Podvizi za pamćenje

Prošle subote završena je Omladinska radna akcija „Vrnjačka Banja“. Organizatori kao da ni sami nisu verovali u uspeh svog poduhvata, pa joj u zvaničan naziv nisu dodali i godinu, kao što se nekad radilo: „Đerdap 79“, „Palić 75“, „Jadranska magistrala 64”... Ili “Vrnjačka Banja 80”. Tada, 1980. godine, omladinske radne brigade iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Slovenije i Makedonije izgradile su vodovod koji grad i sada koristi. Na trasi dugoj 15 kilometara iskopali su kanal i položili cevi, a kakav je to posao bio, svedoči i sledeći podatak: brigadiri su tada iščupali iz zemlje jedanaest hiljada panjeva. Želeći da obeleži ovaj poduhvat, opštinsko rukovodstvo još je prošle godine nameravalo da organizuje novu radnu akciju, ali nije išlo... Tek ovog leta složile su se sve kockice. “Radnu akciju smo organizovali za samo dvadesetak dana. Pozvali smo predsednike opština sa kojima Vrnjačka Banja ima saradnju, predočili im našu ideju i uspeli da prikupimo stotinak akcijaša iz slovenačkog Portoroža, skopske opštine Karpoš i bosanske opštine Novi Travnik, i iz Srbije, najviše iz vojvođanskih mesta Kule, Bačke Topole i Novog Sada”, kaže Vojislav Vujić, zamenik predsednika opštine . Devedesetoro mladih između 16 i 26 godina, podeljeni u tri brigade – “Vojvodina”, “Balkan” i “Panonski biseri”, uređivali su i čistili korito Lipovačke reke koja protiče kroz sam grad. Ručno su izbacili oko 2.500 kubika zemlje, jer reka ima kamenito dno pa je mehanizacija neupotrebljiva. Ovo su neporecive činjenice: godine 1946. u radnoj akciji za šest meseci izgrađeno je 90 km pruge Brčko - Banovići. Učestvovalo je 62.268 omladinaca, a pruga se najviše gradila ručno, jer je bilo vrlo malo alata i nimalo mehanizacije. Od prevoznih sredstava najviše je bilo drvenih kolica. Završena je 7. novembra, 22 dana pre roka – Dana Republike. Sledeće, 1947. godine počela je gradnja tri puta duže pruge Šamac - Sarajevo: od 1. aprila do 15. novembra na 242 km radilo je 220.000 omladinaca. Jedan od učesnika bio je i čuveni belgijski slikar Pjer Alešinski. Izgradnja pruge Doboj - Banjaluka je bio jedan od poslednjih velikih radova omladine na prugama u periodu obnove ratom razorene Jugoslavije. Od 1. marta do 20. decembra 1951. godine, 90 kilometara dugu prugu gradilo je više od 87.000 mladih. I još, i ovo su činjenice: od 1947. do 1953. izgrađene su: “Ivo Lola Ribar” u Železniku; fabrika hidrauličnih ležajeva i parnih kotlova i fabrika za prehrambenu i hemijsku industriju u Žitnjaku kod Zagreba; fabrika za proizvodnju tempera i sivog liva u Kamniku; fabrika magnezijskih opeka, današnji “Magnohrom”, u Kraljevu; hemijski kombinat u Vitkovićima, kod Goražda; fabrike „Maglić“ i „Sutjeska“ u Foči; fabrika tekstila „Raška“ u Novom Pazaru; fabrika kablova u Svetozarevu; fabrike u Aranđelovcu i Mladenovcu; „Krušik“ u Valjevu; železara u Zenici; valjaonica bakra u Sevojnu i železara u Nikšiću. Od 1947. do 1954. izgrađene su hidrocentrale: u Jablanici, Zvorniku i u Vinodolu, i sistemi hidrocentrala u Mavrovu i na Vlasini. U ovom periodu mladi rade i na izgradnji Novog Beograda. Prva faza ove akcije traje od 1948. do 1951. godine, a u radovima učestvuje 140.000 omladinaca i omladinki, da bi druga faza bila u periodu od 1968. do 1969. godine. Od 1948. do 1951. godine traje izgradnja Nove Gorice, a radovi se odvijaju i na izgradnji studentskih gradova u Zagrebu, Sarajevu, LJubljani... Zvanični početak izgradnje deonice autoputa između Zagreba i Beograda je bio 1. april 1948. godine, a radovi su trajali do 15. jula 1950. godine. U tom periodu, za nešto više od dve godine, omladina je izgradila devet metara širok kolovoz u dužini od oko 400 km i tako povezala ta dva grada. Jedan od podviga za pamćenje. I poređenje. U Vrnjačkoj Banji će namerniku, za svaki slučaj, naglasiti da obnavljanje akcijaštva nema veze sa socijalizmom i komunizmom. “Mnoge evropske zemlje imaju akcije radnog tipa, samo oni to nazivaju volontiranje. Pa, i ovo što mi radimo savremenim jezikom zove se volontiranje. Nekada se to zvalo radna akcija, zatim društveno-korisni rad, a danas korporativno-odgovorno ponašanje. Kada se ovako nešto radi kod nas, onda je to komunizam, a kada se radi u