Lepota sirotinje

Na svakom graničnom prelazu, što dublje idemo, sve veće čuđenje zbog mog pasoša i konsultacije imigracionih vlasti, granične policije i ko zna koga. Posle nekoliko minuta, puste nas. Na ulasku u Laos još jedan civilizacijski nesporazum. Neke Engleskinje iz drugog autobusa, neki momak i devojka, još jedan tip – hoće da plate ulaznu vizu karticom. Ovi kartice ne primaju, nema bankomata nigde. I opet objašnjavanja, zahtevi, opet razlozi i ubeđivanja – „pa kako da uđem“, kao da ovog briga za to. Tipu sam pozajmio tri dolara, bio je zahvalan do nebesa, platio nam posle pivo, Italijan gej koji živi u Londonu, a oni momak i devojka su otišli do menjačnice i tamo uspeli da zamene neki drugi novac koji su imali. Mislio sam da je banka, pa sam poverovao da su i one devojke tamo nešto rešile, a pošto nije, pitao sam se da li su ih uopšte pustili i kako su ušle. Posle smo sreli neke Nemice koje su bile sa nama na džunki u Holongu, a sa tim Engleskinjama u autobusu – ušle su, pozajmile su lovu od belaca sa kojima su putovale. Primećujem da posmatram ljude rasno, svakako ne zbog boje kože (uostalom, i nisu tako žuti, više su ko mi kad pocrnimo, ali su im crte lica drugačije), već će pre biti zbog uloga koje imamo – sa jedne strane turisti, sa druge, lokalno stanovništvo i država. Na sve to onda dva sveta, dve civilizacije, kulture, istorije, dva načina mišljenja, dve vrste logike. **** Laos, koji ima samo pet miliona stanovnika prema vijetnamskih osamdeset i pet, i koji spada u red najsiromašnijih zemalja sveta, sa trećinom stanovništva koja dnevno živi s manje od dolara, i još jednom trećinom sa manje od dva, daleko je čistiji od svega onog gde smo bili. Jednostavno, nema toliko ljudi da prljaju. Uz put - sela, kuće drvene, od bambusa, poneka zidana, najčešće na stubovima, kao sojenice, sa raštrkanim govedima okolo, nekim poljima koja se obrađuju, crveno-žutom zemljom, mostovi preko Mekonga i džungla u daljini. Vjentjan je daleko manji grad od prethodnih, nekoliko stotina hiljada stanovnika, rekao bih, sa tri glavne ulice, paralelno uz Mekong, koje izgledaju potpuno fascinantno uređeno u odnosu na sve što smo videli do sada. Nekoliko spomenika i ništa više. Planiramo da sutra letimo u Luang Prabang, grad na severu, koji je pod zaštitom Uneska i za koji svi tvrde da je božanstven. Autobus nam je dojadio. Prvo veče, posle solidne večere u ekskluzivnom francuskom restoranu, za male pare (dobro, nije baš kao u Parizu, al’ jeste kao u Beogradu, i po ceni, i po kvalitetu), zabasali smo u neki rok klub, gde je bend Laoćana (ako se tako kaže) svirao Hotel Kalifornija, sasvim O.K, a posle neki njihov Lao rok. Zaprepastila me je veličina kluba – sigurno pet-šest stotina kvadrata, koji se polako punio isključivo lokalnim stanovništvom. Toliko rok fanova u jednoj od najtvrđih komunističkih zemalja nisam očekivao. Sutra uveče svratili u neki kafić – momak sa gitarom svirao je Dilana i Kleptona, po dve-tri stvari, da ne poveruješ. Sledeće veče, u restoranu na istom onom trgu, još bolja večera – biftek, greh mi na dušu jer sam bezbednosti radi uzeo well done, uvijen u palmin list, posut susamom, sa mangom, uz flašu bordoa i Romea i Juliju izazvali su mi osećaj dekadencije u kojem sam potpuno uživao. Centar Vjentjana vrlo je mali, prepešačili smo ga uzduž i popreko za nekoliko sati, laganim hodom i uz često sedanje na kafu, tj. pivo. Na par stotina metara raspoređeno je nekoliko atraktivnih budističkih hramova (nekako sam se iznenadio kad sam video da imaju freske, dosta liče na slikovnice), hotelčići i jedan ekskluzivan hotel (na ulazu