Pogled sa Apenina

Italija i Srbija su zvanično strateški partneri, što je u Večnom gradu overeno 13. novembra 2009. godine potpisima premijera dveju država Silvija Berluskonija i Mirka Cvetkovića. Tada su dogovoreni i redovni godišnji samiti najviših zvaničnika Italije i Srbije, ali, zbog niza problema, bilo da je reč o zdravlju (operisao levu šaku u novembru 2010) ili političko-ekonomskim teškoćama (polovinom juna pripreman paket mera štednje na zahtev Brisela), do uzvratne posete premijera Berluskonija dolazi tek sada. Pod pretpostavkom da u poslednjem trenutku ministar ekonomije i finansija Đulio Tremonti ne podnese ostavku, zbog sve većih nesuglasica sa premijerom Berluskonijem, ili ponovo ne dođe do nagle rasprodaje dela italijanskih obveznica, kao 8. i 11. jula, a zbog sve glasnijih upozorenja da Italiji preti dužnička kriza. Budimo optimisti. U Beograd dolazi strateški partner, italijanska delegacija na najvišem nivou: premijer Silvio Berluskoni, ministri: unutrašnjih poslova Roberto Maroni, za ekonomski razvoj Paolo Romani, za infrastrukturu i saobraćaj Altero Mateoli i poljoprivrede Frančesko Saverio Romano, kao i niz privrednika. Realno, Italija i Srbija postale su strateški partneri pre potpisivanja deklaracije na najvišem nivou krajem 2009. S političke tačke gledišta, Italija je već duži period najvažniji politički sponzor zvaničnog Beograda na putu ka evropskim integracijama Srbije. Podsetimo se: aktuelni ministar inostranih poslova Italije Franko Fratini, zdušno se zalagao, kao evropski komesar za unutrašnje poslove da se Srbiji ukinu vize za šengen zonu. I sada Rim insistira da se Srbiji što pre da status kandidata, kao i datum početka pregovora sa Briselom, o čemu će neosporno biti reči na samitu u Beogradu. Pored političke dimenzije strateškog partnerstva, koja se može tumačiti na različite načine, zavisno od očekivanog i realnog, mada uvek ide pod ruku sa interesima, ekonomski okvir strateškog partnerstva Italije i Srbije je mnogo egzaktniji. O tome svedoče, pre svega ekonomski podaci, o kojima detaljno svoje poslovne ljude informiše Farnezina, Ministarstvo inostranih poslova Italije. Na sajtu ministarstva posvećenom Srbiji kao važnom spoljnotrgovinskom partneru, ističe se da, već preko 200 italijanskih firmi veoma uspešno posluje u našoj zemlji, čiji rad značajno pojednostavljuje prisustvo četiri italijanske banke na srpskom tržištu. Farnezina podseća da je u poslednjih pet godina, robna razmena između Italije i Srbije uvećana za pet puta, da je tržište u Srbiji sigurno, sa perspektivom stalnog privrednog rasta i posebnim poslovnim vezama sa Rusijom, što otvara jedno enormno svetsko tržište. I italijanski ekonomski stručnjaci jedinstveni su u oceni da je Srbija veoma zanimljivo tržište. Naime, opredeljenje za evropske integracije garantuje sigurnost za ulaganja, ali i činjenica da je više godina daleko od ulaska u Evropsku uniju, znači novo tržište, na kome produktivnost stalno raste sa veoma jeftinom i obrazovanom radnom snagom, gotovo na kućnom pragu, čime se na minimum svode transportni troškovi. Ekonomisti takođe procenjuju da bi, imajući u vidu veliku zavisnost Italije od uvoza energenata i, istovremeno, anuliranje vladinog programa o izgradnji nuklearnih centrala posle tragedije u Fukušimi, saradnja Italije i Srbije mogla biti značajno ojačana u oblasti energetike. O italijansko-srpskim strateškim odnosima ovdašnji mediji pišu veoma retko. Kao razlog navode krajnju diskreciju partnera, čak