Čudesno kraljevstvo

Ne verujem da sam ikad u tako kratkom vremenu imao toliko kontroverznih utisaka, kao od kako smo, pre petnaestak sati, došli u Sijam Rep, nadomak ostataka Angkora, nastalog između 9. i 14. veka. Čini mi se da je to jedan od najzanimljivijih spomenika na svetu koji još nisam video, uz Tadž Mahal (trebalo bi za koju nedelju tamo da stignemo) i Maču Pikču. Aerodrom nov, elegantan, sa bleštavim, kvalitetnim kopijama statua iz Angkora, blista. I to na izlazu – iz nekog razloga, širom sveta izlasci sa aerodroma su uvek nikakvi u poređenju sa delovima sa kojih se odlazi. Avenija od aerodroma do centra, pa posle još nekoliko kilometara ka Angkoru – desetine novcijatih hotela, koji se grade od dvehiljadite naovamo, sa uređenim travnjacima, cvetnim baštama, fontanicama, sve je delovalo da smo nadomak komfora koji mi tako nedostaje. Bilbordi sa slikama glavnog angkorskog hrama i sloganom „Kingdom of Wonder“ samo su pojačali utisak. Pansion nije baš neki, al’ u samom centru, uz francusku četvrt – nekoliko blokova kolonijalnih zgrada, sa kolonadama i gomilama restorančića u prizemlju i na terasama. Podsetio me na NJu Orleans, ne samo po imenu. Mohito na plus trinaest miliona stepeni i vlažnost od milion baš je prijao. Uzeli smo tuk-tuk do nekakvog plovećeg sela, za koje nismo ranije ni čuli – nije to ona ploveća pijaca na Tajlandu, nego nešto drugo. Izlaz iz grada, na drugu stranu, suprotnost od ulaza. Nižu se čatrlje, sojenice na jezivo prljavom, smrdljivom kanalu, sa prašinčinom koja nas obasipa. Osećam osnovu na kojoj je nastao Pol Pot, koji je ubijao sve koji imaju pisaću mašinu ili nose naočare, dva miliona ljudi, drag gost Beograda iz tog doba i poznanik našeg profesora Ace Ilića, potonjeg ambasadora u Češkoj. On nam je pričao kako se zapanjio kad mu je Pol Pot sa rigidnom mržnjom govorio o – šminki, koju je na svoje razočaranje video u izlozima socijalističkog, nesvrstanog Beograda. Po izlasku iz grada – nizovi terasa sklepanih od bambusa, kao neke kafane – ovdašnja verzija motela na Ibarskoj, rekao bih. I stignemo do pristaništa, dole, duboko niz nasip, brodići sa karakterističnim motorima sa gotovo horizontalnom osovinom, pogodnom za manje od metar duboku vodu. Da je malo gušća, bila bi blato. Mrtvaja, ustajalog zadaha, i desetine tih brodića, koji krivudaju i tu i tamo se zaglavljuju, pa ih dečaci sa ne više od deset godina odguruju, dok prolaze pored naselja splavova i mimo nekih ljudi što tu i tamo kao da šetaju po reci, pa vire od grudi nagore iz tog smrada. Posle dvadesetak minuta, izbijamo na Veliki jezero (ne samo da se tako zove, nego i jeste veliko – druga obala se ne vidi), a na njemu, stotine i stotine koliba na pontonima – ispod su bazenčići u kojima uzgajaju somove (ima i jedno uzgajalište krokodila), a gore žive. Posetili smo školu, prošli pored nekoliko prodavnica, ima čak pet karaoke barova (uopšte, od Hongkonga vidim da se maksimalno lože na karaoke), košarkaško igralište, sve nasred jezera, u čatrljama na prljavoj, mutnoj vodurini... Mora biti da ih nekoliko hiljada tu živi. Uz put, penju nam se neka deca na čamac, kupujemo pivo, pa idu nazad na svoj. Izgleda potpuno identično kao u onom glupom filmu sa Kevinom Kostnerom, valjda, Vodeni svet ili tako nekako, sve sa splavovima sa malo zemlje i povrtnjacima na njima. Naš čamdžija stalno nešto priča i dosadan je, jer ga je jako teško razumeti (kao uostalom i većinu sveta ovde, jer engleski uče iz knjiga, a nemaju dovoljno mogućnosti da ga čuju, pa čitaju kako bi oni voleli – ponekad speluju pojedine reči, da se bolje razumemo), ali me uzdrma jedna njegova rečenica: „Ovde su svi vrlo, vrlo, vrlo siromašni“ (on, kao nije), „ali su jako srećni što su živi“. **** Dok pijem mai-tai na malenom, ali potpuno praznom bazenu čistog, novog, klimatizovanog pansiona u kome smo i gde ovo pišem, pošto smo bili dovoljno pametni da ostavimo rupu koju smo za prvu noć platili iste pare, ni sam ne mogu da zamislim da sam pre sat vremena mislio da ću dobiti ozbiljan toplotni udar, izložen najvećoj žezi koju pamtim. Srpski, čini mi se, nema termin za ovu vrućinu – pripeka, jara, usijanje, vrućinština, sve mi je to nekako slabo da opiše vrelinu