tabla kojom pozdravljaju generala tog i tog, načelnika generalštaba Malezije koji je kod njih upravo odseo), gomile takozvanih tuk-tukova, mopeda sa prikolicama koji služe umesto taksija, državne zgrade, muzej, kulturne institucije, ambasade (ispred američke okačili su zastavu svoje komunističke partije, da im napakoste), restorančići, banke, turističke agencije, sve što čini jedan grad. Išli smo i malo dalje od centra, da obiđemo glavnu stupu, budističku simboličku građevinu u obliku piramide sa kao nekom kapom na vrhu, iz šesnaestog veka, i dva manastira uz nju - osim toga, van samog centra ništa posebno. Imaju nekoliko vinoteka, valjda im je to ostalo od Francuza kao kolonizatora, sa bogatim izborom vina, boljim nego u Beogradu, jeftinijim i raznovrsnijim, dosta prodavnica narodne radinosti, pre svega duboreza i svile i to je, manje-više, sve. Nacionalni muzej me je podsetio na objašnjenje sveta nekog rođaka, svojevremeno, kad je išao u osnovnu školu – „Prvo smo bili majmuni, pa su došli vitezi i Turci, pa partizani, pa mi“. Tako i ovde, jedna soba preistorija, druga istorija, ostalo na sve po nekoliko godina savremena istorija, od toga kako su ih kolonizatori mučili i maltretirali (a jesu), pa do ključnih trenutaka revolucionarne istorije i izgradnje socijalizma. Uglavnom – fotografije sa partijskih kongresa i državnih poseta. Smešno, al’ ne tako daleko od nas, možda dve decenije. Vjentjan je, kažu, sedamdesetih bio grad u kom je bilo lakše kupiti opijum nego pivo. Taj poročni deo kao da je opstao u obliku seks-industrije. Iako je u vodiču pisalo da je Laošanima zabranjen seks sa strancima, pa mi se kum baš bio zabrinuo, prostitutke na ulici čim se makar malo smrkne postaju navalentne gotovo koliko i oni prodavci gluposti po Hanoju. Među njima je mnogo tzv. lady boys, odnosno pripadnika trećeg pola, kako vole da se o njima misli, jer imaju ženske grudi, ponašaju se i izgledaju kao žene, a imaju muške genitalije. Neizbežno je primetiti privlačnost i mladost prostitutki (mrak i šminka sigurno čine svoje, mada svakako lepše izgledaju od svojih koleginica koje se viđaju na ulicama po Evropi), i istovremeno upravo zbog toga osetiti nelagodu i neku vrstu sažaljenja. Još je gori osećaj kada se po kafićima i klubovima vide belci sa ovdašnjim devojkama. Ponašaju se kao da su istinski parovi, one se smeju njihovim šalama, prave se zainteresovane, trude se da budu što privlačnije i atraktivnije, zavode, a oni, puni sebe, važni, tačno se vidi da zaboravljaju da su u toj poziciji samo zbog malo novca potrebnog tim devojkama da prežive, samozadovoljno ispijaju piće i šepure se jedan pred drugim. Ima toga i u Beogradu, naravno, ona klasična situacija sponzoruša, ali ovde je nekako za kategoriju gore, verovatno zato što je ogoljenije, očiglednije, zatim zbog sveprisutnosti, zbog napadnosti samih devojaka, a ponajviše zbog zadriglog zadovoljstva belaca. U Luang Prabangu nema kurvi na ulicama, ali zato ih nude vozači tuk-tukova. „Lady, lady, Lao, tuk-tuk“, kažu, valjda, da ih ne zamenimo za lady boys, pa kad vide da nismo zainteresovani, pokušavaju da nas makar povezu. Ono tuk-tuk nas je, naravno, zabavljalo. Nude, inače, i opijum, tako da se običaj održava decenijama. Sam gradić, koji je zbog jedinstvene arhitekture – kombinacija očuvanih kolonijalnih zgrada i mnoštva očaravajućih budističkih hramova – pod zaštitom Uneska, (često se setim Najmana, koji je jedan od zaslužnih što je Unesko, inače baš prisutan u regionu, obratio pažnju na ovaj deo sveta, ali i što se mnoge njegove priče o Indokini potvrđuju od reči do reči) veoma je šarmantan. Na