Ubistva za široke narodne mase

Našom realnošću a i fikcijom poslednjih godina dominira forenzika, nauka o sudskom dokazivanju zločina. Ona pomaže da se identifikuju i kazne krivci, razotkriju i zaboravljena dela, ustanove pokidane veze i, posledično, utiče na istorijske procese. Posredstvom (uglavnom) holivudske mašte, forenzika čini mnogo više, pa čak i da zaboravimo na stresna tekuća događanja. Prostim poređenjem onog što vidimo na TV-u sa onim što se dešava u životu doći ćemo do jednostavnog zaključka: dok forenzičke discipline i tehnička sredstva kojima raspolaže uobrazilja bukvalno čine čuda, ona druga su znatno sporija, ali ipak dostižna. Setimo se samo ekshumacije tela Volfganga Gerarda, sahranjenog 1979. na groblju na periferiji glavnog grada Brazila Sao Paula, kada je uz veliku pompu objavljeno da se radi o posmrtnim ostacima jednog od najtraženijih nacističkih ratnih zločinaca, Jozefa Mengelea. Anđeo smrti, kako su ga zvali logoraši Aušvica zastrašeni njegovom zlokobnom pojavom, u belom šinjelu u kome je dočekivao zatvorenike i jednim pokretom ruke odlučivao njihovu sudbinu (levo u radni centar, a desno u gasnu komoru), proglašen mrtvim na Nirnberškom procesu, uspešno se skrivao 34 godine od Mosada, privatnih jevrejskih istražitelja i nove nemačke države, živeći pod lažnim imenima u Nemačkoj, pa u Latinskoj Americi. Umro je kao Gerard, u 69. godini, plivajući u Atlantiku, tako što se utopio ili pretrpeo infarkt. Stvarni identitet utopljenika je docnije potvrđen na osnovu svedočenja sina Rolfa koji “nije imao sumnje da je to njegov otac”, kao i pisama i dokumenata pronađenih pretresom kuća prijatelja i pomagača zloglasnog doktora esesovca. Međutim, zaključak forenzičkih stručnjaka brazilske naučne institucije UNICAMP nije bio stoprocentan već definisan kao “velika verovatnoća”, dok je tek 1992. DNK analiza njihovo mišljenje neoborivo dokazala. Konačno je stavljena tačka na dosije ovog neverovatno okrutnog čoveka, koji je tokom 21-mesečnog službovanja u Aušvicu eksperimentisao na logorašima, uglavnom romskim blizancima. Pod izgovorom, ili, više, parolom da to čini u naučne svrhe, menjao im je boju očiju iz tamnih u plave ubrizgavajući hemikalije ili ih bukvalno prišivao jedne za druge kako bi stvorio sijamske blizance. Ogromna većina od 3.000 dece je umrla od infekcija i drugih komplikacija “medicinskih” intervencija. Nedvosmisleno utvrđivanje Mengeleovog identiteta upoređivanjem delova gena sa reprezentativnim uzorkom (rođačkim DNK) bio je važan istorijski trenutak, a sama metoda prekretnica za kriminologiju, forenziku i krivično pravosuđe. Jer, mrtvo telo prvi put poprima aktivni status u svedočenju, I to poziciju svedoka koji ne laže, potiskujući izjave očevidaca kao manje pouzdane. Ova promena tretiranja materijalnih ostataka kao dokaza u odnosu na nekad primarne narative (u pisanoj, snimanoj, filmovanoj… formi svedočanstava) poseduje političke i etičke, ali i estetičke implikacije i tako ulazi u domen umetnosti, smatra izraelski arhitekta Ajel Vaisman, direktor Centra za arhitektonsko istraživanje Goldsmits univerziteta u Londonu i osnivač istraživačkog projekta „Forenzička estetika“, aktivista i levičar, koji je nedavno održao predavanje “Forenzička estetika” u beogradskom CZKD-u, u organizaciji Četiri lica Omarske, Učitelj neznalica i grupe Spomenik. Izlaganje je bilo zanimljivo drugim umetnicima zbog otvaranja nove platforme promišljanja, ali i još brojnijim pripadnicima aktivističkog NVO sektora koji u svom radu na zaštiti ljudskih prava u velikoj meri zavise od forenzičkih mogućnosti. Od te poslednje dekade prošlog veka, za forenziku revolucionarne zbog pomenutog otkrića, dogodilo se još štošta i u drugim sferama, pa je, recimo, postalo moguće sačiniti 3D model saobraćajne nesreće na bazi snimaka uličnih