Klub Med

Otkako postoje društva – postoje i zabrane. Skoro da se može uspostaviti i izvesna pravilnost: što je društveno okruženje „militarističkije“ to su veće i češće zone zabranjenog pristupa, osmatranja ili fotografisanja. U vreme dok se JNA dičila da je sedma, ponekad čak i četvrta oružana sila u Evropi, na svakom koraku mogli ste da vidite saobraćajni znak sa precrtanim fotoaparatom (ponekad stilizovanim kao veoma stara kamera sa mehom u obliku harmonike) pa i table sa ispisanim upozorenjima. Kako se sve do kasnih sedamdesetih verovalo da u svakom turisti čuči maleni ali opasni špijun – te su zabrane često bile i prevedene na jezike naših tradicionalnih neprijatelja. Ali kada je ta hobotnica, ta virtuelna „sedma republika SFRJ“, izjela sama sebe, unesrećivši u tom procesu milione ljudi, table ili natpisi sa zabranama pristupa na Zapadnom Balkanu postale su nešto ređe. No, to ne znači da ih nema. Izvedeni u crvenoj „masnoj“ farbi ovakvi natpisi krase nevelike dokove na nekadašnjem letovalištu u okviru međunarodnog turističkog sistema „Klub Mediterane“ u Boki Kotorskoj. Sveti Marko je ime pod kojim je danas poznato najveće od tri ostrva Krtoljskog arhipelaga u blizini Tivta. Izdužen i razuđen, obrastao zapuštenim maslinjacima, makijom sa po kojim čempresom, ovaj se odsečak kopna nalazi između Miholjske Prevlake, na kojoj su pravoslavni manastir i turistički kompleks „Ostrvo cveća“ i otočića Gospe od Milosti gde je rimokatolički manastir. Na izvestan način to je svetačka mikrotopografija sa ekumenskim dimenzijama: pravoslavni je na istočnoj, a katolički na zapadnoj strani. Na starim mapama ovo ostrvo nosi drugačija imena – nekada je u pomorske karte bilo upisivano kao Stradioti, po garnizonu grčkih vojnika u mletačkoj službi, a još ranije nosilo je ime drugog sveca, Gavrila, arhanđela-blagovesnika. Negde pod tankim pokrovom zemlje, na ostrvu, još postoje ostaci istoimene crkve koja se, u jednoj od karakterističnih legendi tog spisa, pominje u Letopisu popa Dukljanina. Kada je, u jedanaestom veku, kralj Dragomir osvojio deo vizantijske teritorije u župi Dračevici, ugrozili su i obližnje posede Kotorana. Oni pozvaše kralja na pregovore, na ostrvo Svetog Gavrila, gde mu pripremiše zasedu. Kralj sa pratnjom pobeže u crkvu, ali ga to nije spaslo. Ne poštujući svetost mesta, verolomni Kotorani zatukoše vladara kamenim pločama skinutim sa krova hrama. Zbog tako ozbiljnog skrnavljenja posvećenog prostora duhovne vlasti zabranile su dalje održavanje liturgije u toj građevini i ona postepeno nestade sa lica zemlje. Nešto više od hiljadu godina nakon tog nepotvrđenog regicida, godine 1962, na ostrvo se iskrcava francuska turistička firma u ekspanziji. U godini koja polovi dvadeseti vek belgijski preduzetnik i nekadašnji vaterpolo reprezentativac Žerar Blic osnovao je „Klub Mediterane“, skraćeno „Klub Med“. Godinu dana pre dolaska u socijalističku Jugoslaviju većinski vlasnik korporacije postaje baron Edmund de Rotšild. Planetarni uspeh „Kluba Med“ zasnivao se na ideologiji „povratka prirodi“. Kao takav bio je saglasan i sa onim što će tokom šezdesetih godina prošlog veka prevladati u popularnoj kulturi. Koncept je bio jasan i jednostavan: netaknuti i izolovani ćoškovi Sredozemlja, rudimentarni smeštajni uslovi i ono