Slike iz neposredne opasnosti

Sećanje je kolekcija slika. Neke su iluzorne, druge su duboko utisnute u mozak. Ali sećanje jednog fotografa čine one slike koje u društvenom kontekstu predstavljaju dokument jednog vremena. A sećanje na nastanak tih fotografija predstavlja riznicu jednog neobičnog životnog bogatstva. Kada smo se susreli sa Goranom Tomaševićem znali smo da njegove slike, sastavljene jedne pored drugih, čine jedinstvenu strukturu, koja priča priče ponekad i veće od života. Jer fotografije ovog Politikinog fotoreportera iz devedesetih godina, a sada već dugogodišnjeg Rojtersovog fotografa, danas su među najobjavljivanijim u svetu. Neke od njih dostigle su rekord po broju objavljenih naslovnih strana na svim kontinentima. Ono što ih čini specifičnim jeste činjenica da su nastale u samoj žiži burnih i dramatičnih zbivanja, na brojnim žarištima širom planete. Tomašević deluje dosta skromno kada priča o svom radu na terenu. Poslednjih godina živi i radi u Egiptu, odakle dobija često „prekomandu“ za fotografisanje ozbiljnih političkih i društvenih promena. Kaže da su digitalni aparati mnogo omogućili u brzini i tehnološkom napretku u radu, ali da je princip nastanka jedne dobre i kvalitetne, ali isto tako i sadržajne i informativne fotografije, ostao isti. „Sve što sam naučio od Miće Smiljanića, mog dobrog prijatelja koji me je uveo u posao fotografa i što sam vežbao kod ćaleta u šupi, ostalo mi je do dana današnjeg. Kasnije sam agencijsku fotografiju učio od Peđe Kujundžića i Ivana Milutinovića.“ Nova tehnologija dovela je do toga da fotografi danas više gledaju šta rade a manje razmišljaju, kaže Tomašević. Ali, ono što dobrog fotografa odvaja od drugih jeste najpre poznavanje novinarskog zanata, a potom i hrabrost neophodna kako bi opstao na mestima odakle se većina uglavnom evakuiše. „Kada novinari počnu da beže, ja počinjem da radim“, kaže Tomašević kroz smeh, prisećajući se nekih od najuzbudljivijih trenutaka karijere, kada se zaticao u samom srcu žestokih sukoba. Iako te slike prepoznajemo, ono što je Tomašević podelio sa nama jeste sećanje na njihov nastanak:.... Kosovo, Srbija: Tokom bombardovanja 1999, bio sam na Kosovu tri meseca. Nikog nije bilo dole. Tek po koji dopisnik. Već prvog dana bombardovanja, kada su objavili da nikome ne garantuju bezbednost, svi su se povukli. Sećam se da sam tog popodneva bio sam u hotelu. I u tom hotelu sam proveo tri meseca. Sada mi je to već daleka prošlost, ne sećam se mnogo toga. Sećam se da sam slikao 72. padobransku usred bombardovanja. Te fotografije su bile ekskluzivne i veoma objavljivane. Jednom tako, moj prijatelj, inače uticajni Srbin iz Orahovca, rekao mi je da se dogodio napad OVK i odveo me u kuću ljudi čiji je sin ubijen. Bilo je to još pre bombardovanja u selu Zočište. Te slike ostale su mi u sećanju po toj potresnoj sceni. Fotografije sa Kosova bile su uglavnom moje i tada sam odlučio da nastavim karijeru u inostranstvu. Bagdad, Irak: 8. aprila 2003, marinci su digli našu kancelariju u Bagdadu, koja je bila u hotelu. I tu je stradao moj dobar prijatelj i kolega Taras Protsjuk, dok je nekoliko kolega bilo ranjeno. Tužna je to priča... Ja sam stigao tog jutra i hteo sam da ga zovem da ide sa mnom. Bio sam u blizini nekih mostova, gde su već počele borbe. Kada sam to video, pomislio sam da i ne moram baš u to da uvlačim i druge, kad