ušću neke rečice u Mekong, sa restorančićima nanizanim duž obeju reka i par stotina metara dugačkom glavnom ulicom, u kojoj su osim hramova i restorana, i radnje sa suvenirima koji ipak deluju kao nešto koliko-toliko vredno, sa senovitim baštama, fontanicama i bazenčićima, vrlo je elegantan i odmeren, i na neki način, „penzionerskom“ atmosferom, ali i tim šetalištem oko poluostrva, podseća me na toliko mi drag Cavtat. Gradić uveče oko devet uveliko zamire, ali zato funkcioniše već od ranog jutra – neka redovna procesija monaha se održava oko šest. Preskočio sam, Rasa je napravio odlične fotke, šta ima da ustajem. Hramovi i monasi glavna su turistička atrakcija u samom mestu. Ćelavi momci u narandžastim odorama zaista su živopisni, a hramovi bogato dekorisani, pozlatom i staklenim mozaicima, neki su kobaltnoplavi, neki terakot i zlatni, neki opet u nijansama bordo i oker, koje do sada nisam viđao, a koje su istovremeno i tople, blage i mirne, a drečave i upadljive. Zahvaljujući stavljanju na listu svetske kulturne baštine, turizam nije uspeo da uništi ovaj gradić. Tome doprinosi i projekat održivog turizma, koji razvijaju tako što oko samog grada ima gomila etno sela, specijalizovanih za pojedine zanate - grnčariju, proizvodnju alatki i proizvodnju lokalnog viskija, koji se, naravno, zove – lao lao. Za razliku od piva, koje je lao. Pa kad kažeš lao lao lao lao, možeš da dobiješ četiri piva, ili dva viskija, ili viski i dva piva, kako padne. Rasa me podsetio na onog Iračanina što je studirao sa nama, koga smo naučili da se pivo kaže „pivo i lincuru“. Jedno od tih sela me je ozbiljno šokiralo. Stali smo na petnaestak minuta da ga pogledamo. Na ulazu piše da je to selo u okviru nekog međunarodnog razvojnog programa. Kolibe od pruća i trske, prekrivene lišćem, možda pedesetak njih. Između vijuga betonska turistička staza. Kao da su nas doveli u zoo-vrt, jedan veoma tužan osećaj. Duž staze, nanizane tezge na kojima se prodaju neke gluposti, one kao pletene narukvice i neke kecelje. I deca, deca, desetine malih dečaka i devojčica, u grozdovima prate svakog od nas, i nekim melodičnim, ritmičnim glasom, koji mi drugi dan odzvanja u ušima kao kakva tužbalica, nude te narukvice: „take from me, take from me, thousand kip only“. Turista sa kojim sam bio u grupi (kum se u polušali ljuti kada kažem da smo mi turisti – insistira na terminu independent travellers, mada se slaže da je za ciljnu grupu, stakeholders, kojoj mi pripadamo taj termin izmislila neka pi-ar agencija) iz džepa je, pred ulazak u kombi, izvadio šaku nekog keksa – naravno da su se pobili. Uz onu njihovu tužbalicu, nisam nešto ubeđen u uspeh projekta održivog turizma. Sa druge strane, bio sam spreman da povučem sve loše što sam o potrošačkom društvu mislio u poslednje vreme, shvatajući da bi Mekdonalds i koka-kola bili ravni nezamislivoj božanskoj gozbi za tu decu, ali sam se setio da su upravo koka-kola i lanci brze hrane jedan od ključnih temelja poretka u kome je na jednoj strani ovakvo siromaštvo, a na drugoj luksuz, poput onog odmah tu, u Vjentjanu, gde je vozni park u centru grada, ispred državnih institucija, banaka i diplomatskih predstavništava, vredan toliko da bi najmanje za duplo podigao standard najsiromašnijih na godinu dana. I obezbedio da se sačuva nekoliko desetina hiljada života, dečjih. Viski Vilidž odaje drugačiji utisak. Na sat i po vožnje čamcem uz Mekong, redovno je svratište turista, atraktivno upravo jer se tamo pravi ta njihova pirinčana rakija (pedeset i pet stepeni, nije ni čudo što nas je udarala prethodnih dana, pogotovo uz pivo kojim sečemo, ali