Fašisti dižu glavu

Samo dan pred izricanje skandalozne presude učesniku u masakru više od hiljadu Srba, Jevreja i Roma u Novom Sadu 1942. godine, na izborima u selu Đenđ­spata, na severu Mađarske, ubedljivo je pobedila ekstremno desničarska partija Jobik (Bolji). U tom mestu decenijama živi veliki broj Roma. Ovog proleća su aktivisti Jobika i njihove naoružane pristalice iz raznoraznih paravojnih fašistoidnih bandi okupirali selo, kako bi sprečili talas „ciganskog kriminala“. A na izborima u nedelju većina je izabrala kandidata Jobika za gradonačelnika, a ovaj je odmah najavio da će “uvesti red i zakon” pomoću svojih naoružanih patrola – mimo državnih organa bezbednosti. Time je dokazana, od mađarskih liberala stalno ponavljana, a u inostranstvu dobrano raširena teza, da Mađarska nije prevazišla svoju dugu tradiciju nacionalističkih, sve do otvoreno rasističkih ideologija i njihovih organizovanih snaga. Te revanšističke i nacističke ideje svoj glavni izvor imaju i snagu crpe u slomu Austro-ugarske imperije posle Prvog svetskog rata. Trianonskim sporazumom 1920. godine je poražena Mađarska kraljevina izgubila 72 odsto dotadašnje teritorije i 64 odsto stanovništva u korist pobednica Rumunije, Čehoslovačke i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ta „amputacija“ nikad nije zaboravljena, pa je uz pomoć Hitlerove Nemačke mađarski diktator Horti pokušao tokom Drugog svetskog rata, da obnovi veliku Mađarsku. Posle drugog vojničkog poraza činilo se, posebno u komunističkom rigidnom sistemu, da će se revanšističke ideje konačno napustiti, jer nisu više bile zvanične, čak su i proganjane. Sve je to promenila propast SSSR-a i pad njegovih satelitskih režima. „Time su fašistoidne ideje u Mađarskoj dobile opet legitimitet“, kaže za NIN jedan ugledan budimpeštanski novinar, koji usled opravdanog straha od represalija insistira na anomimnosti. Jer, sadašnja desničarsksa vlada premijera Viktora Orbana, nekadašnjeg liberala, je poznata po svojim pritiscima na nezavisne novinare i medije, zbog čega trpi i ozbiljne kritike iz EU, na koje se ne obazire uopšte. Pod ovom vladom „cvetaju“ najraznovrsnije fašistoidne grupacije, kao što su „Mađarska garda“, „64 županije“, parlamentarna stranka Jobik i kojekakvi ostali desničarski, rasistički, revizionistički pokreti, koji odavno pokušavaju da izazovu eskalacije nasilja i međuetničke netrpeljivosti u višenacionalnim zajednicama, koje su ostale izvan „male Mađarske“. Te krimi-organizacije nesmetano održavaju godinama ultranacionalističke manifestacije po Vojvodini, u Slovačkoj, Rumuniji i Hrvatskoj, na kojima nastupaju fašistički, skinhed-bendovi iz „domovine“. Takvu manifestaciju, na primer svakog jula u Kanjiži, finansira mađarska vlada, a dobijaju i institucionalnu podršku Mađarskog nacionalnog saveza u Srbiji. Time mađarski fašisti direktno pružaju podršku srpskim fašistoidnim organizacijama, kao što su „Obraz“, „Nacionalni stroj“ i sličnim, upozorava Antifašistička akcija iz Novog Sada (AFANS). Mađarske paravojne i nasilne fašističke grupe su povezane i sa desničarskim bandama u Austriji i Nemačkoj i zajednički rade na stvaranju osovine „nacionalnog otpora“ na liniji sever-jug. Na taj fenomen su nedavno upozorila dva ugledna austrijsko-nemačka dopisnika iz Mađarske, Gregor Majer i Bernard Odenal, u dokumentovanoj knjizi „Stroj – desna opasnost iz istočne