Engleskoj, onda je nešto drugo”, odgovara kritičarima Zoran Seizović, predsednik opštine, i sam svojevremeno akcijaš. Učesnici radnih akcija zvali su se “akcijaši” ili “brigadiri”, a devojke “brigadistkinje”. “Brigadirka” je naziv za uniforme, bluze, koje su nosili akcijaši-brigadiri. Na brigadirku su se kačili, prišivali ili lepili amblemi. Kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih akcijaška uniforma se sastojala od patika, majice i “brigadirke”, a ponegde i od pantalona. Neki su nosili “brigadirke” i posle akcije, “u civilstvu”. Na leđima su brigadiri često štampali, uz pomoć šablona, likove Če Gevare, Tita, Iva Lole Ribara... “Omladinci su na akcijama ustajali rano i prvi deo dana su radili fizičke poslove na terenu. Nakon završetka rada vraćali su se u naselje gde su se bavili sportskim, kulturnim i idejno-političkim aktivnostima. Omladinci su mogli da pohađaju kino, foto i radio kurseve, da dobiju diplomu o položenom ispitu za sportskog sudiju, te da uče za vozačku dozvolu. Kasnije su dodati kursevi kozmetike, ikebane, saobraćajne kulture, kao i elektrovarilački i daktilografski kurs. Ove aktivnosti su bile organizovane u okviru ’tehničkog obrazovanja’ omladinaca koje su sprovodile institucije republike u kojoj se održavala akcija.” (Iz knjige “Tito, radne akcije, stvaraoci neodoljivog poleta” Srećka Mihailovića i Grujice Spasovića, 1979) Akciju je 27. juna otvorio ministar rada i socijalne politike Rasim LJajić, a prvi raport Rodoljubu DŽamiću, komandantu ORA „Vrnjačka Banja 1980”, podneo je komandant ovogodišnje akcije Milan Babić. Višestruki akcijaš u ono vreme, Babić kaže da razlika u njegovim akcijama i ovoj ima, ali da se 2011. godine ozbiljno radilo. Recimo, brigadiri su brže punili traktorsku prikolicu, nego bager! S druge strane, nekada je disciplina bila mnogo veća, poluvojnička. “Ne možeš danas tako sa ovom decom”, kaže. Ustajanje je u Banji u šest, a povečerje, formalno, u 22, dok se nekad ustajalo i u 4.30, a povečerje bilo obavezno. Za brigadirsku himnu izabrana je Bajagina pesma Moji su drugovi. Vojislav Vujić će reći da je u konkurenciji bila i Balaševićeva Računajte na nas, ali da je nisu uzeli zbog one zakletve Titu. A baš na akciji “Vrnjačka Banja 80”, kaže Rodoljub DŽamić, spevana je ona Na Dedinju Tito spava, najmudrija svetska glava. Što je rek`o to ostaje, sloboda se ne prodaje”. Nezvanična himna “onih” radnih akcija - svih akcija! - bila je pesma Hej, haj, brigade, koju je komponovao malo poznati sarajevski kantautor Slobodan Samardžić. Akcijaši su buđeni njom: “Mlade dane, tople, duge/ prvu ljubav, prve sne, /vraćaju nam naše pruge, ugradili tu smo sve... “ Admir Husić (27), iz Novog Travnika, komandant je brigade “Balkan”. “Došli i rekli: može se na radnu akciju u Srbiju, i ja pomislio: Što ne bih? Nikad nisam bio u Srbiji, što ne bih otišao i video?” „Moja mama je učestvovala na radnim akcijama i pričala mi kako su uređivali gradove širom Jugoslavije, pa sam se i ja prijavio da vidim kako je to”, kaže Dejan Drča (18) iz Lipara u Vojvodini. Hristina Bojanić (17) je na radnu akciju došla iz Kraljeva, i kaže da joj ništa nije bilo teško. Ići će na radnu akciju opet, ako je bude... Sa jednog akcijaškog foruma: “Poslednji grčeviti zagrljaji pre ulaska u autobus, ‘zarozane’ rasplakane devojke koje kriju glave u naručju svojih dragana, a u pozadini se čuje ‘Odlazim, odlazim, ali ne kao prije...’ ili ‘Piši, piši, ponekad dva tri reda...” Onda ulazak u autobuse, uplakana lica na prozorima i vratima, mahanje ... i gotovo.” Sa stranice Omladinske radne akcija „Vrnjačka Banja“ na Fejsbuku: “Zdravo! Zdravo! Zdravo! Novi Travnik je kući došao u najboljem redu, hvala vam za sve! Volimo vas!” Hoće li novih radnih akcija biti? Onakvih, u zelenim bluzama, svakako neće. Nekih drugačijih – moglo bi. I sudeći po reakcijama na ovu u Vrnjačkoj Banji, bilo bi zainteresovanih. E sad, da li će Ministarstvo za rad i socijalna pitanja, ili Ministarstvo kako-ono-bi sporta i omladine preuzeti na sebe organizaciju, i može li uopšte neko danas da se uhvati u koštac sa tim, neizvesno je. Istina, ko bi se do letos kladio da je moguće napraviti akciju kakva je bila u Vrnjačkoj Banji. A bilo je potrebno samo stotinak dobrih ljudi...