Zaokret ka štednji

Na kraju su dve najveće američke stranke postigle dogovor i u poslednji čas izbegle objavu bankrota, ukoliko se ono što bi se dogodilo Americi uopšte moglo nazvati bankrotom. Oko ove reči ima dosta konfuzije, jer ima različito značenje u različitim kontekstima. Bankrot jednog preduzeća, bankrot zemlje kao što je Grčka i situacija u SAD se sve nazivaju bankrotstvom, ali znače veoma različite stvari. Preduzeće bankrotira kada su njegova dugovanja veća od njegove imovine i ne može više plaćati svoje obaveze prema poveriocima. Kad poverioci svejedno traže povraćaj svojih zajmova, sud naloži da se imovina rasproda i na taj način donekle namire dugovanja. Zemlje ne bankrotiraju u tom smislu. Države imaju ogromna dugovanja, ali po pravilu imaju i imovinu mnogo veću od ukupnih iznosa dugova. Imaju zemlju, šume, puteve, firme, devizne rezerve i mnogo šta drugo. Praktično svaka prezadužena država bi prodajom imovine mogla izmiriti svoje dugove, ali na međunarodnom nivou ne postoji policija koja bi primorala suverenu zemlju da to uradi. Umesto toga, države pokušavaju da vraćaju dugove iz tekućih prihoda, kad im to bude suviše teško, one proglase bankrot. Objavom bankrota zemlja nastavi da donekle vraća dugove, ali su poverioci primorani da oproste deo duga, smanje glavnicu i prihvate produžene rokove otplate. Pogledajmo slučaj Grčke. Ova zemlja ima ogroman dug, uglavnom prema grčkim i stranim bankama i jasno je da ona taj dug ne može namiriti iz svojih tekućih budžetskih prihoda. Grčka ima i ogromnu imovinu i može vratiti taj dug prodajom dela svoje imovine, recimo nekih ostrva, luka, ili turističkih atrakcija. Ali to je politički nepopularno i grčka država odlučuje da joj se više isplati da računa na pomoć Evropske unije ili da primora poverioce da se oproste od dela svog duga. U SAD se poslednjih nekoliko meseci dešavalo nešto potpuno drugačije. SAD nisu bile u ekonomskom, nego u političkom problemu bankrotstva. Iako je u poslednje vreme njihov dug dosta porastao i to jeste zabrinjavajući trend, SAD još uvek nisu blizu ekonomske nemogućnosti otplaćivanja svog duga. Naprotiv, kreditiranje SAD se i dalje smatra jednim od najsigurnijih ulaganja na svetu. Rizičnost duga najbolje odslikavaju kamatne stope pod kojima poverioci prihvataju da kreditiraju dužnika, a kamatne stope na američke obveznice su i dalje među najnižim kamatama na svetu. Primera radi, kamate na dvogodišnje obveznice zemalja evrozone sa visokim rizikom bankrotstva su prelazile 20 odsto. Iste takve američke obveznice nose kamatu od ispod jedan odsto i sve vreme tekuće krize bankrotstva ta kamata uopšte nije rasla. Niske kamate na kredite SAD pokazuju da međunarodne poverioce ova kriza bankrotstva nije preterano brinula. Pojedini srpski mediji su senzacionalistički izveštavali o krahu američke ekonomije i panici Volstrita, ali brojke su sve vreme govorile drugačije. Ekonomski gledano, SAD su i dalje potpuno sposobne da otplaćuju svoj dug. Do političke krize bankrotstva došlo je zato što domaćim zakonodavstvom SAD ograničava dozvoljeni iznos sopstvenog državnog zaduživanja. To možda nije loša ideja i za Srbiju. Sa druge strane, iako u SAD ovi limiti postoje već decenijama, oni nikada nisu bili preterano efikasni. Kad god bi predsednička administracija odlučila da se dalje zaduži, lako bi uspevala da ubedi Kongres da podigne limit duga na viši nivo. Ovog puta je, međutim, ispalo drugačije. Pre svega, javno mnjenje je sve više svesno da je javni dug u poslednje vreme bezrazložno porastao. Dostupnost jeftinih kredita Americi su predsednici, a posebno poslednja dva, DŽordž Buš i Barak Obama, obilato koristili. Buš je zaduživanjem finansirao skupe ratove od sumnjive važnosti za unutrašnju bezbednost zemlje, a Obama se dodatno zadužio u pokušaju da, kao Frenklin Ruzvelt pre njega, ekonomsku krizu iskoristi za permanentno povećanje uloge države u ekonomiji. Ključno je, međutim, što su posle prošlogodišnjih izbora za Kongres, predsednik Obama u Beloj kući i demokrate koje imaju većinu u Senatu, sada suočeni sa republikanskom većinom u Predstavničkom domu. I ovog puta to nisu obični republikanci. Poslednji izbori nisu samo vratili republikance u Kongres, nego su doneli velike promene unutar same Republikanske stranke. U Kongres je, u redove republikanaca, ušlo mnogo kandidata „Čajanke“, antielitističkog pokreta nastalog kao reakcija na rastuće podržavljenje američke ekonomije koje je kulminiralo politikama predsednika Obame, ali koje već neko vreme sprovode obe velike stranke, a podržavaju delovi krupnog biznisa i akademske elite. Najpre je Buš posle finansijske krize socijalizovao gubitke velikih banaka pod izgovorom