kamera, odnosno oblikovati takozvanu “skulpturu situacije”, ili satelitski registrovati masovne grobnice na osnovu promena konfiguracije zemljišta. Istovremeno, unete su novine u pravničku terminologiju, klasifikacije i razumevanje zločina, pa se pod ubistvom više ne podrazumeva samo oduzimanje života “klasičnim” metodama, već pod to spada i izgladnjivanje, izazivanje epidemija, proizvodnja novih bolesti (…), a ubijati se može i arhitekturom - kreiranjem nehumanih prostora, kako je naglasio Vaisman. Po novom tumačenju, i svaka smrt koja je mogla biti sprečena, takođe se smatra ubistvom. Umiranje, prirodno ili nasilno, zbog svoje filozofske i metafizičke težine i simbolike, nužno biva inspiracija umetničkih preispitivanja, ali, u sklopu popularne kulture i masovnih medija, sve češća tema TV programa, čemu su samo doprineli novi ratovi i terorizam. Na televiziji, forenzika se približava “širokim narodnim masama” kroz stvarne slučajeve iz crnih hronika, dok se serije i filmovi takođe “grade” dokumentarnim. Naravno, stvarni istražni postupci se razlikuju od onih na malim ekranima, naglašava sudski patolog mr Vladimir Jakšić, na osnovu višegodišnje prakse seciranja osoba umrlih pod sumnjivim okolnostima. Fikcija je mnogo zgusnutija od zbilje, pa je svaki slučaj u seriji zapravo sastavljen od više realnih situacija, dok se u pravoj obdukcionoj sali „zanimljive smrti“ ređe sreću. Dok se u filmskoj verziji istine i najzamršenije priče rasvetle tako što se nekom „upali lampica“ nakon timskog pretresa činjenica, u stvarnosti postoje i situacije kada veštak mora reći “ne znam”. Takvo priznanje bi bilo pogubno na ekranu, ali u realnim (doduše, retkim) prilikama zna da bude dragoceno jer predupređuje greške, usmeravajući rešavanje nedoumica na više instance, kao što je Institut za sudsku medicinu u Beogradu, koji po potrebi angažuje veštake medicinskih i drugih struka. Najčešće se sudskim nalogom započet slučaj rešava protokolarnim metodama (od vizuelne opservacije, preko razmatranja okolnosti slučaja i razgovora sa bližnjima, do utvrđivanja kliničke slike i obdukcionog nalaza), ali ponekad, naglašava Jakšić, i kada je jasan uzrok smrti, veštaci ne mogu da se slože oko definicije šire slike događaja. Takav je bio slučaj Račak u opštini Štimlje na Kosovu, gde se odigrao čuveni sukob između srpske policije i pobunjenih Albanaca u januaru 1999. “Obdukciju su izvršile ekipe stručnjaka iz Finske, Belorusije i Srbije, i svi smo bili složni oko nalaza. Radilo se uglavnom o prostrelnim ranama nanesenim projektilima ispaljenim iz daljine, o čemu je svedočio izostanak tragova barutnih čestica”, kaže Jakšić, kome je ovo bio jedan od prvih slučajeva u praksi. Međutim, dok je srpska strana tvrdila da su dvadeset troje poginulih pripadnici ili pomagači OVK (zbog dokaza o nošenju oružja), po izveštajima OEBS-a, radilo se o civilima. Zatim, ovaj slučaj masovnog ubistva za jedne je bila legitimna državna operacija protiv terorista, a za druge masakr. Ovu definiciju su podržale i izjave svedoka napada, kao i novinara i posmatrača koji su sutradan posetili Račak, ali ne i srpski eksperti. Jer, na leševima nije bilo znakova mučenja, pa čak ni kada je u pitanju bilo obezglavljeno telo sredovečnog muškarca, jer je do odsecanja glave moglo doći i nakon smrti. U zavisnosti od stava veštaka, ovaj slučaj se u spisima karakteriše ili kao masakr u Račku, ili kao incident u Račku ili Račak prevara (engl. The Racak Xoax). Bilo kako bilo, događaj je poslužio kao legalno pokriće ili povod za početak NATO intervencije na SRJ. Istraživanja „mirnodopskih“ sumnjivih slučajeva smrti najčešće nemaju toliko slojeva, i kad zapnu, zapnu kod počinilaca, ali ponekad i kod samog uzroka. Kad sudskomedicinski postupci ne uspeju da smrt odgonetnu (jer nema ni prostrela, ni