Ležerno autoritaran

Pred predstojeće izbore (po mnogima odlučujuće) dominira sud da istorija Srbije “zna jedino za smenjivanje različitih oblika autoritarizama”. Taj mit se naročito učvrstio posle višegodišnjeg neuspeha demokratske Srbije u obaranju Miloševićevog autoritarnog režima. Sežeta presuda glasi da je naša tradicija zapravo tradicija istočnjačkog despotizma i samodržavlja, da se radi o “dugom lancu autoritarne vladavine od Stefana Nemanje do Slobodana Miloševića”. Sada je u modi završiti priču sa aktuelnim premijerom Vojislavom Koštunicom, na drugoj strani tvrdi se da su Srbi ipak uživali u “zlatnom dobu” demokratije i to početkom 20. veka (preciznije, od 1903. do 1914. godine). Zagovornici ove škole mišljenja ističu “da nije nastupio Prvi svetski rat i sve što je uz to išlo, Srbija bi, po svemu sudeći, dvadesete godine dočekala sa učvršćenom demokratijom jer je to nesumljivo bilo vreme stabilizacije i konsolidacije demokratskog poretka”, piše u knjizi “Nacija u strujama prošlosti” sociologa Slobodana Antonića.

Šta kažu istraživači javnog mnjenja, da li se predstava o idealnom političaru, odnosno predsedniku, promenila od vremena Miloševića, preko petooktobarske revolucije do danas?

LJiljana Baćević, upravnica Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka, kaže da su građani kod Slobodana Miloševića najčešće isticali i cenili to što je sposoban i energičan. Osobine koje su pred izbore 2000. godine pripisivali Vojislavu Koštunici bile su pravi kontrapunkt tome. Imidž idealnog predsednika razvijao se tada kroz negativan odnos prema Miloševiću. Sadašnji predsednik vlade tada je bio percipiran pre svega kao demokrata i pošten. Biralo se, znači, između sposobnog autokrate i poštenog demokrate kome ni tada nisu bile pripisivane osobine tipa: sposoban i energičan. “Građani su pokazali zrelost. Čini se da je potreba za čvrstom rukom i autoritetom nešto što se postepeno gubi”, kaže naša sagovornica.

Proces odvikavanja, međutim, može biti veoma dug. Prosto zbog toga što Srbi jesu dugo autoritarna nacija. Istraživanja rađena 60-ih i 70-ih godina 20. veka pokazivala su da smo jedna od najautoritarnijih nacija u Evropi. Da li to znači da vreme predsedničkog kandidata Tomislava Nikolića ipak nije prošlo?

“Moramo da razumemo Nikolićeve glasače sve dok smo ovoliko siromašni i bez perspektive. NJega najslabiji i najugroženiji vide kao zaštitnika od negativnih posledica tranzicije. On prepoznaje njihove potrebe, ume da im se obrati i oni ga razumeju. Opisuju ga kao uglednog u narodu, doslednog, patriotu, dobrog govornika”, kaže gospođa Baćević.

U nekoliko istraživanja Centra za politikološka istraživanja posle petooktobarskog demokratskog preobražaja zaključno sa oktobrom prošle godine, građani Srbije su otkrili kakve osobine treba da poseduje idealan političar i predsednik: da bude sposoban, pošten, da ima prestiž i kod kuće i u svetu, da je stručan, dosledan, patriota, da je demokratičan i da je empatičan, tj. da razume ljude, da je saosećajan.

U DOS-ovo vreme centar moći bio je u rukama Zorana Đinđića tako da Nikolić nije delovao kao jedini koji zna šta radi. Sama činjenica što je Đinđić postojao kao viđeno snažan čovek, onemogućavala je da Tomislav Nikolić dobije visok rejting. Posle njegove smrti počinje raslojavanje unutar DOS-a i same DS. I šta birač vidi? Vidi posvađanu gomilu. Radikali rade ozbiljno na svojoj promociji i njihov uspeh je posledica rada, a ne promene stava stanovništva. NJima inklinira uvek oko milion i po ljudi, na više glasova mogu da računaju tek u drugom krugu, smatra Srđan Bogosavljević, direktora agencije “Strateški marketing”. I on kaže da je patriotizam najprepoznatljivija osobina koja se Nikoliću kao i Šešelju pripisuje. “Patriotizam se svuda podrazumeva osim kod nas gde je kako predmet rasprave, tako i optužbi. Zoran Đinđić je najviše bio optuživan da nije patriota”, kaže naš sagovornik.