Evrope“. Na brojnim primerima pokazuju kako mađarski rasisti izazivaju mržnju i progone Rome, Jevreje, homoseksualce. Ova dva autora upozoravaju da desničarsko-fašistička propaganda utiče i na mejnstrim-politiku Budimpešte. U Mađarskoj sve više slabe i nestaju tradiconalne nacionalne i nacionalističke stranke, ali su one višegodišnjim sejanjem mržnje pripremili teren za narednu generaciju. Ta nova generacija želi da osvoji trgove i ulice, vođe novih grupacija imaju oko tridesetak godina i uglavnom su studenti i stručni radnici, a aktivisti i sledbenici su mahom tinejdžeri i potiču iz srednjeg sloja, koji su izgubili poverenje u sistem koji je zamenio komunizam, i žele da se vrate u slavna doba srednjeg veka, kada su nastajale njihove države i dinastije (svaka sličnost sa Srbijom i Hrvatskom nije slučajna). Do tada Jobikovi poslanici u velelepnom parlamentu iznad Dunava trube o „ciganskom kriminalu“ koji preti da izazove „etničke erupcije“. Zvanična Budimpešta, odnosno Orbanov Fides, je zadovoljna što ima Jobik kao partnera u parlamentu, jer tako može inostranoj, a i domaćoj kritičkoj javnosti da pokaže, kako – eto – ima i još gorih od nas, pa stoga treba nas da podržavate. Orbanova parola glasi: strogo nacionalno, sa težištem na redu i zakonu (nešto slično je pre 80 godina Hitler nudio Nemačkoj). Istovremeno je Fides, da bi dokazao da desno od njega nema mesta u partijskom spektru, u parlamentu predložio promene zakona o zapošljavanju i pomoći nezaposlenima. Taj radikalni zakon je naišao na opštu kritiku sindikata, aktivista za ljudska prava, udruženja Roma, pa čak i u samoj privredi. Postoji opasnost zbog specifičnog socio-ekonomskog položaja Roma, najveće etničke manjine koja ima između 450.000 do čak jednog miliona pripadnika i čini 10 odsto populacije države. Pošto je najveći deo Roma bez posla, to novi zakon predviđa ukidanje socijalne pomoći onima koji odbiju bilo kakav ponuđeni posao, što kritičari nazivaju „prinudnim radom“ i već vide posebne „radne logore“ za Rome i ostale nezaposlene, koji bi trebalo da rade za nadnice manje od najminimalnijih. Da li je to mađarski „nju dil“, pitaju se kritičari. Nema presude bez dokaza Postoji novosadski zločin i postoji individualni slučaj Kepiroa. Smatram novosadsku raciju najodvratnijim zločinom mađarske istorije. Ali ne možemo ništa ako nema dovoljno dokaza. Mislim da ovo neće pogoršati naše odnose, a suočavanje sa prošlošću između naših zemalja je u toku i razgovaraćemo o raznim detaljima, pa i o slučaju Kepiro. Moramo odvojiti samu presudu i reakciju na neke izjave iz Srbije. U normalnim okolnostima ne bi trebalo komentarisati, proces je završen, izgleda da nije bilo dosta dokaza, pa je optuženik oslobođen. Mađarska je pravna država, vreme nameštenih procesa je prošlo. Ako nema dokaza, optuženik mora biti oslobođen. Pravosuđe je nezavisno telo, nije pod uticajem vlade, javnog mnjenja, tužilaštva i štampe. Presuda je presuda, moramo je poštovati. Ipak bi trebalo prokomentarisati ono što je objavljeno u vašoj štampi. (Tužilac za ratne zločine) Vladimir Vukčević i (portparol tog tužilaštva) Bruno Vekarić su rekli da su razočarani presudom. NJihova očekivanja nisu bila realna. Sama činjenica da je naše tužilaštvo pokrenulo proces dokaz je naših namera da želimo da svaki odvratni zločin bude istražen. Ne smemo zanemariti da je prošlo 70 godina. Ako dokaza