Meštrovićeva posla

Ostavila me Crna, ljudi moji!!! Šta, kakooo? Tako lepo. Odlučila se za ulicu. Za alternativni kontejnerski život u Gročanskoj. Rastanak je bio surov; bez mnogo priče, bez oproštajnog pisma. Kao da ti žena ode do pijace i više se ne vrati. Kao kad ti ćerka, šatro, ode da baci đubre, a, u stvari, pobegne za neku bitangu. I, posle čuješ, žive u nekom ćumezu na Karaburmi...

A kako je bilo? Posle neuspele avanture sa olinjalim Geteom, izvedem, drugi put, moju Crnu ispred zgrade da joj tražimo švalera mada su mi mnogi mačkari predlagali sterilizaciju. Ali, gde to da joj uradim, da je obogaljim? I, na kraju krajeva, moja ljubav sa Crnom je platonska. Razumite, već jednom, nisam bolesno ljubomoran.

I, tu na travnjaku, uz ogradu komšijskog dvorišta odmah se stvore dva zlatnožuta mačora, braća blizanci. Uličari, a arijevci. Kao Isus i Toma. I, ako imaš oko i dušu, odmah prepoznaš ko je On. Ima harizmu, i, to ti je! Vidi to i Crna, i, prilazi pravo NJemu. I, Toma Blizanac se, brzo i pokorno povlači iz igre, iz ljubavnog trougla. Mel Gibson se tom pikantnom temom nije bavio.

Elem, zamakne Crna sa NJim u dvorište, kod komšije Bate. Noć vedra i sveža kao na Maslinovoj gori. NJega, već, trese Agonija, ali Agonija ljubavna. Drhti i Crna. Jednom ti se to desi u životu. Da se zaljubiš, bez ostatka. A, jednom ti se desi i takva izdaja.

A ja, jadan, sve neću da verujem da je tako. Šunjam se uz živu ogradu Batinog dvorišta, rašomonišem: dokle su stigli u ljubavnoj igri. I sve se uzdam u našu duhovnu, gnostičku vezu i da će mi se moja Crna vratiti. S kim će da razgovara o Orfeju, Homeru, Pitagori? Sa uličarima iz Gročanske? Uostalom, toliko je mačora preturila preko glave za ovih sedam godina. Kad oćeš! Dozivam je u gluvo doba, a ona samo dođe do kapije, da mi kaže: “Idi kući, nesrećni čoveče! Šta se tu šunjaš, u gluvo doba noći, kao neka utvara! Shvati, među nama je sve gotovo!” Eeeeej, moja Crna da me, tek tako, otkači!

Tu shvatim da sam pao s trake, i, srce hoće da mi prepukne. I, ne znam kako sam ostao živ, i, kako vam sve ovo pišem.

Elem, Crna me, načisto, poremeti tako da sam jedva ukapirao da su Boki i Sokrat smenjeni, da je Vuk Drašković postao šef diplomatije, a general Pavković ga, odmah, šalje kod Karle del Ponte u Hag. Setio se general ko je bio “general” Srpske garde, a setio se i one sablje Vukove kojom je posekao sve tursko i šiptarsko na Kosovu. Setio se naš general, a i Karla to, sigurno, nije zaboravila. I, biće, koliko ovog leta, smeha i komedije u ovo vreme tragedije.

Pometen Crninim neverstvom, jedva ukapiram da je Voja, opet, porinuo Marčija, da ga prepustio Tomi da ga ovaj, konačno, ugrobi. Dobro, i Boki će tu malo da smeta. Ili da olakša? Ugrobiće se i Boki, sam od sebe, iako ga neke ankete stavljaju ispred Tome!? Srbi su čudo; bilo da su analitičari ili električari, funkcioneri ili penzioneri, nikako da shvate da su srpski radikali OBJEKTIVNA, PRIRODNA POJAVA, nešto kao GRAVITACIJA. I, ako se ljutiš i nerviraš što te Zemljina teža prikiva za tlo, onda sa tobom nešto nije u redu. Nisi samo smešan nego si, prijatelju, da prostiš, i malo glup. Nadam se da, bar, tehnička inteligencija zna o čemu govorim, ako “habermasovcima” nije još jasno.