tajanstvenost, kojom su obavijeni razgovori, ali i ugovori, o kupovini srpskih firmi od strane italijanskih kompanija. Kao eklatantni primeri navode se prodaja Zastave u Kragujevcu Fijatu i Niteksa u Nišu Benetonu. Prema oceni italijanskih medija, fatalna privlačnost Srbije za italijanske kompanije leži u izuzetno povoljnim uslovima, koje bi, čak bilo “nepristojno odbiti”. Vlada Srbije daje subvencije za svakog zaposlenog, zatim slede značajne poreske olakšice, oslobađanja od lokalnih poreskih obaveza i taksi, a uz sve to besplatni pogoni i zemljište. Kada je reč o ulaganju sredstava, u slučaju Fijata u Kragujevcu, od ukupne investicije teške 1,3 milijarde evra, najveći iznos do sada odobren 500.000 evra, predstavlja kredit Evropske banke, izveštavaju italijanski mediji. Dakle, nema govora o pravim tržišnim uslovima, ravnopravnom nadmetanju, već se koristi trenutak završne tranzicije zemlje Srbije za što bolje pozicioniranje za bolja vremena. Najradikalniji u procenjivanju italijansko-srpskih povlašćenih odnosa su sindikalna udruženja i radnici. Prednjači metalski ogranak FIOM jedne od tri najveće italijanske sindikalne organizacije CGIL-a (Opšta italijanska konfederacija rada). “Na delu je pravi neokolonijalizam. Kompanije besomučno trče za profitom, izbegavajući potpisivanje ugovora o radu, beskrupulozno kršeći davno osvojena socijalna prava, uz neprestano smanjenje troškova nauštrb plata. Ako to ne mogu u Italiji, odlaze u Poljsku, Tursku, Srbiju. Ni tu se neće zaustaviti, jer će im uskoro biti visoke i plate od 300, 400 evra. Zato je sledeća destinacija Afrika. To su osnovna pravila novog ropstva globalizma”, tvrde sindikalci FIOM-a. Prosečni Italijani gotovo ništa ne znaju o strateškom partnerstvu Italije i Srbije. Nije mali broj onih, koji, čak i ne znaju gde se Srbija nalazi. Oni koji znaju i detaljno su upoznati, uglavnom su bivši radnici Fijata ili 350 otpuštenih radnica fabrike čarapa Omsa u Faenzi. Omsa pripada kompaniji Golden ledi i treća je fabrika čarapa u Italiji koja je zatvorena, a čiji su proizvodni pogoni premešteni u Srbiju. Ništa nisu pomogli ni višednevni štrajkovi, zahtevi za iznalaženje rešenja za zaposlene. Pribeglo se modernim sredstvima, pa su blogeri danima pozivali građane da ne kupuju čarape Omse i Golden ledi i da razmišljaju bosi, posebno kad je hladno, jer će, tek tako, shvatiti porodične tragedije otpuštenih radnika, čija sudbina može da zadesi mnoge u Italiji. Poslednji masovni poziv na bojkot robe “made in Italy” upućen je posle objavljivanja informacije da gigant Beneton izmešta jednu fabriku u Srbiju. Patrijarh kompanije, kako Italijani nazivaju Lučana Benetona, objasnio je tada da je poslovna filozofija firme “industrijski federalizam”, odnosno da se proizvodnja približava tržištu i što većim geografskim zonama. Danima su objavljivane informacije da Beneton gotovo celokupnu proizvodnju realizuje u inostranstvu, ali zato 45 odsto ukupne zarade ostvaruje na Apeninskom poluostrvu. Kao uvek, ugao gledanja je od presudnog značaja za realnu i celovitu sliku. Odnosi Italije i Srbije nisu izuzetak. Vlade dveju zemalja potpisivanje niza ugovora i sporazuma o infrastrukturi, energetici, poljoprivredi, naučnoj i tehničkoj saradnji, propuštaju kroz sveopštu prizmu državnih interesa, ali i sve zahtevnijihmeđunarodnih, tržišnih pravila, koji se svode na jedan imperativ: profit. U svemu tome neminovna je kolateralna šteta, za sada je to: nesigurnost radnog mesta prosečnog Italijana.