nema, sviđalo se nama ili ne, ne smemo izreći osuđujuću presudu. Nama Mađarima je najvažnije da se raščisti svaki ratni zločin, i da nijedan zločinac ne prođe nekažnjen. Naše pravosuđe, međutim, nije javni forum popularnih želja i sredstvo odmazde. Ne možemo se vratiti u vreme kada su presude izricane na bazi falsifikovanih dokaza. Osim toga, to je prvostepena presuda i videćemo kako će izgledati drugi stepen. (Autor je ambasador Mađarske u Beogradu) Izneverena pravda Cinično zvuči pozivanje na olakšavajuću okolnost po kojoj je Kepiro spasao pogroma vlasnike novosadskog hotela u kojem je stanovao Šok na jednoj i burno odobravanje na drugoj strani predstavljaju jednu sliku sa dva lica, koja je obišla svet, pošto je sud u Budimpešti oslobodio optužbi bivšeg kapetana mađarske žandarmerije Šandora Kepira (97), optuženog za ratne zločine protiv Srba, Jevreja i Roma tokom zloglasne Novosadske racije. Šokirani i iznenađeni bili su i pripadnici jevrejskih organizacije, brojni posmatrači sa strane i potomci žrtava, dok su se odluci radovali pripadnici ekstremne mađarske desnice. Suđenje u Budimpešti počelo je 5. maja ove godine, kada je Kepiro izjavio da je nevin, da nije učestvovao u krvoproliću, niti da je tada dobio naređenje da ga izvrši. Prvom saslušanju prisustvovao je i srpski tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, jer je srpsko Tužilaštvo za ratne zločine 2008. godine pokrenulo istragu protiv Kepira, za njim raspisalo i poternicu, ali je Mađarska odgovorila da ustav te zemlje ne dozvoljava izručenje svojih građana, pa je naše tužilaštvo predmet ustupilo mađarskom pravosuđu. Postupak je krenuo iz početka, pošto, prema zakonima Mađarske, osobama kojima je suđeno za ratne zločine u odsustvu, posle njihovog hapšenja, mora biti ponovo suđeno. Krajem Drugog svetskog rata, Kepiro je dvaput osuđivan. Prvo ga je na deset godina osudio tadašnji fašistički Hortijev režim, a ta presuda je poništena kada su Nemci krajem rata okupirali Mađarsku. Potom je osuđen, na 14 godina, neposredno posle rata, u vreme mađarskih komunista, ali tad je već bio pobegao, najpre u Austriju, a u leto 1948. godine u Argentinu. U Mađarsku se vratio 1996. godine da u domovini provede poslednje dane života, gde se krio do 2006, kada ga je otkrio centar „Simon Vizental“. Bio je peti na listi najtraženijih odbeglih fašista iz Drugog svetskog rata za kojim je tragao ovaj centar. Tek 2008. pokrenuta je optužnica, a u maju ove godine nastavljen proces, pošto su medicinski stručnjaci pravosudnih organa ustanovili da je fizički i mentalno sposoban da shvati šta se u sudnici dešava. Kepiro se direktno teretio za ubistvo više desetina ljudi, čiji je identitet utvrđen. Među njima je bilo i jedanaestoro dece. Svedoci su potvrdili da se sećaju Kepira u vreme Novosadske racije kao žandarmerijskog kapetana. Kepiro je, takođe, bio osumnjičen i da je učestvovao u deportaciji novosadskih Jevreja u koncentracioni logor Aušvic, 1944. godine. Budimpeštanski sud nije pronašao dovoljno dokaza da je nekadašnji kapetan mađarske žandarmerije, a danas vremešni i pristojni građanin, učestvovao u novosadskom masakru 1942. godine, te ga je oslobodio svih optužbi. Sudija Bela Varga u obrazloženju presude je rekao da nema dokaza da je Kepiro, služeći kao žandarmerijski kapetan u Novom Sadu tokom rata, bio svestan da će Jevreji, koje mu je naređeno da