Ta divna loša vremena

Saosećanje sa prostodušnim Šljivančaninom, koji miri haške zatvorenike tako što im umesto nacionalnih simbola nudi zastavu bivše Juge sa petokrakom i Titovu sliku, ljubi se sa Gotovinom, organizuje sportske turnire i čita silne knjige, čak dvadesetak za tih osam godina, razumljivo je i očekivano. Prošlo je od Ovčare dve decenije, onih dvesta pobijenih zarobljenika padaju u zaborav, pogotovo na ovoj strani odakle su ubice. Druge su teme bitne. I to je, nažalost, tako – uostalom, ni kad su pobijeni nismo mnogo marili. Dođe Šljiva, takav kakav je, nekako prisan, drag. I sve tako nešto. Evo, Tito i Jovanka su modne ikone čijem stilu se posvećuje posebna izložba, Brozovo bonvivanstvo šarmantni je, nedostižni cilj hedonista, a idealizovana bivša Jugoslavija mesto u kom su svi mnogo srećnije i bolje živeli. Idealizacija i ulepšavanje prošlosti jednostavan je psihološki mehanizam, koji na društvenom i nacionalnom nivou može da bude opasan, pogotovo kada se nostalgično, setno i melanholično prisećamo vremena koja su, poput Titovih, objektivno bila politički represivna, uz element karikaturalne ideologije, a socijalno i ekonomski u suštini sasvim skromna. Naravno, svaki mir, pa i titovski, kada se poredi sa ratom koji je usledio jeste bolji. Ili, to sada sa Šljivančaninom, gde se na nivo ličnih simpatija za jednu vojničinu transponuje suština ratova i posredno snižava ionako neveliko razumevanje i prihvatanje nivoa počinjenih zločina. A suština je upravo u suprotnom – nikad ne zaboraviti, i to pre svega sopstveni udeo odgovornosti, da se ne bi ponovilo, na ovaj ili onaj način, bio to titovski totalitarizam, miloševićevski destruktivizam ili postpetooktobarski tajkunizam, koji, evo, uveliko traje. Mada, nek prođe, makar ga se i sa setom sećali.