Muke Isusove

Filmom “Stradanje Isusovo” Mel Gibson je pokušao da nam prikazivanjem fizičkih patnji koje je Isus pretrpeo, pre i za vreme čina razapinjanja na krst, izazove zgražanje i sažaljenje, i da nas tako potrese. NJegov film je pokušaj rekonstrukcije “Golgote”. Međutim, suočavajući nas uglavnom sa prizorima nanošenja fizičkog bola i svodeći svoj film isključivo na gomilanje prizora torture, Gibson je zaboravio dve bitne stvari. Prvo, novija filmska produkcija, pre svega holivudska i francuska, predstavlja stadion na kojem se odigrava utakmica u prikazivanju što nasilnijeg ponašanja, te za nas predočavanje Hristovih fizičkih muka niti je išta novo viđeno, niti nam određuje Hrista kao posebnu istorijsku ličnost.

Drugo, još važnije, svođenjem filma na prikazivanje fizičkih bolova koje junak trpi, Gibson se ogrešio o jedno od temeljnih pravila umetnosti, više od trista godina starije od Hrista. Prikazivanjem nanošenja bola i patnje ne može se izazvati katarza, glasi ovo, Aristotelovo, do danas neopovrgnuto pravilo. Prikazujući nam samo efektne scene nasilja, Gibson nam je uskratio efekat suštine. Prikazujući fizičko stradanje, ništa nije rekao o egzistencijalnom potresu koji u istoriji ljudskog roda predstavlja delatnost Isusa Hrista. Naime, nije pogibija ono što određuje istorijsku važnost Hrista, niti je to čak Vaskrsenje - koje za umetničko delo predstavlja, samo preoblikovan, poznati princip deus edž machina - već su to Hristova dela, to jest reči koje ne mogu biti uzurpirane nijednom dogmatskom interpretacijom.

Pod teretom krsta, izmrcvarenog, jedva još živog tela, Hrist, u ovom filmu, kaže svojoj majci: “Ja stvaram sve novo!” To je Hrist o kojem je reč, onaj koji dovodi u pitanje sve konvencije; onaj čije reči i danas razaraju konvenciju koju je od njih, tokom istorije, stvorila i jedna, i druga i treća crkva. Autor filma se, međutim, oglušio o ove reči iz vlastitog scenarija. Da se poveo za njima, potrudio bi se da, o ličnosti koja stvara sve novo, i sam progovori novim, nekonvencionalnim jezikom.

“Stradanje Isusovo” koristi prosedee holivudskog spektakla i delatnost Hrista predstavlja na odavno uvrežen način. U molitvi, Hrist se trese u transu; kada govori apostolima, prisustvujemo prizorima koji nalikuju sličicama iz popularnih priručnika o Hristovom životu, na primer iz “Biblije za decu”; iako znamo da je reč o posrnulom anđelu, đavo je prikazan kao fizički odvratan; atmosfera je dočaravana psihološki ilustrativnom, pitkom muzikom; najzad, film traje dva sata, toliko koliko nalažu mere profitabilnog opreza i bioskopske navike gledalaca. Najnekonvencionalnija ličnost iz istorije čovečanstva prikazana je najkonvencionalnijim postupcima komercijalnog filma. U ovom smislu, reprezentativna je poslednja scena: vidimo da u praznom grobu dašak vetra ili promaje nadima plaštanicu, švenk nam pogled vodi dalje kroz otvoreni grob; ispred groba, zatim, vidimo desni profil Hristovog lica, očišćenog od krvi i patnji; Hrist se uspravlja i, u istom krupnom planu, sada vidimo njegov obnaženi bok; Hrist kreće i, dok promiče kroz kadar, ugledamo stigmu, zapravo rupu na njegovoj desnoj šaci - kao da gledamo reklamu za neki od industrijskih proizvoda.