dovede, kasnije biti ubijeni. Nije dokazano ni da li su uniformisani ljudi koji su viđeni kako streljaju ljude u januaru 1942. godine bili žandarmi ili graničari, koji su nosili slične uniforme, pa stroga možda nisu pripadali Kepirovoj jedinici. Sud je takođe prihvatio Kepirovu tvrdnju da je spasao živote lokalnoj porodici – vlasnicima novosadskog hotela u kome su Kepiro i drugi zvaničnici bili smešteni, koje bi inače odveli i ubili mađarski vojnici. „To je velika olakšavajuća okolnost u Kepirovu korist“, rekao je Varga, „kao što je Kepirov advokat rekao, to može biti znak njegovog humanog ponašanja“. Što se tiče presude iz 1944. godine, sudija je rekao da je ta presuda imala za osnovu kolektivnu krivicu i zanemarila individualnu odgovornost, te da ne može biti uzeta kao dokaz protiv optuženog. U srpskom Tužilaštvu za ratne zločine i centru „Simon Vizental“ veoma su nezadovoljni prvostepenom presudom Kepiru i neće odustati od utvrđivanja njegove odgovornosti za učestvovanje u ubistvu najmanje 1.246 civila u januaru 1942. godine tokom zloglasne Novosadske racije. Tužilac Vladimir Vukčević, koji je bio u sudnici u Budimpešti, kaže da je bio neprijatno iznenađen ponašanjem publike koja je aplauzom propratila oslobađajuću presudu Kepirou. „Očekivao sam da će to biti satisfakcija za žrtve, kao i još jedan od dokaza da ratni zločini ne zastarevaju i da će oni koji su okrvavili ruke kad-tad odgovarati. Međutim, to se nije dogodilo, očekujemo šta će drugostepeni sud da kaže, pošto je tužilac najavio žalbu“, rekao je Vukčević. Da će ovo suđenje biti pod velikim pritiskom videlo se još prošle godine, kada je Kepiro tužio Efraima Zurofa, direktora centra „Simon Vizental“, zbog toga što ga je ovaj nazvao „moralnim monstrumom holokausta“ i optužio za ubistva u raciji, ali je Okružni sud u Budimpešti u decembru oslobodio doktora Zurofa pošto se Kepiro nije pojavio na sudu. Inače, Zurof je sve raspoložive dokaze protiv ovog ratnog zločinca podneo mađarskom pravosuđu još u martu 2007. godine. Iako je Kepiro državljanin Mađarske, u kojoj je već dugo boravio, na podizanje optužnice se dugo čekalo. Napokon je podignuta ali ne zahvaljujući dobroj volji mađarske države, već zbog jakog pritiska spolja. Reakcije: Ismevanje strašne sudbine Samo je Danilu Kišu moglo uspeti da sav taj užas opiše jednim detaljem – mozgom primarijusa Frojda koji je, izbačen kuršumom, kao “misao najzad kristalizovana” ležao u snegu na uglu Miletićeve i Grčkoškolske ulice 23. januara 1942. Novosadska racija ostavila je za sobom brojne jezive tragove poput ovog koji je Kiš ovekovečio u svom “Peščaniku”, ali ni danas, nažalost, nije kristalno jasna. Sporni ostaju i njeni razlozi i razmere i krivci. Ono što je sigurno jeste da su između 21. i 23. januara 1942. mađarske trupe u Novom Sadu ubile najmanje 1.200 jevrejskih, srpskih i drugih civila. Objašnjenje tadašnje Mađarske bilo je da je raciju u Novom Sadu – kao i one u drugim vojvođanskim mestima – izvela zbog partizanske aktivnosti u Bačkoj, a da su je u masakr pretvorili razulareni vojnici. Nemali broj istoričara, međutim, i danas tvrdi da su sukobi sa partizanima poslužili samo kao povod planiranom čišćenju “nepoželjnih elemenata”. Razlog naposletku nije bitan jer ubistvo najmanje 415 žena i 165 dece – prema podacima istoričara Zorana Golubovića – nije moguće pravdati nijednim. Pitanje da li je Novi Sad