sunca i vazduha - mora biti da Kmeri imaju mnogo više izraza, ko Eskimi za sneg. Uprkos tome, fasciniran sam Angkorom, samo za taj prvi dan, a da steknemo osnovni utisak trebaće nam bar četiri. Angkor, kmersko kraljevstvo, osnova je nacionalnog osećaja Kambodžaca, nešto kao Dušanovo carstvo i Kosovski boj za nas, i može se naći svugde – od državne zastave, do imena domaćeg piva. Turista, naravno, ima dosta, ali ne toliko da bi bilo nesnosno i magičnost mesta, nastala verovatno pod uticajem mitologije avanturističkih stripova, knjiga i filmova, koje dan-danas volim, tolika je da omogućava svakom sredovečnom debeljku da se stavi u kožu Korta Maltezea, ili makar Tin Tina, ko baš voli. To je onaj kompleks hramova i palata u džungli, sa čudesnim tornjevima, skulpturama zmija, slonova, namrštenih ratnika, hiljadama Budinih statua, reljefima sa stotinama i stotinama vojnika u scenama iz Mahabharate i Ramajane, sa mističnim zidinama, mostovima i kapijama obraslim u lijane, zidinama koje džungla pokušava da proguta, sa onim ogromnim kamenim glavama na bedemima i tornjevima, kompleks desetina većih i manjih hramova koji se prostiru na nekoliko hiljada kvadratnih kilometara. Jedan od hramova ima pedeset i dva tornja i na svakom, na sve četiri strane sveta, isklesanu glavurdu kralja koji ga je podigao; drugi, na pet nivoa, ima stepenice pod uglom od preko sedamdeset stepeni, pri tom je svaki stepenik oko četrdeset centimetara visok, a ne više od desetak širok, tamo gde kamen nije odvaljen, pa je silaženje pogibeljnije od napora potrebnog za veranje; treći, onaj globalno poznat po filmu o Lari Kroft, potpuno se stopio sa džunglom, pa se ne zna gde ona prestaje, a gde počinje sam hram – izuvijano drveće raste direktno iz kamena, obavija korenjem tornjeve i uzdiže se nad lavirintom prolaza, unutrašnjih dvorišta i kula; pa neki udaljeni, sa minucioznim reljefima u peščanom kamenu ili jedan, dobrih sat i po tuk-tukom od grada, koji još nije raskrčen ni počeo da se obnavlja, pa izgleda onako kako su i drugi izgledali kad su otkriveni, sredinom devetnaestog veka. Najveći, Angkor vat, ima kule u obliku saća, i spletove hodnika i međuprostora, na čijim su presecima kipovi Bude, kraj kojih vernici pale mirisne štapiće. Interesantno mi je što su kipovi Bude uglavnom obučeni u nekakve zlatne haljine, što deluje nekako, pomalo, opsceno. Duh hramova do kojih svakodnevno idemo tuk-tukom (strašno prija vetar, pa tuk-tukove stavljamo na privatnu listu svetskih čuda), dopunjuju čopori majmuna na nekom proplanku i slonovi koje turisti jašu, a ne smeta mu čak ni neshvatljiva nasrtljivost prodavaca (uglavnom žena i dece) napitaka, razglednica, idiotskih suvenira i knjiga o Angkoru, koji sačekaju iscrpljene, spečene, znojem oblivene radoznalce na izlasku iz svakog hrama, i u stanju su da pored svakog stoje dokle god je on tu – nas su neki opsedali sa nekim košuljama i magnetićima dobrih tri četvrt sata. Posle smo se složili – ona panorama Hongkonga podjednako je kulturološki i estetski upečatljiva kao hramovi Angkora. I nastali su iz istog razloga – sa jedne strane iz religiozne potrebe da se slavi bilo hindu božanstvo i Buda, bilo novac i biznis; sa druge, iz te toliko ljudske potrebe za kreativnošću. **** Nazad u grad, na večeru – naručujemo mešano meso na kambodžanskom roštilju, što mu dođe kao neka tanjirača na ćumuru, sa supom koja pliva okolo u kojoj se blanširaju povrće i nudle, i pojedosmo sve. Čudim se što smo dobili tri vrste piletine, tako je izgledalo - uz običnu, jedna malko kisela, a druga malo žilava. Posle vidim, to je, osim pilećeg, bilo još i krokodilsko i zmijsko meso. Kad sam već kod čudne hrane – probao sam bambus punjen pirinčem, kokosovim mlekom i kupinama, začepljen palminim lišćem, što se sve ispeče na vatri, oljušti i jede. Sve to u onom francuskom kvartu, gde u nekoliko uličica kao da je kondenzovan turistički aspekt Sijam Repa. Muzika, neka deca u maskama, nasrtljive kurve i još nastrljiviji lady boys, koji nas štipaju u prolazu, makroi, džeparoši, policajci, prosjaci, dileri droge, bogalji, bez ruku, nogu, sprženih lica, koliko ih nikad nisam video, očigledno posledica kmerske vladavine, minskih polja (posle u