Tutankamon iz našeg sokaka

Gulim koru na borovini u Vidovu na Suvoj planini. Kako!? Pa zar se nisam za Bgd vratio!? Pa, jesam, bio sam u prestonici i korporaciji pet dana, toliko sam izdržao, a onda, za vikend, begaj na jug, što južnije jer sada je u prestonici, bajo, sve tužnije. Elem, deljem sekirom borove stubove u Vidovom hramu, skidam im koru, ali pazim da ne napravim sečivom ožiljak ili ranu na njihovom žutom vlažnom telu. Ah, kako miriše bor kad mu guliš kožu! Niz vitko telo sliva mu se miro kao da je sveže odrani svetac i nećeš čuti ni jecaj, niti škrgut zuba. Mada, vešt sam dželat, vešt sam sa sekirom kao sa olovkom, krešem desnicom ali i levicom, jer kada ti krvnik na bojnom polju ili na tvom imanju odseče desnu moraš levom da ga mlatneš u lobanju. Zaista vam kažem; drvodeljstvo mi je, nekako, u krvi. Ali, molim vas, ne spletkarite, nisam u srodstvu sa onim vajnim Drvodeljom koji je, šatro, završio na raspeću. K. G. Jung sedi na hrastovom panju iz koga cveta bosiljak koga je Bilja zasadila. I puši moj guru srebrnastu patarensku lulu diveći se mom drvodeljstvu: “Vidi se da si, zaista, potomak dunavskih Trojanaca, koji su dvoseklom sekirom, trojanskim cepterom, u ratnim pohodima sekli lako glave, a u mirno doba pravili prelepe, vitke i brze brodove. Kao što znaš, u vlaškim narodnim pesmama još je živo sećanje na to slavno vreme – DUNAVSKIH FARAONA!“ Štrecnem se na pominjanje faraona sa Dunava, oh, sećam se tih uzbudljivih arijevskih vremena kakvih više neće biti i iz pleksusa prhne mi jato malih plavih leptirića i napravi živu krunu iznad mog temena. A sunce klizi po rubu planine, gore, iznad omorine i baca neko gusto svetlo, Leonardov sfumato je, čoveče, pao na moj raj, na moj gaj. Ah, nezahvalni Srbi, a i vi ostali ljudi, poklonite se Nepobedivom Suncu što zalazi i ovog puta na zapadu, jer sunce na vas može da se naljuti i da se, avaj, već sutra, ne pojavi na istoku...Ko je to doživeo taj zna da pričam o „dugoj čovekovoj noći koja je trajala godinama.“ Kad, u taj čas, tiruli, tiruli, pijuče morbidni. Biljana zove iz Beograda: “Moram ovo da ti pročitam iz novina! Deset odsto Srba deli isti DNK sa Tutankamonom! Genetičari iz Švajcarske su analizirali DNK egipatskih faraona Amenhotepa Trećeg, Ehnatona i Tutatkamona i zaključili su da imaju istog pretka kao veliki deo evropskog stanovništva. Halpo grupi R1b1a2 pripada, pored deset procenata stanovnika Srbije i oko šest procenata Srba iz Bosne i Hercegovine.“ I šta će se još pokazati? Ovi „egipatski faraoni iz 18. dinastije, kao i Evropljani, imaju pretke koji su pre oko 9.500 godina živeli u oblasti Kavkaza“, što će reći, da su u povratnim seobama stigli do prazavičajnog Dunava, to jest, do Gornjeg Egipta, a onda moravsko--vardarskom dolinom, „egejskim putem“ izašli na more pa su, potom, skoknuli i do Severne Afrike. I ti plavooki, gotovo riđi i kršni afrički doseljenici, ratnički raspoloženi, u istoriji su poznati kao „narodi sa mora“. Moj guru iz Švice, ovde, hitro interveniše: “Bravo, bravo, moj dečače, na pravom si putu! Mladi Frojd, inače, moj učitelj, u Beču je objavio brošuru u kojoj je dokazivao da je i Mojsije potomak tog naroda koji nema veze sa Jevrejima, i zbog te drskosti je, baš, ispaštao! Sedam godina je na kukuruzu klečao i ni slova u bečkim naučnim časopisima nije objavio! Dakle, Mojsijevo bekstvo iz Egipta je, u stvari, njegov povratak u zemlju dunavskih faraona! U biblijsku zemlju moabsku, to jest, MORAVSKU!“ Ovde iz ruku ispustim sekiru, jer, pazi, bato, šta mi prođe kroz glavu: u Starom zavetu piše da je Mojsije, bežeći iz Egipta prešao more kod Pa-i-rota. Tog toponima, danas, na afričkoj obali nema, ali ga zato ima na dvadeset kilometara od mog Vidova. Eno ga, brale, PIROT, još stoji pored Nišave i nosi slavno ime iz Biblije. Pada noć, a polumesec svetli kol`ko može, koliko mu je dato. A Suva planina odjekuje od smeha šakala, smeju se mojim mislima o Mojsiju Egipćaninu i Pirotu. Šakali, šakali i oni su se na Suvoj planini nakotili. I njih je iz njinog zavičaja neka muka poterala, pa im je, evo, dobrodošla ova moja vukojebina. Prostrem se u hramu boga Vida po jednoj talpi od topole, sa panjem umesto jastuka. Jer, na tvrdoj postelji i uzglavlju mudraci ispravljaju kosti i oštre misli. I, gle, pod vedrim nebom pola mozga spava, a druga polovina radi punom parom tako da ne znaš da li si budan ili sanjaš. U tom bunilu, uhvatim se kako razgovaram sa mojom Crnom sa Kumove slame. A ona će ovo da mi kaže: “Biljana ti nije javila da Roman Šulc, direktor švajcarskog centra IGENEA, planira da otkrije koji je živući čovek najbliži srodnik Tutankamona. I pošto Bokiju Kluniju vreme ističe, spremi se da budeš novi faraon Srbije!“