Dobro, Voja nije ni “habermasovac”, ni NJutn. Ali mu je ona NJutnova jabuka, već, pala na glavu. Zato, valjda, i žrtvuje Marčija. To je, šahovski rečeno, žrtva topa za konja, da bi se, uopšte, izvukao - remi. A malo li je i remi u partiji sa radikalima?

Svrni-obrni ništa nam drugo ne preostaje. Da imamo ozbiljnu vojsku pa da zavedemo vojnu diktaturu. Ali, ta šansa je propuštena 4. oktobra 2000. godine...

Od sve muke, izađem na terasu da radim sa tegovima. Tegovi su dobri protiv depresije, nekako, vedrije dočekaš radikale. A komšija Bata maje se, dole, po dvorištu, nešto šaluje. Derem se sa šestog sprata: Bato, je l’ Crna tu, kod tebe?

“Nije. Moja žena ju je videla, jutros, na kraju ulice kod obdaništa, pored kontejnera.”

Stenjem pod tegovima, a zevam u Avalu, u moj Ilion, koji je načeo još Meštrović, a NATO dokusurio. Jer, toranj je bacao u zasenak Meštrovićev masonski beleg. Šta li će novi srpski masoni da urade Avali?

NJusmagazin “Evropa” ih, u prvom broju, sve redom naslikala. Na naslovnoj strani Miki Manojlović, Veliki Majstor RJML. Šta, neozbiljno vam?! A vi ste mi, pa, ozbiljni! I ne tračarite! Kakva Srbija, takva masonerija.

A, nemojte ni da mi uzdišite za starim masonskim vremenima kada je, recimo, slobodni zidar i vajar Ivan Meštrović žario i palio. Kada je, bre, srušio stari grad Žrnov na vrhu Avale da bi izgradio Spomenik Neznanom junaku. Kralj Aleksandar je, lično, masonskim čekićem, udario kamen temeljac za Meštrovićevo delo!!! A zbog majstor Ace si preko Albanije išao, Solunski front probijao, krvavih gaća se kući vratio. Dobro, posle su našeg kralja atentirali u Marselju, baš, francuski masoni “kojima je prvobitno bio odan” pa im se, posle malo otrgao. Atentat u Marselju bio je “način da mu se osvete”. Ima i svežijih primera takve osvete.

Nego zašto je važan Žrnov na Avali? Pominje se i u vreme despota Stefana Lazarevića. Znači, Žrnov je stariji i od despota Stefana. U Žrnovu živeo PORČA od Avale. A, zašto je važan Porča? Zato što sa jednim “indijskim” kraljem POROM ratuje naš Aleksandar Veliki!!?? Ccccc!

Šta cokćete!? Shvatite, konačno, da Aleksandar nije išao u osvajanje Indije, već, INĐIJE!!? I nije li se, tamo, negde kod Sirmijuma, sukobio sa kraljem SIRMOM koga je, takođe, jedva pokorio. Suludo, je l!? A, nije li suludo ono što nas odmalena uče; da se Aleksandru na putu za Indiju suprotstavio samo kralj Por, a da su ga svi drugi dočekivali kao svog čoveka! Shvatate li da je i Jerusalim, u stvari, Beograd, ovaj čiju 600. godišnjicu slavimo!? Jer, setite se: Aleksandra Velikog u Jerusalimu dočekuje narod koji “govori njegovim jezikom”!!! Varvarskim jezikom Aleksandra i Aristotela. Kažu, da je despot Stefan, doslovce, “preneo jerusalimsku topografiju” na Beograd koji je podizao. A šta ako je mudri i tajnoviti Despot samo obnovio drevnu topografiju grada srušenog do temelja?! Šta ako je Jerusalim bio ovde!? I, šta ako je, pre Jerusalima, Beogradu bilo ime - TROJA!?

Sada vam je, valjda, jasno zašto je Meštrović morao da satre grad Žrnov na vrhu Avale. I zašto je, istovremeno, morao da obeleži i Kalemegdan masonskim Oslobodiocem. Da se ne setimo da je Oslobodilac, u stvari, Aleksandar Makedonski! Da se ne setimo da je Beograd star, bar, 3 500 godina, i, da je, oduvek, bio EVROPSKA METROPOLA!!!

Ah, Crna, Crna. Ako se, ikad, vrati, neću joj oprostiti onu uskršnju noć kada me je ostavila i otišla sa NJim.