacija... LJudi, naravno, test tada nisu položili. Istoj radio-stanici bile su potrebne nedelje, kako se navodi, da umiri stanovništvo. I do dana današnjeg je gotovo neverovatno u kojoj meri se fantazija kao žanr u svim umetnostima doživljava sa ushićenjem, kada su onostrane neljudske rase u pitanju. Primera je mnogo, a istorijat je znatno duži nego što se misli. Rani vizantijski stil slikanja fresaka u pravoslavnim crkvama, na primer, bio je tako neodređen u oslikavanju Sunca i Meseca sa ljudskim atributima na ikonama Hristovog raspeća, da i dalje ima onih koji na tim ikonama vide dva vanzemaljska entiteta koji posmatraju stradanje Sina Božijeg, što su kasnije dodatno svojim radovima podsticali i slikari poput Direra, Rafaela ili Bramantina, preuzevši slično ikonopisanje. Jedna od tih ranih vizantijskih ikona u kojoj Sunce i Mesec zaista izgledaju poput dva svemirska broda sa posadom, gle čuda, nalazi se u manastiru Visoki Dečani, i gotovo da nema knjige o neidentifikovanim letećim objektima koji je ne navode kao jedan od najstarijih dokumenata o postojanju vanzemaljskih bića, na šta je ukazala umetnost. Naravno, crkva će se ograditi od toga i njeni velikodostojnici će sigurno reći da je svakome dozvoljeno da mašta na sopstvenu odgovornost. Ali mašta, ili barem njen jedan deo inspirisan realnošću u kombinaciji sa verom, dovela je do nepreglednog niza romana, filmova, slika, fotografija, televizijskih serija i primenjenih radova – stripova, crtanih filmova, video-igrica, koji za temu uzimaju vanzemaljska bića. U književnosti, na primer, spekulacije o ranim posetama neljudske inteligencije kreću mnogo pre masovnih medija, još u 17. veku, u pričama i romanima koji su govorili o putovanjima u neistražene svetove. Filmska umetnost počinje da se bavi vanzemaljskim bićima već prvih godina svog postojanja, u ranim nemim crno-belim filmovima, čiju naraciju ubrzo preuzima radio, a estetiku odmah zatim i televizija. Kao dve srodne moderne umetnosti, film i TV znatno utiču na popularnost priča, koje su već u osnovi intrigirale javnost. Među prvim ekranizovanim radovima odmah su se našla dela već pomenutog Velsa, utemeljivača i rodonačelnika žanra, i njegovih potonjih vernih sledbenika poput Olafa Stejpldona i Artura Si Klarka. NJihove storije, u osnovi, vešto manipulišu idejama o postojanju vanzemaljskih bića, nudeći ih kao eventualnu zamenu za postojeće religijske dogme onom delu stanovništva koje nije prihvatalo crkvu kao takvu, a osećalo je potrebu za verom u onostrano. Čak i da je interpretacija pravoslavnih vizantijskih ikona u potpunosti promašena, veza religije kao takve i verovanja u postojanje drugih svetova i dimenzija ostala je neraskidiva. „Želim da verujem“ – sigurno je svima ostalo urezano u sećanje kao natpis na posteru ispod letećeg tanjira, koji je tokom devet sezona emitovanja serije Dosije iks tako ponosno visio na zidu kancelarije nezaboravnog detektiva onostranog Foksa Moldera. Ta serija, navodno, otvorila je brojne tajne dokumente postojanja vanzemaljaca, odnosno njihovog bivstvovanja na planeti Zemlji, a Molderovo gotovo meditativno verovanje u sile i moći drugih rasa, tokom 200 epizoda serije, nije uspela da naruši njegova partnerka, svojim opovrgavajućim naučnim dokazima. U kojoj meri su zaista dosijei bili istinski otkriveni javnosti i da li je možda to bio nov eksperiment za čitavo stanovništvo, izveden u jednom drugom dobu i jednom novom mediju, ostaje