što će mnogo kasnije biti nazvano „ol-inkluziv“ (u varijanti srpskih turbo-turista – „ol-ekskluziv“). Na ostrvu Sveti Marko podignuto je pet stotina drvenih koliba sa kupastim slamnatim krovovima. Blizina aerodroma učinila je da Sveti Marko postane jedno od najpopularnijih letovališta sa sve dužeg spiska u prospektima Kluba. To je ostao i kada je lista dopunjena vanevropskim lokacijama. U vreme najvećeg uspona Kluba, koji se vremenski podudario sa zvezdanim trenucima Druge Jugoslavije, takođe je bila na snazi zabrana pristupa. S tim što su table bile diskretnije a razlozi sasvim drugačiji od vojnih. Svako plovilo koje bi se približilo Svetom Marku bivalo je presretnuto brzim gliserima i dočekano pretnjama čuvara propuštenim kroz megafon. Mir onih koji su platili da se užive u uloge Tarzana i DŽejn nije smeo biti narušen. Burne 1968. „Klub Med“ nije bio pošteđen kritika uzavrele studentarije: osvanuo je grafit „jeftin odmor u bedi drugih ljudi“. U času kada je to ispisano na nekom pariskom zidu bio je to, barem što se tiče Jugoslavije, samo delimično tačan iskaz. Socijalistička zemlja nije poznavala onu crnu bedu sa kojom će se mnogi stanovnici „post-prostora“ tek upoznati na pozadini rata i takozvane tranzicije. Ali to ne znači da ostrvo nije bilo predmet žudnje. Noću se sa Svetog Marka čula zanosna muzika iz retkih zona osvetljenosti, najverovatnije iz zajedničkih restorana na vrhu. U prepričavanjima „poznavalaca“ zabranjeno ostrvo dobijalo je dimenzije raja na zemlji. Kućice sa kupastim krovovima od posivele slame postajale su „apartmani“. Ukratko, ispostava međunarodnog lanca letovališta bila je, u mašti onih koji na svetiteljsko ostrvce nisu mogli da se iskrcaju, mesto gde – kako bi to rekao naš narod – teku med i mleko. Samo jedan dan u godini, 14. jula, na nacionalni praznik Francuske, urođenici bi bili pripuštani da na kratko privire. Čak ni u sveopštoj atmosferi razdraganosti začinjenoj penušavim vinom došljaci ne bi mogli da odu daleko. Eventualno do keja, nipošto do zone turističke intime zaklonjene mediteranskim rastinjem. „Klub Med“ i zemlja-domaćin su, otprilike, u isto vreme, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, krenuli nizbrdicom. Nisu samo ratovi sprečili dolazak turista-naturista u Boku – formulu povratka urbanoida u divljinu počele su da koriste i druge kompanije, i to uspešnije od onih koji su je prvi primenili. U toku su pokušaji da se povrati duh boljih vremena, i u kompaniji i u državama nastalim na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Ako se danas oglušite o zabranu pristupa i ipak iskrcate na Sveti Marko – niko vas neće sprečiti. Shvatićete da je odande odneto sve što je moglo da se odšrafi ili odlomi. Kolibe su, ako nisu spaljene ili zarušene, ispunjene plastičnim bocama i drugim otpacima. Talas mahnitih graditeljskih poduhvata na obali južnojadranske regije zaobišao je ostrvo Sveti Marko. Ispostavilo se da je vlasništvo sporno – rasplitanje na sudu može trajati godinama. Tako da se blistava vizija turističkog „rizorta“ za 21. vek za sada može videti samo na sajtu, u nestvarnoj stvarnosti... Po tome najveće ostrvo Krtoljskog arhipelaga deli sudbinu šireg regionalnog okruženja: zemljišta opterećena sporovima i provalija koja deli stvarno od zamišljenog.