Premijeru Đinđiću kritičari su najviše zamerali što je vladao na način prosvećenog apsolutiste. S druge strane, polazeći od kneza Mihaila, često se kaže da se kod nas može opstati na vlasti samo čvrstom rukom a da reforme može uvesti samo prosvećeni apsolutista. Da li je Đinđić poslednji primer za takvu tvrdnju?

“On je ubijen u momentu kada je imao samo 24 odsto pozitivnih ocena, dok se posle ubistva stav promenio i dobija oko 60 odsto pozitivnih ocena. Dakle, nije narod taj koji je tražio prosvećenog apsolutistu. Narod jednostavno traži simbol jedne politike. Đinđić nije bio omiljen ali su mu svi priznavali liderstvo”, objašnjava Bogosavljević. S druge strane Koštunica ne odgovara stereotipu odlučnog čoveka. Ali, ljudi ga doživljavaju kao poštenog, sporog, neodlučnog, patriotu i pre svega mu veruju. Ne doživljavaju ga kao čoveka koji će povući zemlju u brže ekonomske reforme.

Što se Borisa Tadića tiče naš sagovornik kaže da ga ljudi zahvaljujući funkciji ministra vojske doživljavaju kao odlučnog i stamenog. “On nije neosporni lider unutar reformskog bloka ali se sve više prepoznaje da je lider antiradikalskog fronta. Prepoznaju ga kao nastavljača petooktobarske revolucije više od bilo koga drugog.” Srbobran Branković, direktor agencije “Medium Indedž”, ne slaže se sa tezom da kod nas samo prosvećeni apsolutisti mogu bitnije da promene stvari: “Nas određuje sulud splet okolnosti koji je ljude gurao da iracionalno rezonuju o političkim pitanjima ali to ne znači da smo manje vredan narod, narod koji nije zreo za demokratiju. Kod nas nisu problem građani već je problem u očajnom kvalitetu naših političkih elita. Oni konfliktno poimaju politiku: ako moja elita pobedi, vaša će da izgubi i obrnuto. U prosperitetnim zemljama polazi se od uverenja da kvantum socijalnih vrednosti treba da se uveća tako što je postignut bazični konsenzus, ili, prosto rečeno, postizanjem kompromisa. Ja bih to nazvao prosvećenom elitom koja tek treba da se rodi.”

Branković birače deli na one koji izbore shvataju kao tržište političkih opcija, programa, vođa, timova, zatim na one koji se prilikom glasanja rukovode ideološkim razlozima i na konzumente demagogije. Najzanimljiviji mu je tip birača koji žudi za vođom:

“O tome postoji brojna literatura a naročito inspirativno piše Aleksandar Zinovljev. On smatra da ključni akteri nisu vođe koji zavode mase već upravo mase: ‘Staljin je bio ovaploćeno MI’, dodajmo tom tipu kod nas naziv ‘Sloba do groba’.” Branković kaže da su među Nikolićevim biračima pre svega konzumenti demagogije željni da čuju nešto lepo pa šta košta da košta. Kaže da jedno istraživanje njegove agencije pokazuje da su dve trećine onih koji glasaju za radikale čisti levičari po stepenu prihvatanja socijalističkih ideja.

Svi naši sagovornici odbijaju da komentarišu izborne šanse Dragana Maršićanina, vladinog kandidata. U razgovoru oni su se oslanjali na stara istraživanja dok aktuelna još nisu ni počeli da rade. Svi se slažu da nije dobro što građani nemaju već formiranu predstavu o njemu. Potencijalni kandidat morao bi da bude dobro poznat u javnosti a ne da ga građani tek tokom kampanje upoznaju.

Desimir Tošić, publicista i funkcioner Demokratskog centra, pesimističan je zbog situacije u našem društvu: “Na delu je vulgarni, agresivni radikalizam. I on iza sebe nema nikakvu filozofiju, nikakvu ideologiju. Na sceni su vulgarizatori društvenog i političkog života. Uspeh radikala je dokaz da naša društvena svest nazaduje. Kod nas se političke stranke i programi tek profilišu. Imamo građanina koji nema utvrđeno političko gledište. U normalnim demokratskim zemljama oko 90 odsto građana je odlučno za jednu demokratsku stranku ili opciju.”