da se tako sprečava još gori kolaps, a onda je Obama ubrzao sa povećanjem državne uloge u ekonomiji. Pod uticajem populističkih parola da je do finansijske krize došlo zbog deregulisanog tržišta – iako su finansije i bankarstvo najregulisaniji sektor američke ekonomije, a kriza je nastala na tržištu državno sponzorisanih hipotekarnih kredita – uvedene su dodatne hiljade stranica skupe finansijske regulacije. Umesto da se na postkrizno usporavanje ekonomije reaguje štednjom i ulivanjem poverenja biznisu, Obamina administracija je povećala državno trošenje, ušla u ogromne deficite, dalje podržavila zdravstveni sektor i nametnula još veće obaveze zdravstvenih i zelenih politika privredi – i sve to praćeno sa dosta socijalističke retorike koja je dalje povećala neizvesnosti u ekonomiji. Posebno je problematična bila ideja povećanja državne potrošnje radi stimulisanja ekonomije. Vođeni kejnzijanskom teorijom koja kaže da država svojom potrošnjom može, u određenim situacijama, stimulisati ekonomski rast, Obamina administracija je odlučila da potroši preko 800 milijardi dolara na program pokretanja ekonomije. Taj novac je morao biti pozajmljen, ali je opravdanje za to bilo da će takav stimulus podstaći ekonomski rast i smanjiti nezaposlenost, što će se onda isplatiti samo od sebe. Danas, dve godine kasnije, jasno je da je stimulus bio veliki promašaj. Iako je novac potrošen do očekivanog oporavka privrednog rasta nije došlo, a nezaposlenost ne samo da nije smanjena nego je povećana. Jedini rezultat fiskalnog stimulusa je dodatni javni dug koji će još slabija privreda sada morati da vraća. Sve je to dalo vetar u leđa republikancima, koji su pod uticajem članova „Čajanke” u svojim redovima, rešili da konačno stanu na put daljem rastu državnog duga. Usledila je višemesečna budžetska debata. Obama i demokrate su hteli da prihode prikupe povećanjem poreza i dodatnim zaduživanjem, dok su republikanci insistirali na smanjenju potrošnje. Kako je vreme odmicalo, do dogovora nije dolazilo i Bela kuća je saopštila da je 2. avgust poslednji dan kada može u potpunosti isplaćivati svoje obaveze, uključujući plate, penzije, kamate na dug i ostale redovne državne troškove. To bi se onda zvalo bankrotom. Razlika između ovakvog američkog, politički izazvanog bankrota i grčkog ekonomskog bankrota jeste ta što Grčka više i ne može da se zadužuje na međunarodnom tržištu jer je suviše rizična da bi joj iko dao novac. SAD bi mogle i to veoma povoljno, ali im sopstveno zakonodavstvo to ne dozvoljava. Ali svejedno bi SAD zbog toga morale da privremeno obustave neka plaćanja. Do dogovora je na kraju nekako došlo i pronađeno je srednje rešenje. Obaminoj administraciji je dozvoljeno dalje zaduživanje ali ne i povećanje poreza, dok je sa druge strane prihvaćen desetogodišnji plan smanjenja potrošnje od ukupno 2,5 biliona dolara. Za dogovor su uglavnom glasali centristi iz obe stranke. Mnogi iz pokreta „Čajanke” su nezadovoljni, jer dalje zaduživanje ipak nije zaustavljeno već samo usporeno. Na strani demokrata ima još više nezadovoljnih, jer iako je zaduživanje dozvoljeno, predsednik nije dobio željeno povećanje poreza i umesto toga će morati da smanjuje planiranu potrošnju. Ali kompromis je postignut i najveća svetska ekonomija je izbegla da se obruka neplaćanjem svojih obaveza. Ipak, ne može se reći da je izbegnut nekakav ekonomski kolaps, jer suština problema nikad nije ni bila ekonomska i tržišta nisu pokazivala preveliku zabrinutost ni u trenucima kada se činilo da do dogovora ne može doći. Shodno tome, tržišta nisu ni preterano pozitivno reagovala kada je dogovor postignut. Jednostavno, tržišta su pročitala političku prirodu cele afere i ceo ovaj događaj nije bio od takvog ekonomskog značaja kao što se na prvi pogled čini kada se u novinskom naslovu pročita da se sprema „bankrot Amerike“. Dugoročno, ovaj dogovor ima šansu da bude zapamćen kao značajna prekretnica. Rano je reći da će višedecenijski trend rasta države u ekonomiji biti zaokrenut, ali konačno je zakonska granica zaduživanja počela da igra ulogu i naredni predsednici neće moći da računaju na automatski pristanak Kongresa. To može biti važno za ceo svet, jer ne samo da je dolar najvažnija rezervna valuta, nego su američke obveznice najlikvidnija i najprisutnija hartija od vrednosti koju u ogromnim iznosima drže banke, fondovi i vlade širom sveta. Ako se zaduživanje nastavi i ove obveznice će jednom izgubiti svoju tradicionalnu sigurnost, a to bi već moglo imati ozbiljne ekonomske posledice. Zato je ovaj američki zaokret prema nešto odgovornijoj budžetskoj politici dobra vest i za SAD i za ceo svet. (Autor je profesor na Viskonsin univerzitetu u Kijevu)