sam ja već na licu mesta. Delovalo je vrlo opasno i napeto. I to je bio jedini razlog što ga nisam pozvao. A hteo sam... Kad sam se vratio nazad, zatekla me je strašna slika – moj drugar je mrtav, a mnogi su ranjeni. Taj hotel je izgledao kao najsigurnije mesto na svetu, dok su ti mostovi delovali kao najopasnije. Ali u ratu takve stvari ne mogu da se predvide... Sutradan su Amerikanci ušli u centar grada. Slika pada Sadamove statue, koju sam napravio tom prilikom, bila je, čini mi se, jedna od najobjavljivanijih i to ne samo u novinama, već i u knjigama i publikacijama. Garmšir, Avganistan: Narednik Bi. Američki marinac u Avganistanu. Moj sjajni prijatelj. Kada je ofanziva počela, tri nedelje sam proveo sa njima. Spavali smo na otvorenom, u rovovima. Jeli smo hranu iz konzervi, imali svega osam litara vode dnevno za piće. A vrućine su bile velike. Već prvog dana nije bilo dovoljno vode... Stajali smo jednom prilikom tako neobavezno i pričali. Narednik Bi je bio na položaju i ja sam uzeo aparat kako bih ga slikao, dok stoji sa puškom. I onda, u jednom trenutku, iznenada je počela pucnjava. Puklo je tačno njemu pored glave. Bi se onesvestio. Puklo je tako blizu nas, da se ja i ne sećam kako je ta fotografija nastala. Sećam se snažne eksplozije, on pada, ja odmah skačem da mu pomognem, svi smo oko njega, pregledavamo ga, shvatamo da nije pogođen jer nigde nema krvi. A on, čim se osvestio, prvo je pitao mene da li sam to slikao. Smejali smo se, naravno. A da li sam slikao nisam ni sam znao. Uzeo sam tek onda aparat i bio u čudu. Niko nije mogao da veruje kako je fotografija oštro ispala. To je momenat koji je neverovatno teško uhvatiti... Ja inače obožavam da radim sa američkim marincima. Oni su izvrsni momci koji hoće da pomognu i vrlo su društveni. Bi i ja smo i dan-danas u kontaktu. Gaza, Palestina: To je bila jedna od poslednjih velikih priča koje sam radio u Izraelu, gde sam i živeo do 2006. Novinari su danima pisali o iseljavanju izraelskih Setlera iz pojasa Gaze. Postojalo je to jedno veće naselje unutar palestinske teritorije, koje je bilo ograđeno bodljikavom žicom i Setleri su odbijali da napuste pojas Gaze. I tu je non-stop bilo konflikata, pa je krenulo iseljavanje uz mnogo otpora... Nije to bio tako ozbiljan događaj, ali bilo je vrlo zahvalno za snimanje. Jednom prilikom, u selu Al Azavijah na Zapadnoj obali, tokom protesta protiv podizanja kontroverznog zida, jedan pripadnik pogranične policije Izraela ispalio je granatu preko moje glave. Čovek je hteo da puca, a ja sam mu se našao na putu. Pošto nije bilo vremena da se sklonim, rekao sam mu da puca i on je uperio nišan iznad mene. Rojters inače obožava tu sliku. Čak su je koristili za bilbord, u okviru izložbe koja je bila postavljena ispred našeg ofisa u Londonu. Čuo sam da su se Britanci žalili da kad izlaze iz podzemne železnice prvo vide vojnika koji ispaljuje granatu. Zato su celu izložbu sklonili. Muzafarabad, Pakistan: Nikada neću zaboraviti izraz lica tog deteta na koje sam naišao u izbegličkom kampu. Nisam mogao da verujem kako je dete lepo i da sam ga našao u jednom šatoru. Bio sam opčinjen. Slikao sam ga pet minuta. Obično mi treba nekoliko sekundi. Ali ono me je inspirisalo. Taj nesvakidašnji pogled... I kasnije sam od te slike napravio ulje na platnu. Neverovatno, zaista. Bengazi, istočna Libija: Prvi dan NATO