Da li je problem možda u tome što nemamo dužu demokratsku tradiciju i što smo siromašni? Tošić kaže da to nije odlučujući problem jer su se ljudi uvek borili za demokratiju. NJemu je neshvatljivo što su u poslednjih 15 godina ozbiljne stranke odbijale da izađu na izbore jer uslovi nisu bili zadovoljavajući. Naravno da je trebalo izaći i tako se boriti za prihvatljivije uslove.

“U Francuskoj su se posle revolucije sedam decenija borili za civilizovan poredak, što je neprijatan pesimistički podatak. Ali, oni su se izborili i traju već 150 godina.” Tošić naše zaostajanje vidi kao produkt letargija. Živeli smo u letargiji naših uspeha na početku 20. veka. Posle smo sve do njegove polovine živeli u letargiji “izobilja”. Treća letargija je započela kada smo postali sigurni da se Jugoslavija može održati silom. “Posle svega, naravno da smo se izgubili. Ekstremisti su nas toliko izludeli da mi više nismo u stanju da prihvatimo realno stanje. A dijagnoza glasi da nas je zahvatio poraz svih mogućih tendencija i to moramo konačno da prihvatimo.”

Naše često opiranje demokratiji publicista Mihajlo Mihajlov ovako objašnjava: “U zapadnoj Evropi zahvaljujući borbi između crkvene i svetovne vlasti sve je vodilo ka pluralizmu. Duhovno, religiozno, političko mnogoglasje strani su nam još od vizantijskog doba jer je vladala harmonija između države i Crkve. A država je bila autoritarna. Kao refleks toga mi danas nemamo suživot pravoslavne crkve i pluralističkog društva. Tek se ponegde te mogućnosti pojavljuju kao, recimo, u Grčkoj.” I zaista, u već pomenutom istraživanju najautoritarnijih evropskih naroda, sa nama su neveselu vodeću poziciju delili Rumuni, Grci i Rusi.

Mihajlov kaže da se kod nas zbog odsustva demokratkse tradicije demokratija doživljava kao nešto slično anarhiji. A demokratija je čvrsta vlast zakona. Zato što ljudi kod nas nisu imali iskustvo sa demokratijom u pravom smislu te reči, traže dobrog cara ili dobrog domaćina. Nažalost, retko se dešava da je snažna ličnost odana zakonitosti institucija. “Osnovno je pitanje na koji način da se stvori politička elita koja će biti zainteresovana za čvsto sprovođenje zakona i jačanje institucija. Naša elita je zakazala na ovom ključnom pitanju.”

Socijalni psiholog prof. dr Bora Kuzmanović kaže da je naša autoritarnost vezana za kulturne elemente, za patrijarhalnu kulturu. Ne može se reći da smo baš ljubitelji tirana iako smo dugo trpeli tirane. “Čini mi se da građani danas traže prelazni tip vođe. Da ne bude previše autoritaran, čvrstorukaš, tiranin; dakle, ne kao Milošević, da bude izrazito moralan uz paternalističke osobine što znači: strog ali pravedan, da ume da preseče i da se energično suprotstavi nepravdi.”

I da ponese odgovornost. To je važno jer građani ovdašnji vole da je prebace na vođu kao na oca. Zato jer je posle za sve promašaje lako okriviti vođu. Radi se, dakle, o nezahvalnoj ulozi: o vođi koji je zamena za oca ali je ako zatreba i žrtveni jarac. “Koštunica je izbegavao da bude vođa kakav se očigledno traži posle Miloševića.”

I profesor Kuzmanović primećuje da autoritarnost u našem društvu postepeno opada. Nesreća je u tome što proces može da bude reaktivan, odnosno da ponovo ispliva na videlo posle neke teške situacije. U takvim slučajevima ljudi traže čvrstu ruku i nekog ko će da preuzme odgovornost. Nama je takav problem Kosovo. “Ali sazrevanje ide u tom pravcu, tako da verujem da bi se ipak tražilo da takav vođa bude i diplomata. Nešto poput Miloša Obrenovića ali sa manje tiranskih osobina a, opet, čvršći nego što je bio knez Mihailo. U meri u kojoj se prevazilaze krizne situacije traže se demokrate i diplomate.”