muzeju mina vidim da se procenjuje da ih ima još između tri i šest miliona neeksplodiranih - i dan-danas poneko biva raznesen kad skrene sa utabane staze), vijetnamske intervencije i američkog bombardovanja, i – gušteri, neki rozikasti, šarmantni, na sve strane po tavanicama i oko svetala, kao leptirice kod nas, leti. Išli smo da nas izmasira gomila ribica. Fish massage. Umočiš noge u neku kadicu, nasred ulice, a one grickaju sasušenu kožu. Onako, kao malo da golica i čupka. Ne razumem Tiberija koji je to koristio na onom drugom ekstremitetu, da doživi orgazam. Što mi je zvučalo jako zanimljivo, dok nisam na stopalima naslutio o čemu se radi – kao i uvek, predstava o nečemu daleko je interesantnija od same stvari. Posetili smo našeg vozača, koji nas vozi za deset dolara dnevno, da nam pokaže svoju farmu krokodila u dvorištu. Desetine njih, u dva bazena, jedan preko drugog (Đon Kon kaže da ih ima tri stotine i pedeset, al’ to je neki nesporazum, verovatno jezički), nose jaja, jedna ženka i po pedeset dnevno, koja posle prodaje na pijaci. Prilično je bio nelagodan osećaj na nekom mostiću, bez ograde, iznad tolikih krokodila, nepomičnih, ali svako malo poneki se pomeri i onda se lepo vidi zašto im je teško pobeći. Fascinira i očigledna brzina razvoja poslednjih nekoliko godina – delovi grada deluju uređenije i čistije od neke zapadnoevropske prestonice, na sve strane se gradi, vidi se da održavaju puteve, zelenilo, šta god mogu, hramovi Angkora se masovno restauriraju, uz pomoć Uneska i pojedinih zemalja donatora. Nacionalni muzej je u novoj, atraktivnoj i funkcionalnoj zgradi, koja ima elemente tradicionalne arhitekture, ali i sjajno rešene galerije, dvorišta sa bazenima i fontanama, uz veoma dobro postavljenu izložbu o samim hramovima, istoriji i religiji. Što reče Rasa, dođe te sramota odakle si, jer čim nema rata, a ima para, ovde se sve sređuje, održava i čisti kako u Srbiji nikad neće. **** Tajland i Kambodža stalno imaju nerešene političke probleme, pa očigledno ne uspevaju da naprave valjan sporazum o autoprevozu. Granica se prelazi peške i menja se autobus. Očekivano pretrpani, vozili smo se nekoliko sati iz Sijam Repa, i, uz upozorenje da posle granice više nema stajanja, držali su nas na nekakvom autobuskom odmorištu na kom, ma kako gladan, nisam ništa ni okusio, toliko je prljavo izgledalo. Posle granice, nasuprot rečenom, kombi koji nas je dočekao, prebacio nas je – do kafane, gde se autobus za Bangkok pojavio tek kad su svi iz grupe nešto naručili. I jedni i drugi, očigledno, rade u talu sa tim odmorištima. U Tajlandu, ta vrsta pokušaja namamljivanja na trošak je čuvena – tuk-tuk uvek odvede prvo u neku krojačku radnju, da sašijete odelo, ili juvelirnicu, ili, kao nas, na tajlandski boks (nismo odgledali, ostavili za kasnije), šta god već, ne biste li potrošili neke pare, a vozač uzeo procenat, pa vas tek onda, ako hoće, odveze na odredište. Posle, kad smo u Bangkoku išli na vožnju čamcem, jedan nas je odveo do čamdžije, pa kaže – daj meni pare. Zamalo da se prevarimo – posle bi i čamdžija tražio. Slično nam se dogodilo na jezeru u Kambodži – ne shvatajući, kupili smo kartu za čamac od preprodavca. Naravno, nisu svi isti. Nalećemo na neku devojku, crta fenomenalne ornamente rukom, savršene krugove, šare… Obojica oduševljeni, a Rasa potvrđuje i kvalitet rada. Završila akademiju. Pitamo pošto crtež, kaže smešno malo cifru, potvrdimo da ćemo kupiti, kad završi. U povratku, digla cenu za jedan evro. Mi joj dajemo nešto više – sve potpuno suprotno od tog stalnog vaćarenja kom smo izloženi. A ta potreba da si stalno na oprezu takođe umara. Sama ničija zemlja, nekoliko stotina metara koje smo prepešačili od Kambodže do Tajlanda, ličila je na bilo koju njihovu trgovačku ulicu, sa gomilama prosjaka, prodavaca gluposti, kojekakvim grickalicama… Prethodno smo kambodžanskom policajcu dali po dva dolara, da nas provede preko reda da ne čekamo na izlazni pečat u nekakvom smrdljivom predvorju. On je tražio, otvoreno i bez uvijanja. Mogu da zamislim koliki je tek stepen korupcije u ozbiljnijim stvarima. Posle smo svejedno čekali, na drugoj granici. Istina, manje je smrdelo. Proleće 2010 (u sledećem broju: Tajland)