i uz te proklete antimalarijske lekove, za koje sam tek po povratku kući saznao da kod mnogih izazivaju i halucinacije – meni, nažalost, nisu, ali, uz premor, njihovo toliko snažno propratno dejstvo objašnjava neraspoloženje koje me je često hvatalo). Kuće su nešto bolje nego u onom selu - ima i struje. Osim rakije, prodaju i tekstil, koji tkaju pred turistima. Ništa posebno, osim što jedna, u teglama od petnaestak litara, drži alkohol, a u njemu zmije, kornjače i – malog medvedića, sve sa krznom. Putovanje Mekongom strašno je prijalo. Em zbog nekog ličnog značaja, em što je reka ko reka, prijatna na vrućini (toliko da pomislim da sam par dana bio pod blagim toplotnim udarom), em što se usput vide ispirači zlata, pecaroši, deca koja se kupaju, slonovi sa turistima, luksuzne kolonijalne vile, bivoli na pojilima… **** Pred polazak na izlet do nekih vodopada, momak u turističkoj agenciji se hvali kako je njegov gradić, na par sati odavde (što će reći osamdesetak kilometara, putevi su takvi da teško da se prelazi više od tridesetak na sat), najbolji u zemlji za pešačenje, tracking. Kaže, ideš kroz džunglu, a majmuni i papagaji za tobom. Pitam za zmije. Kaže ima, jesu otrovne, al’ sve ih je teže naći, mnogo lovaca, gladan narod. Pa još priča kako ga je pre par godina, kad je pecao, pojurila zmija od nekih pet-šest metara, pa se sa ortakom spasao skočivši u reku. Mislim se, e baš mi je ta priča o zmijama, sve i ako me je ložio, trebala uoči ulaska u džunglu da vidim te vodopade. Prvi put sam se iskreno radovao što sam jedan od desetina i desetina turista na dobro raščišćenoj stazi – ako naiđe neka, neće, valjda, baš mene. I mislio sam da se ipak ponašam normalnije nego što bi to, u istoj situaciji, radio Vudi Alen. Mada, nisam siguran. Sam vodopad – živopisan, ali ništa posebno, sa slapčićima duž potoka i pokojom lagunicom u kojoj turisti uživaju kupajući se. Ja sam se kupao u znoju – kombinacija vrućine i vlage je nesnosna, mada nismo u kišnoj sezoni. **** Na pijaci u Luang Prabangu za jelo se kupuje sve što je organskog porekla – tako je svugde gde vladaju beda i prenaseljenost. Opet se potvrđuje što je govorio Najman. Žabice koje se migolje u kesama i žabetine od dobrih četvrt kile u kantama, neke bube koje liče na hipertrofirane mutante ukrštenih skakavaca i bubašvaba, kesice sa kokošijom, svinjskom i goveđom krvlju, kojekakvi plodovi i korenje, sve to se moglo očekivati – iznenadila me je jedna koja je prodavala neke dve ubijene ptičurine i nekakvu malu lasicu, vevericu, šta li je. Prethodno sam, u Hanoju, video dva na roštilju ispečena psa, ucelo. Bez obzira na pokušaj da ne gledam na to sa predubeđenjem (što bi kerovi bili simpatičniji od nekog jareta ili jagnješceta), baš mi je bilo neprijatno. Na pečene zmije nisam naišao. NJima bih se obradovao, prokletnicama, tako im i treba, mada ne čeznem da ih okusim. Mislio sam da posle knjige o blagoutrobiju neću više pisati o hrani, ali laoska kuhinja zaslužuje da se pomene. Potpuno je drugačija od onoga što bih očekivao – izuzetno je delikatna i harmonična. U supama su sastojci samo blago prokuvani, sa mnogo biljnih začina, bambusa, limunovog lista, šta ja znam čega, veoma često sa kokosovim mlekom. Razno testo pune mlevenim mesom, zelenišom i začinima, pa to prže u ulju, i služe uz ljute sosove. Bivolje meso im je jedno od glavnih sastojaka ishrane. I, naravno, riba iz Mekonga – jeo sam na roštilju pečen file soma punjen mlevenim svinjskim mesom sa mirođijom, pa sve to izdinstano u umotanom palminom listu – izuzetno, aromatično, blago, a opet veoma definisano jelo. Kuhinja im