veliko pitanje, ali svakako da je serija izvršila snažan uticaj na pop kulturu i uvela znatno veći broj ljudi u verovanje da tamo i zaista ima nečega. Ništa manje bitan značaj serije odnosi se i na činjenicu da je ona na jednom mestu predstavila čitav spektar raznolikih vanzemaljskih bića, ponekad potpuno nespojivih u svojoj stilistici. Dela o onostranim stvorenjima, o kojoj god umetnosti da je reč, nemaju zajednički imenitelj. Ona su najpre različitih žanrova, i kreću se od porodičnih sitkom komedija (Alf, na primer), preko kreiranja paralelnih univerzuma (Ratovi zvezda, Zvezdane staze ili Dina između ostalih, u kojima su religijske dogme bitna stavka kako bi vanzemaljci funkcionisali jednako kao ljudi iz ove dimenzije), pa sve do surovih akcija (poput Predatora) ili horora (Osmi putnik, Stvor i brojnih varijacija na zadate teme) do krajnje treš i kemp ostvarenja (dobar primer nalazi se u SFRJ kinematografiji u nezaboravnom delu Dušana Vukotića Gosti iz galaksije). Možda je svetu filma najbolji primer za to dao Stiven Spilberg, to holivudsko čudo od večitog deteta, čiji opus čine uglavnom dela „fentezi“ žanra ili dirljivih melodrama odnosno angažovanih ratnih ostvarenja. Fantastika u Spilbergovim filmovima ističe se visokom estetizacijom u kreiranju vanzemaljskih bića, koja su s godinama, iz filma u film, menjala bitnost svojih dramskih uloga. Setite se najpre te nenasilne a uverljive priče o dolasku svemirskog broda koju je tako moćno ispričao u Bliskom susretu treće vrste; potom tog neodoljivog vanzemaljca I Tija, čija nam priča i danas, nakon trideset godina, natera suze na oči; setite se zatim politički elokventnih vanzemaljaca iz Veštačke inteligencije čiji se plan o kolonijalizaciji s godinama može smatrati sve aktuelnijim; a onda i tih divljih predatora u Ratu svetova, tih žestokih i agresivnih bića koja po cenu razaranja svega dolaze da porobe ljudski rod, što je kasnije neslavno ponovio i u četvrtom Indijani DŽonsu. Nepostojanje čvršćih dokaza o postojanju a samim tim i izgledu vanzemaljskih bića, stvorila su od ovog podžanra fantastike jedan od najkomercijalnijih i najtraženijih proizvoda na tržištu. Raznolikost u prikazivanju drugih inteligencija glavni je adut na koji će još dugo, dugo igrati i pisci i slikari i filmski radnici, kojima vanzemaljci danas predstavljaju jedan od neiscrpnih izvora zarade. Pogledajmo samo tekuću sezonu, dodatno podstaknutu revitalizovanim slučajem Rozvel: izložbe širom sveta posvećene su vanzemaljskim bićima, nova SF serija Falling Skies tek je krenula da se emituje na televizijama, a u bioskopima je prava invazija vanzemaljaca: najsvežiji primer je hit film Super 8, nova verzija I Tija samo znatno dramatičnija za potrebe novih generacija, a tek stižu Mračni sati o preživljavanju grupe klinaca u Rusiji nakon napada iz svemira, te Kauboji i vanzemaljci, gde nas tek čeka iznenađenje u kompilaciji vesterna i naučne fantastike sa očito jasnom parabolom o kolonijalizaciji... Sve do trenutka dok se ne budu otkrili, vanzemaljci će ostati neiscrpna inspiracija raznih umetničkih praksi. Na ljudima ostaje sva sloboda u maštanju i kreiranju bića sa drugih planeta, uz obaveznu podršku svih zavereničkih teorija, koje ideji garantuju dug opstanak. Jer nije isključeno da su i aktuelne priče samo novi test namenjen ovom globalnom selu, za skorašnji dolazak onih koje smo dosad samo zamišljali. Dotad, istina ipak ostaje tamo negde.