Testament bez čuvara

Najslavniji srpski socijalista, veliki glumac i bivši kandidat SPS za predsednika Velimir Bata Živojinović nije raspoložen da priča o političkom nasleđu Slobodana Miloševića jer nije uveren da pomenuti nije živ. “Da bismo govorili o njegovom nasleđu, morali bismo da budemo sigurni da on nije živ. Ne tvrdim da je on živ, samo kažem da nema nikakvih dokaza da je on mrtav. Nema nijedne slike, nijednog snimka, nijednog svedoka koji će to potvrditi. A njegov trag se vidi danas, kada je njegova partija veoma važna članica vlade koja će iz predstojećih izbora izaći još jača”. Tišinu, mir ispod požarevačke lipe u kojoj su sahranjeni Slobodan Milošević i vreme koje je on obeležio, nije prekinula rasprava o knjizi „Zloupotrebljene institucije“ ili „Ko je bio ko u Srbiji 1987-2000”, ali jeste otvorila mali rat u ostacima nevladinog sektora razapetog između potrebe da se Srbiji konačno dogodi 6. oktobar i da se od vlade nacionalnog pomirenja i odavno pomirenih poreskih obveznika obezbede sredstva za nove projekte bez kojih se ne može u budućnost. Pomenuta knjiga ima jednu izuzetnu vrednost – dokazuje da je nekoga u tom režimu ipak bilo, jer su građani u poslednjih nekoliko godina mogli da zaključe kako je čitav režim bio sastavljen od bračnog para Milošević i nekoliko haških osuđenika. Iako je uložen ogroman napor posle stvaranja istorijske koalicije između demokrata i socijalista i nacionalnog pomirenja da se u bivši režim ili slobiste smeste svi oni koji su danas rezervisani prema Evropi ili prema evropskim snagama, knjiga podseća da je, ipak, logičnije da su deo tog Miloševićevog režima ipak bili ministri, poslanici i direktori, makar se tog angažmana danas uopšte ne sećali ili branili Srbiju od snaga sopstvene prošlosti. Taj personalizovani vodič kroz kraj prošlog veka, nastao na ruševinama trogodišnjeg istraživačkog rada, na drugoj strani možda pokazuje zašto Srbija do sada nije uspela da ozbiljnije sagleda Miloševićev period. Jedan od razočaranih nevladinih aktivista reći će da se glavni zagovornici lustracije više suočavaju sa donatorima nego sa prošlošću zbog čega se čitava novija istorija Srbije stalno utapa u krajnje pojednostavljene paralele Milošević-Hitler, pad Berlinskog zida - 5. oktobar, sovjetska okupacija Čehoslovačke ili Mađarske - Osma sednica. “Ja sam na buvljoj pijaci u Berlinu, gde sam u to vreme živeo, naišao na jednu knjigu koja se zove ‘Pet hiljada glava – ko je bio ko u Trećem rajhu’. Odmah mi je bilo jasno da treba nešto tako napraviti za Srbiju”, objasniće izdavač i predsednik „Fonda Biljana Kovačević Vučo“, Dušan Bogdanović. Miloševićeva vladavina možda zaslužuje malo više truda od plemenitih ideja dobijenih na buvljoj pijaci, a svako ko je pokušavao da sastavi hroniku kraja pošlog veka zna da se taj period veoma teško može opisivati crno-belom tehnikom, u kojoj se režim i ostatak društva sreću samo jednom – na ulicama Beograda 5. oktobra. Svim građanima Srbije koji ne pate od amnezije poznato je da je većina opozicionih lidera u Srbiji pravila javne i tajne kompromise sa Miloševićem, kao i da su neki šampioni demokratije i tolerancije tokom devedesetih više vremena proveli na Palama nego u Briselu i Vašingtonu zajedno, a posebno u periodu kada je Milošević pokušavao da ubedi Zapad da je faktor mira i stabilnosti na Balkanu. U zanosu da se obeleže (“nejming and šejming”) akteri tog režima na spisak od 1.300 Miloševićevih saradnika stavljeni su i Vuk Drašković, i Milan Panić, i Tibor Varadi jer su u nekom periodu formalno bili