je, očigledno, važan deo kulture. U Luang Prabangu ima nekoliko škola kuvanja za turiste – posle vidim i po Kambodži i Tajlandu, al’ nekako mi ovde ostalo najupečatljivije. I, uopšte, puno polažu na kulturu. Samo mestašce ima likovnu akademiju i gomilu galerija - slika (turističke, ali ipak), fotografija, tekstila, pa antikvarnice... Rasa je tu kupio metalnu lobanju, od dobrih kilo i po, da je stavi u jednu od svojih kocki. Iscenjkao se na nekih sedamdesetak dolara. Posle smo, u Beogradu, provalili da je od srebra – to mu dođe desetak puta više, samo za materijal. LJudi su izuzetno prijatni, ljubazni, nenametljivi i neagresivni. Pozdravljaju se sklopljenim rukama, sa smeškom, u prolazu vam govore „sabadi“, ili tako nekako, želeći vam dobar dan, trude se da budu na usluzi. Očigledno, uticaj budističke tradicije, koja je bez obzira na komunizam izuzetno snažna – rekao bih kao katolicizam svojevremeno u Poljskoj ili Hrvatskoj, uprkos socijalizmu. Sam komunizam se malo oseća – praktično, samo po tome što vas registruju za svaki izlet (nisam siguran da to nije zbog taksi, a ne kontrole) i po vojsci koja je onako, sa kalašnjikovima, čuvala neki radio-predajnik u okolini grada. Proleće 2010. (u sledećem broju: Kambodža) Kraljevska prestonica Luang Prabang izgubio je titulu kraljevske prestonice kada je Laos krenuo u komunizam 1975. godine, ali je 20 godina kasnije stekao važniju postavši deo svetske baštine UNESKO-a. Podignut je još 689. godine, preživeo ratna pustošenja i druge uobičajene istorijske nevolje i kroz njih sačuvao autentičnu kombinaciju tradicionalnih laoskih drvenih kuća i tragova evropske arhitekture, sa kojom se za pažnju posetilaca bore hramovi zlatnih krovova i bogate dekoracije. Svakojutarnja procesija budističkih monaha koji skupljaju darove u hrani od vernika zanimljiva je i poštovana tradicija Luang Prabanga, mada su joj nasrtljivi turisti i grupa lokalnih prevaranata oduzeli mnogo šarma, a o duhovnosti da se i ne priča. Takvih problema nema na Kuang Si vodopadima, prirodnom blagu nedaleko od Luang Prabanga. M. L. Burna istorija Hram Vat Si Muang podignut je 1563. godine i legenda kaže da ga čuva duh devojke po imenu Nang Si, koja se trudna žrtvovala hramu skočivši sa visine u smrt. Ova surova priča iz jednog od najlepših objekata Vijentijana odlično odražava tegobnu istoriju Laosa, kojoj nije pobegao ni Vijentijan. Naseljen već više od hiljadu godina, glavni grad je prvi put postao 1563, kada je proglašen prestonicom kraljevstva „Milion slonova“. Godine 1828. potpuno ga je razorila tajlandska – tada sijamska – vojska i na svoju drugu istoriju morao je da čeka do francuske kolonizacije. M. L. Milion slonova Laos svoju istoriju može da prati do kraljevstva Lan Ksang, „Milion slonova“, osnovanog u 14. veku. Šest vekova kasnije, nakon devetogodišnjeg američkog bombardovanja, Laos je zaista izgledao kao da je njime haralo milion slonova. „Gardijan“ je svojevremeno procenio da je od 1964. do 1973. na Laos u proseku padao jedan tovar bombi na svakih osam minuta, što ga čini „per kapita“ najbombardovanijom zemljom planete. Od 260 miliona bombi koje su mu bile namenjene, čak 80 miliona nije eksplodiralo, što je samo jedan od problema sa kojima se Laos i danas suočava. Ekonomijom Laosa i dalje dominira poljoprivreda, koja zapošljava oko 85 odsto stanovnika, što nije dobro ni samo po sebi, a kamoli u zemlji koja ima svega četiri odsto obradive teritorije. Nadu pružaju turizam – koji se brzo razvija od devedesetih, kada se Laos otvorio strancima – i vodno bogatstvo, koje Laosu omogućuje da izvozi hidroelektričnu energiju. M. L.