povreda) primenjuju se dodatna ispitivanja. Pre svih, toksikološka analiza koja dokazuje da li je osoba umrla usled trovanja. Uzorci u kojima se traže tragovi skrivenog „letalnog oružja“ jesu očna vodica, krv, urin, jetra i bubreg u kojima se zapravo traže smrtonosne materije i/ili njihovi metaboliti. „Najčešći uzrok smrti usled trovanja kod nas je predoziranje heroinom u kombinaciji sa konzumiranjem pojedinih grupa lekova (benzobijazepina) i alkohola“, kaže Aleksandar Živanović, specijalista toksikološke hemije, koji u toksikološkoj laboratoriji MUP-a Srbije ispituje prisustvo toksina u biološkom materijalu. Od bizarnijih izdvaja trovanje antifrizom ili pesticidima. Ako se eliminišu otrovi kao uzročnici letalnog ishoda, slede histopatološka ispitivanja tkiva, bakteriološke i druge analize, što čini još jednu od razlika između realnosti i televizije. Naime, naši stručnjaci rade u okviru profilisanih oblasti, prosleđujući informacije istražnom sudiji, dok se u krimi serijama sve radi u sklopu multidisciplinarnog tima. Od svih istražnih postupaka i njihovih poprišta, najsličniji detalj holivudskom prikazu jeste laboratorija za DNK analizu MUP-a Srbije, kompletirana novcem EU 2007. godine, a zadužena za pronalaženje počinilaca teških kriminalnih dela - ubistava i silovanja. Zbog toga uslovi u laboratoriji moraju biti nekontaminirajući i sterilni, što se obezbeđuje antistatičkim podovima i zidovima i specijalnim sistemom prostorija sa jednim smerom kretanja iz sobe u sobu. Zato se svi pridržavaju kodeksa oblačenja i ponašanja, pa su specijalno obučene i čistačice. Ovde vrhunski stručnjaci iz oblasti biohemije i molekularne biologije obrađuju biološke tragove, a prvo što obrade sa mesta zločina su krv i sperma. “Najčešće se dešava da se na mestu zločina pronađe mešavina ovih tragova, što bitno komplikuje analizu, pa kada se ustanovi da uzorak ’deli’ više od četiri osobe, ni ne pristupa se ispitivanjima”, kaže Anđelka Vučetić-Dragović, diplomirani biohemičar i DNK analitičar. DNK uzorak se osim u telesnim tečnostima, može naći i u epitelnim ćelijama, a, konkretno, na odbačenim “fantomkama” ili selotejpom oblepljenim pajserima, opušcima, žvakama... Profil nije moguće izvući iz jednog spermatozoida ili otiska ovlašnog dodira, što se prenebregava ili ne zna u filmskim varijantama ispitivanja. Budući da je DNK analiza zapravo uporedna metoda i da profil dobijen sa lica mesta sam po sebi nije dovoljan, on mora da se uporedi sa DNK profilom poznate osobe i vidi da li ima poklapanja. Iako u Srbiji ne postoji nacionalna DNK baza podataka, “magacin” dezoksiribonukleinskih profila se polako interno pravi na osnovu tragova prestupnika. Međutim, još uvek ima mnogo prilika bez one, iz filmova poznate, “krunske” reči - “meč” (engl. match, dobar spoj), koja ukazuje na krivca. Zahvaljujući ovoj metodi najpreciznije identifikacije, ipak će sve manje zločina ostajati nerasvetljeno. Što opet znači da će život više ličiti na TV. Publika kao istraživač Umetnost reaguje na smrt specifičnim mehanizmima, pa Dekster Dalvud, finalista Tarnerove nagrade, rekapitulira pokolj u kući Šeron Tejt, fotograf Joel-Peter Vitkin smešta leševe ili njihove delove u klasične kompozicije, neočekivano dovodeći smrt u kontekst lepote, dr Ginter von Hagan konzervira mrtvace i preseke organa u specijalnim plastičnim smolama da bi zadržali strukturu tkiva, ali i u aktivne, ponekad groteskne, a nekad gotovo erotične poze… Na domaćoj sceni sa smrću najviše “koketira” Zoran Todorović, naš predstavnik na 53. venecijanskom bijenalu, podsećajući na “logore smrti” ćebadima od ljudske kose, dok je u Beogradskoj areni prošle jeseni gostovala multimedijalna postavka “CSI: istražitelji” zasnovana na hit seriji Si-Bi-Esa u kojoj se publika uključuje u istraživanje hipotetičkih zločina…