deo Miloševićog aparata, makar ih isti pokušavao da ubije ili uništi, ali su nekako zaboravljeni funkcioneri Demokratske stranke koji su bili članovi Panićeve vlade. Za dečjeg pesnika Dobricu Erića se, posle tri godine istraživanja, pod naslovom “Pozicija” navodi da je 1999. godine objavio knjigu rodoljubivog pesništva „Razapeta zemlja“ koja je imala 10 izdanja i 15 nagrada, dok za dugodišnjeg novinara NIN-a Petra Ignju istraživači BKV Fonda nisu saznali ni gde je ni kad je rođen, ni kakvo obrazovanje ima, ali su kao jedinu informaciju u dosijeu utvrdili da je negde u tom periodu bio glavni urednik NIN-a, iako je nekoliko minuta na internetu dovoljno da se utvrdu da Ignja to nikada nije bio (bio je u jesen 2002. godine, za vreme vlade Zorana Đinđića, v.d glavnog urednika nekoliko nedelja). Za bivšeg saveznog premijera Radoja Kontića se, međutim, plasira ekskluzivna informacija da je umro još 2. maja 1999, ali o tome sam Kontić nije obavešten pa čak i povremeno daje veoma zanimljive izjave za medije. Tako je još jedan pokušaj suočavanja sa prošlošću ostao zaglavljen u površnom istraživanju i veoma dubokom, neobjavljenom sukobu nevladinih organizacija, koje se sve više suočavaju međusobno kada već nisu imale previše uspeha u suočavanju sa prošlošću. To ne znači da ostatak Srbije ne zanima šta je ostalo od Miloševića, kakvo je njegovo nasleđe i ima li neko pravo da bude njegov nosilac testamenta? Lider LDP Čedomir Jovanović za NIN objašnjava da je ostala politički i državno nezrela iluzija, po kojoj sebe doživljavamo kao silu koja je presudno važna u regionu, Evropi i svetu, oko koje se sve vrti i za koju će važiti posebna pravila i popusti. ”Taj deo politike se najsporije menja, pokazujući da sam Milošević, njegova ličnost, nisu bili jedini izvor naših problema ili izolovani istorijski incident. Anahron način mišljenja, koji je od Miloševića stvorio gospodara naših, ali i sudbina okolnih naroda, postojao je i pre njega, a nastavio je da nam pravi probleme i posle njegovog političkog kraja. Zbog toga su Miloševićeve vrednosti tako uspešno prisvojili mnogi – od Koštunice koji je sprovodio nacionalnu politiku kontinuiteta, preko Nikolića i Vučića, sa i bez bedža, do ideje koja postoji i kod drugih stranaka, čak i kod DS, da je, recimo, moguće da Srbija ima privilegiju da jedina ostane vojno neutralna, van NATO, a da zapravo pokušava ono što je već 20 godina nemoguće – da opstaje na klackalici između Zapada i Moskve. Zbog toga još uvek, umesto modernizacije, imamo teorije zavere koje su objašnjenje za sve, a umesto prelaska na otvorenu privredu i tržišni kapitalizam ideju da država treba da bude sve, od organizatora narodnih kazana do investitora u stambenu izgradnju ‘za radni narod‘. Da nije tako, da se promenila suština politike i države, Mrkonjić ne bi tako prirodno i autentično izgledao, sa starim navikama u navodno novom i drugačijem sistemu“. Novinari ili politički analitičari će ironično reći da se Milošević u srpskoj politici može naći samo na zidu kabineta Milutina Mrkonjića, koji je nedavno raspalio strasti kada je izjavio da bi i Milošević podržao postojeću vladajuću koaliciju. Pre dve nedelje, Slavica Đukić- Dejanović je u intervjuu NIN-u ocenila da su Milošević i Đinđić pokušavali da naprave koaliciju, ali da su tek Boris Tadić i Ivica Dačić uspeli da to realizuju. “Vreme ne menja samo ljude, partije, nego sve. Tako se dogodila i koalicija, koja se činila potpuno nezamislivom ranije, ali je ta koalicija dala i daje rezultate i tek će naredni izbori pokazati