bombardovanja Gadafijevih trupa. NJegova vojska je već ušla u grad. U to vreme bio sam jedini fotograf u Bengaziju i kretao sam se za događajima. Kada sam došao do tog mesta, video sam uništena borbena vozila libijske vojske. U nekim od vozila bile su grad-rakete, koje su jedna za drugom eksplodiravale. Eksplozija municije u tom kamionu desila se munjevito. Ja sam prilazio tim automobilima, ali sam se stalno kretao napred-nazad, kako bih ih izbegao. Ta fotografija je potom objavljena u celom svetu. Svima je bilo jasno da se iza nje krije velika priča, jer je nastala prvog dana bombardovanja i zvanično je bila prva eksplozija. Prvi put smo imali uništena vozila libijske vojske. Zato su je svi preuzimali. Kairo, Egipat: Fotografija je nastala u sredu, dva dana pre revolucije. Stigao sam u osam ujutru i već popodne napravio fotografiju. Kada sam došao, shvatio sam iz priča novinara u redakciji da će se desiti veliki protest, ali niko tada nije očekivao takav razvoj događaja. Odmah sam tražio da mi kupe gas-masku, za mene i moje kolege, i svi su mi se smejali. Kasnije, svi su plakali od suzavca i više im nije bilo smešno. Tog dana su bile sporadične tuče u raznim delovima grada. Već u četvrtak bilo je troje mrtvih, ali je bilo relativno mirno. Međutim, u petak je nastalo neviđeno šibanje, sa Molotovljevim koktelima, suzavcima i velikim protestima. Sreća moja da sam snimanje pod gas-maskom već bio uvežbao u Izraelu i Beogradu, pa sam napravio dobar posao. Teško je snimati pod gas-maskom, jer se magle stakla i peče koža i vidljivost je smanjena. Suzavac zna i da prevari, pa se dešavalo da nisam skidao masku ni kada sam ušao u auto. U najvećem broju slučajeva, zapravo, ni ne znaš šta slikaš, jer ne vidiš od suzavca. Slikam, pa šta upali. A lokalni novinari s tim nisu imali iskustva, pa su me prvog dana snimili kako stojim sa gas maskom i šlemom i držim fotoaparat. To im je bilo interesantno, jer nisu to ranije viđali. A posle sam ja njih gledao kako se valjaju u prašini. Kasnije su me panduri i pretukli i slomili mi fotoaparat. Psovao sam ih na srpskom. Tek malo, usput... Da ne bude mnogo blizu Beograd, Srbija: Od mnogih slika, koje sam napravio 5. oktobra, neke su postale čuvene. Ali, te slike su samo mali deo onoga što sam uradio, a veći deo je zauvek izgubljen, jer mi je kartica nestala. Nikad mi neće biti jasno kako! Nakon svega što se desilo u centru Beograda, uspeo sam da se iskobeljam i kada sam stigao do Gazele shvatio sam da kartice nema. Skidao sam čak i pantalone nasred Gazele, kako bih je našao. I nije mi jasno šta se desilo, kako je kartica nestala. Jednostavno je nije bilo! A i Slobu i Miru sam slikao u nekoliko navrata tokom devedesetih. Jednu sliku sa njima dvoma sam napravio u diskoteci, koju je Marija držala na Bajlonijevoj pijaci. Bilo je otvaranje tog kluba i Struja (Dragan Hadži Antić, tadašnji urednik Politike, prim. D. J.) nas je zvao da dođemo. Rekao nam je da je piće besplatno, a nije nam rekao da će doći Sloba i Mira. I odjednom oni uđoše. Bio sam tada jedini fotograf. Sloba je znao da ga slikam i nije pravio problema. A Senta (Miloševićev telohranitelj, prim. D. J.) mi kaže: „Pa dobro bre dok predsednik pije ti ga slikaš!“ Ali Struja je hteo da ima te fotografije: „Ej, slikaj mi Slobu, ali nemoj tu da bude mnogo blizu“... A slike su ispale takve, jer su tada bili opušteni i veseli.