izgubio 1.300, ili više od 4.000 svojih žitelja, kako tvrde predstavnici novosadskog udruženja “Racija 1942”, važno je, ali će zločin ostati jednako stravičan na kom god broju se zaustavio. Žestoke reakcije na presudu, kako iz Srbije, tako i iz sveta počele su da pune stranice i domaće i svetske štampe. Najoštriji “na domaćem terenu” verovatno je bio Nenad Čanak, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine. “Kada sam čuo presudu, bio sam užasnut. Ako nešto spada u neupitne zločine, to je racija u Novom Sadu. Ako nešto mora biti gonjeno do sudnjeg dana, to su počinioci tog zločina. Kepiro je već uspeo da dva puta izbegne pravdu i ne sme mu se dozvoliti da umre nekažnjen. Ako je star, tim pre ga treba kazniti, jer su najgori u ovakvim slučajevima upravo oni koji su život proveli nekažnjeni. Takvo ismevanje strašne sudbine nešto je što niko sa elementarnim ljudskim poštenjem ne sme da dozvoli”, rekao je Nenad Čanak za NIN. Lider LSV smatra i da je Kepiru mesto na jednoj drugoj optuženičkoj klupi, južnije od Budimpešte. “Država bi trebalo da traži njegovo izručenje i da mu se sudi u Novom Sadu”, zaključuje Čanak. Raspoloženje Efraima Zurofa, predsednika centra “Simon Vizental” i čoveka najzaslužnijeg za izvođenje Šandora Kepira pred sud, nije teško zamisliti. “Presuda je gnusna i uvreda žrtvama novosadskog masakra. Potpuno je nerazumljiva u svetlu dokaza koji postoje protiv Kepira, našeg znanja o masakru i Kepirovoj ulozi u njemu. Sudska odluka koja donosi radost ultranacionalistima, a bol žrtvama fašističkih zločina nužno je loša. Učinićemo sve da presuda bude preokrenuta i da Kepiro završi život u zatvoru, a ne u miru koji mu je danas poklonjen”, rekao je Zurof na dan kada je Kepiro postao slobodan čovek. Ivan Ivanji, književnik i preživeli novosadske racije, samo je jedan od brojnih koji podsećaju da je Kepira krivcem smatrao čak i fašistički režim Mikloša Hortija. Ivanji, međutim, smatra i da je za pravdu u svakom slučaju prekasno. “Sada je već svejedno šta će se dogoditi. Kepiro je dugo vremena živeo u slobodi”, rekao je Ivanji. Glasno je reagovao i Margelov institut, zagrebačka organizacija jevrejske nacionalne manjine. NJen direktor Alen Budaj smatra da je suđenje Kepiru bilo pokušaj menjanja istorijskih činjenica u korist mađarskog fašističkog režima i takođe se zalaže da 97-godišnji žandarm bude izručen Srbiji. “To bi moralo biti što pre, jer zločinac ne sme umreti kao nevino lice”, poručio je Budaj. Reakcije američkih i ruskih jevrejskih udruženja gotovo su identične. Portparol jevrejskih opština Rusije Boruk Gorin rekao je da je “iznenađujuće da je sud uprkos dokazima oslobodio nacistu”, kao i da “u mnogim zemljama istočne Evrope postoji `kod ćutanja`”, kada je reč o saradnji sa nacistima. “Američki skup preživelih holokausta i njihovih potomaka”, organizacija sa sedištem u NJujorku, izdala je saopštenje u kome je presudu Šandoru Kepiru nazvala “izdajom zahteva istorije i sećanja”. Mada van konteksta prethodnih, zanimljiva je i izjava Kepirovog advokata Žolta Zetenjija, objavljena na mađarskoj televiziji. Zetenji je, naime, rekao da je bilo nepravedno uopšte počinjati proces protiv njegovog branjenika i da se radilo o “etnobiznisu”. Dodao je i da je “čak i najnaivnijem građaninu” bilo jasno ko je “vukao konce iza scene”, jasno aludirajući na Efraima Zurofa i centar “Simon Vizental”.