da su socijalisti napravili hrabar ali dobar potez. Čujem da sada pričaju svašta o Miloševiću, ali kada dođu izbori vidimo da ne mogu da formiraju vlast bez socijalista i svi, pa čak i oni koji najvatrenije napadaju prošlo vreme, zovu SPS da naprave koaliciju”, objašnjava Velimir Bata Živojinović. Iako će analitičari reći kako su socijalisti pravljenjem koalicije sa DS zapravo učinili plastičnu hirurgiju nad čitavim telom, politički hroničari će se već setiti da je i Milošević bio veoma sklon za velike političke zaokrete, koalicije sa najvatrenijim protivnicima, iznenadni obračun sa prekodrinskim ‘ratnohuškačkim ‘ liderima. Neka istorijska ironija govori da se njegovo nasleđe možda više oseća upravo u Bosni nego u Srbiji, jer se čitava Republika Srpska drži Dejtonskog sporazuma kao plućni bolesnik aparata za disanje. Socijalisti će reći da i Rezolucija 1244 predstavlja važan Miloševićev legat, ali sva je prilika da će taj dokument ostati u sećanju kao smokvin list kojim je prikrivena kumanovska kapitulacija, dok će opozicionari reći da ima neke pravde u tome što su socijalisti ponovo u vladi u periodu kada se kosovska nezavisnost zaokružuje. U nameri da se napravi novinska anketa o Miloševićevom legatu, NIN je imao problem da dobije mišljenje samo od jedne političke ili društvene grupe – od njegove partije. Milutin Mrkonjić, koji jedini održava kontakte sa porodicom pokojnog predsednika i brani svog prijatelja od napada koalicionog partnera, nije našao vremena da odgovori na nekoliko pitanja o Miloševićevoj zaostavštini. Jedan visoki funkcioner je pristao da kaže nekoliko rečenica nezvanično jer je to veoma osetljiv teren i “svako distanciranje od Miloševića povrediće naše stare članove a svaka odbrana njegove politike iznerviraće naše nove partnere”. Sada se, kaže, “sasvim pojednostavljeno opisuje kao diktator, koji je gušio opoziciju i demokratiju, ali istina je da se i te kako sastajao sa gotovo svim opozicionim liderima, i sa svima pokušavao da pravi koalicije, kao što je pokušavao da izgladi odnose sa Zapadom, što je i uspeo sredinom devedesetih kada je opisivan kao faktor mira i stabilnosti. Naravno da je pravio velike greške, ali već deset godina Srbija ima novu vlast i vreme je da to ostavimo istoričarima i da ne tražimo alibi za sve sadašnje propuste u Miloševiću”. Nikola Jovanović, programski direktor Centra za novu politiku, ocenjuje da Miloševićevo nasleđe u pravom smislu te reči zapravo ne postoji, jer je to vreme odredila  personalizovana vlast koju je karakterisalo nepostojanje ideologije i programa, vakuum institucija i pravila, kao i amortizacija infrastrukture kojom je kupovan socijalni mir. Sasvim je drugo pitanje da li se taj vakuum u međuvremenu mogao bolje popuniti i da li je nekom iz ondašnje opozicije on kasnije odgovarao. Nostalgične izjave jednog socijalističkog ministra više predstavljaju lični doživljaj pod kojim “autoritetom” se bolje snalazio, nego objektivnu analizu stanja. Najbolnije komponente Miloševićevog “nasleđa” su akumulacija kapitala tajkunskog tipa i izvesni stepen već sistemskog nepoverenja između pojedinih velikih država i Srbije, zahvaljujući kojem još uvek opstaje shvatanje da je samo neambiciozna Srbija prihvatljiva Srbija”. Slobodan Milošević je ostavio razoreno društvo i devastiranu ekonomiju, reći će njegovi najveći kritičari, ali će njegovi preostali advokati odgovoriti da je ekonomija bila loša, ali je bila naša, aludirajući na privatizaciju koju čak i dobar deo pristalica nove demokratske vlasti opisuje kao