Kada je Vladimir Putin nedavno ponovo pobedio u Rusiji, opoziciona štampa se takmičila u pokušaju da ga raskrinka. Evo samo nekih od karakterističnih naslova: “Kada će Rusija prekinuti sa carskom i sovjetskom prošlošću i svoju sudbinu stavljati u ruke jednog čoveka”, “S Putinom, posle izbora, počela je nova era atoritarnosti”, “Crveni car sa sovjetskom autokratijom u džepu”, “U iduće četiri godine imaćemo mogućnosti da saznamo ko je taj viši saradnik KGB-a, pritajeni demokrata ili zametak novog Staljina”.

Ipak, odmah posle izbora Putin je kompletno reorganizovao izvršnu vlast i svoj aparat u Kremlju da bi što efikasnije sproveo svoj, po mišljenju mnogih, grandiozni ekonomski plan: udvostručenje bruto nacionalnog dohotka, radikalno smanjivanje siromaštva i ispravljanje grešaka počinjenih u toku privatizacije u deceniji “liberalizam bez granica”. U stvari, pozvao je oligarhe da nezakonito stečeno bogatstvo iz svoje sirovinske imperije stave u službu nacije. Rusija je, tvrde posmatrači, posle dugog vremena dobila nadu u bolju budućnost.

Da li i nama treba neko poput Putina pogotovo kad imamo u vidu ponašanje naše elite koja vreme troši u međusobnim obračunima ne primećujući da će nam uteći i jedan od poslednjih vozova na putu ka modernizaciji?

“Putin deluje kao čovek koji brine o celini stvari, kao odgovoran političar. I zaista spada u prelazni tip vođe o kakvom sam govorio. Došao je iz bezbednosnih struktura i odlično ume da prikriva svoje pravo raspoloženje. Energičan je a ima i tvrde osobine bivših komunističkih lidera. Istovremeno, ima razumevanja za nove društvene procese i podstiče njihovo dalje odigravanje. Treba nam neko kao Putin ali šarmantniji i nasmešeniji”, preporučuje Bora Kuzmanović.

Da li etiketa prosvećenog apsolutiste odgovara Zoranu Đinđiću i da li nam je potreban sličan naslednik? - pitamo istoričara Milana St. Protića: “Đinđić nije bio apsolutista a njegovo prosvetiteljstvo nije bilo pravo jer je bilo suviše praktično. Prosvetiteljstvo po pravilu podrazumeva promenu duha - uticaj na duh, na intelektualnu emancipaciju. Đinđić je išao suprotnim putem. Danas vidim da je kod nas veća težnja ka apsolutizmu nego ka prosvetiteljstvu. Pribojavam se da se nismo oslobodili predrasuda apsolutizma a vrlo smo daleko od prosvećenosti.”

Desimir Tošić, pak, misli da je Zoran Đinđić bio prosvećeni apsolutista ali samo zato jer legalizam u prvom trenutku posle smene vlasti nije mogao da pobedi. “On je posedovao veliku revolucionarni snagu, razumeo je svet a razumeo je i nas. To, međutim, većina nije primećivala. U nas je ušlo neko patološko nezadovoljstvo. I kako nemamo dovoljno nacionalne svesti, tako smo ostali bez Đinđića, niti nam je pak Putin u izgledu. Rusija je ozbiljna nacija kao i Francuska. Vi ne znate šta za jednog francuskog socijalistu znači da glasa za Širaka. To je kao kad čoveku predložite da mu odsečete ruku. Oni su ipak glasali jer francuska nacija ne sme da se obruka pred sobom i pred svetom, da izabere krajnjeg desničara. Mi tu svest nemamo.”

Putin simbolizuje efikasno sređivanje stanja u Rusiji i naravno da će svi reći dajte nam Putina, kaže Srđan Bogosavljević. “Međutim, postavlja se pitanje imamo li mi snage da proizvedemo Putina. Za vreme Miloševića doživeli smo potpuno razbijanje stranačkih profila - kod nas se stranke tek profilišu. Mi nemamo potencijal da se izrodi neko tako snažan jer bi to značilo da najmanje dve od četiri velike stranke budu u potpunosti pod njegovom kontrolom.”

Ali, vratimo se u realnost. Svi sagovornici NIN-a slažu se da se male razlike unutar proreformskog bloka toliko prenaglašavaju da, u stvari, svako radi u korist vlastite štete a samo u korist predsedničkog kandidata Tomislava Nikolića.