Spora Justicija

Dok Haški tribunal za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji intenzivno radi, sud UN za genocid u Ruandi nalazi sa na popravnom ispitu. Za devet godina postojanja, sa Karlom del Ponte kao glavnim tužiocem, nije uspeo da afirmiše međunarodno pravosuđe, a ni da doprinese nacionalnom pomirenju u Ruandi. Obeležavajući desetu godišnjicu genocida, Ruanda se ovih dana osećala zapostavljenom od strane međunarodne zajednice. Vratila se svom plemenskom načinu deljenja pravde, za koji veruje da će biti efikasniji od suda pod okriljem UN.

Vladajući Ruandski patriotski front, koji je 1994. godine okončao krvoproliće između plemena Tutsi, najveće žrtve genocida, i pobedničkog plemena Hutu, u međuvremenu je uspostavio kontrolu u zemlji, omogućio povratak miliona izbeglica iz susednih zemalja i podstakao obnovu razorene infrastrukture. Ali, Justicija sporo stiže u Ruandu. Vreme više radi u prilog zaboravu, nego u prilog pravdi i pokajanju.

Ruandske vlasti su više puta izražavale nezadovoljstvo radom Međunarodnog suda za genocid, čije je sedište u Aruši, u susednoj Tanzaniji. Prošlog leta se otkrilo da je taj sud, sa personalom od 800 ljudi i troškovima od oko pola milijarde dolara, za devet godina rada osudio samo 12 zločinaca, dok je za to vreme u ruandskim zatvorima čamilo, u vrlo teškim i nehigijenskim uslovima, oko 130 000 optuženika. Sud u Aruši je kritikovan kao spor, loše vođen, pun nepouzdanih svedoka iz druge ruke i nemaran. “Da li međunarodna zajednica uopšte mari za pravdu u Ruandi?”, pitao je DŽerard Karima, ruandski državni tužilac, na sednici Saveta bezbednosti UN.

Karla del Ponte je optužila vlasti u Ruandi za nekooperativnost i tražila da se tužilaštvu dozvoli istraga u oružanim snagama. Ruanđani su odgovorili da je “Ruandska patriotska armija spasla zemlju, pa bi svaki pokušaj da se optuži neka vojna ličnost bio shvaćen kao rušenje stuba na kome sve počiva”. (Ruanda je, međutim, jedina zemlja u kojoj su za podsticanje na genocid osuđena tri novinara.)

U avgustu prošle godine Karla del Ponte je smenjena sa položaja glavnog tužioca suda. Africi je posvećivala samo 35 dana rada u godini i Arušu je tretirala kao “tezgu”. Na njeno mesto Savet bezbednosti je imenovao Hasana DŽaloua, sudiju iz Gambije. Sud se sad više bavi reorganizacijom, nego suđenjima.

Vlada u Ruandi nije mogla da, kao alternativu, ponudi domaće sudove, ustrojene po zapadnom kolonijalnom uzoru, jer bi njima bilo potrebno punih sto godina da sve optužene za ratne zločine izvedu pred lice pravde. Još manje je dolazila u obzir opšta amnestija, jer su desetine hiljada ljudi učestvovale u masovnim pokoljima. Vlada je zato predložila da se obnove i aktiviraju tradicionalni plemenski i seoski sudovi. Oni se na jeziku kanjarvanda, kojim govori većina stanovnika Ruande, zovu “gakaka”. Ruandski predsednik Pol Kagame ne misli da su ovi sudovi savršeni, ali veruje da oni mogu brže, nego Aruša, da doprinesu ostvarenju najvažnijeg cilja: nacionalnom pomirenju.

Savet bezbednosti je prihvatio predlog. “Hjumen rajts voč” je ocenio da bi “gakaka” sistem, makar koliko bio daleko od modernog pravosuđa, mogao da bude “jedina nada da se masi optuženih za genocid uopšte sudi”. Ono što se sada u Ruandi vrednuje kao otkrivanje istine o zločinima, zadovoljenje pravde i potiranje uslova za izbijanje tinjajućih međuetničkih sukoba zapravo su skromni rezultati rada ovih plemenskih i seoskih sudova u početnoj, još pokusnoj, fazi rada.

Za ovaj sistem sudstva izjasnilo se 90 odsto stanovnika Ruande. Svaki lokalni sud ima 19 sudija. Oni, naravno, nisu pravnici, nego ugledniji ljudi, poznati po nepristrasnosti i pravičnosti. Izabrano je 11 hiljada takvih sudija na po pet godina. Verujući da “istina leči”, oni sude po uprošćenom običajnom pravu, po kome se teški zločinci osuđuju na doživotnu robiju, dok svakome ko je ubio čoveka, a to priznao, sleduje najmanje šest godina zatvora. Oni koji se pred sudom pokaju mogu kaznu da izdržavaju na radu u komunalnim službama.

Preko 20 000 optuženih za zločine je prošle godine pušteno iz zatvora i upućeno na suđenje u plemenskim sudovima. Dosadašnja iskustva su skromna. Neki priznaju samo deo zločina, odnosno ono što se u selu već zna. Istinu je teško ustanoviti, jer preživeli svedoci, koji su bežali od progona, nisu često bili očevici zločina. Ako su optuženi iz drugog plemena, svedoci su škrti u optužbama, jer strepe od tajne odmazde. Malo ko prihvata važno pravilo “gakaka” suđenja: da posle priznanja zločina moli za oproštaj.

Još je nejasno koliko ovi sudovi mogu da ublaže, a koliko da ozlede stare rane i podstaknu prigušene strasti i tenzije. Ali, rade.