pljačkašku. Deluje sasvim neobično, ali mnogi eksperti za praćenje novca uvereni su da je Miloševićev trag upravo najprisutniji u privatizaciji ili ekonomskim reformama, jer su kroz investicione ili of šor fondove njegovi kapitalisti uspeli da postanu još moćniji nego što su bili za vreme njegove vladavine. “Šta je ostalo od Miloševića u Srbiji? Ostala je potpuna destrukcija sistema vrednosti, praćena široko rasprostranjenim uverenjem da se najbolja društvena promocija ostvaruje preko stranaka i političara. Ostala nam je usmerenost ka preraspodeli postojećeg društvenog bogatstva i ostvarivanju renti, umesto afirmacije stvaralaštva, proizvodnje i izvoza. Ostala nam je psihologija da je bolje sačekati da vam neko umre i ostavi kuću koju ćete prodati nego da stvorite sami nešto, umesto afirmacije stvaralaštva, proizvodnje i izvoza. Ostala nam je i čak je pojačana eskalacija etatizma u kojem država kreditira, sanira, zapošljava, investira, ostalo nam je da se sva društvena energija koncentriše na problematičnim pojavama i osobama, dok se uspešni zapostavljaju, od školstva do državne uprave, ostao nam je a možda je i pojačan osećaj da se stvari ovde ne mogu promeniti, i da većina mladih vidi izlaz u odlasku iz zemlje”, ocenjuje ekonomista i profesor Filozofskog fakulteta Miodrag Zec. Ma koliko Srbija bila beznadežno podeljena zemlja i ma koliko snažne promene doživljavala, jedan od stubova društvenog uređenja je savršeno očuvan od Josipa Broza, preko Miloševića do vlade Borisa Tadića i Ivice Dačića. Svako ko nije aktivista neke od vladajućih stranaka će znati da je reč o partijskoj državi i shvatanju da za članove ne važe pravila kao za sav normalan svet. Neki sociolozi i istraživači će reći da je za vreme Tita i bilo moguće dobiti neku funkciju ako nisi član partije, za vreme Miloševića to već nije bilo moguće, dok poslednjih godina nije moguće dobiti ni najobičniji posao. Tako nekako se završava odgovor na pitanje šta je ostalo od Miloševića. Nije ostalo malo. A vremenom će se nasleđe možda povećavati. DUŠAN KOVAČEVIĆ, AKADEMIK I DRAMSKI PISAC Polomio je jednu, a ovi posle njega drugu nogu Srbiji Kako vreme prolazi, nas kao narod sustižu sve veći i veći problemi, od jada, bede i siromaštva, do beznađa što se ne vidi kraj biološkom i teritorijalnom nestanku zemlje. Slobodan Milošević se sve više i više udaljava u opštu tragediju 20. veka, sigurno jednog od najgorih i najstrašnijih vekova u istoriji sveta. Slobodan Milošević je već danas istorijska činjenica, vladar koji je kao i njegov uzor i porodični totem J. B. Tito, tema za intelektualne rasprave o zločinu i kazni. On sa problemima u kojima danas ljudi izumiru nema praktičnog značaja. Današnja vlast, a i buduća, uskoro, neće moći da se pravda neuspesima i katastrofalnim životom ljudi, pozivajući se na nasleđe Slobodana Miloševića. Jeste, tačno je, da je on polomio nogu Srbiji, ali je isto tako tačno da je od njegovog odlaska polomljena i druga noga, legalizacijom kriminalnog otimanja državne imovine, što za posledicu imamo 1.000 bogatih i tri miliona gladnih u prosjačkim redovima za hleb. Za pola veka – a to će biti sutra – Slobodan Milošević će kao Josip Broz Tito – nikada suđeni ratni i poratni zločinac po komandnoj odgovornosti, imati svoju kuću cveća i svoje sledbenike koji će ga pominjati po dobrim namerama neostvarenim zbog izdaje sopstvenog naroda. I za kraj jedno hipotetičko pitanje – kakva bi Srbija danas bila i kakav bi nam život danas bio, da kojom srećom nismo imali usud da nam vladari budu Broz i Milošević?