Šepurenje na mesečini

Biti apriori protiv političara u sportu je danas vrlo popularno. Međutim, može li bilo šta u Srbiji da računa na uspeh bez ključeva od sefa. Priče o pobedama iz inata, božanskom talentu i isto takvoj predodređenosti samo su urbane legende. Veliki broj političara osim državnih obavlja i funkcije u upravnim odborima sportskih klubova, pa sportski cinici postavljaju pitanje hoće li oni doneti novac u sport, jer neki od njih imaju ključeve od većine riznica u Srbiji. Uostalom, da nije bilo Lorenca Medičija ko bi danas znao za Leonarda (ne ovog, trenera Intera, onaj je navijao za Fiorentinu), Mikelanđela, Botičelija. Druga je nevolja što neki političari ne mogu da otvore vrata sefa, ali zato imaju ambiciju da budu treneri i menadžeri, iako važe za sportske diletante. Dakle, trebaju li političari sportskim klubovima i zašto oni tako rado sede u njihovim upravama? U najširem smislu razlog je u popularnosti sporta, a ona je, kako kaže Vladimir Goati, direktor nevladine organizacije Transparentnost Srbija, dosta prelazna i ljudi iz politike dopunu vlastite popularnosti najlakše tu nalaze. „Kao što Mesec nema vlastitu svetlost već je pozajmljuje od Sunca, tako i političari vrše transfer popularnosti u cilju instrumentalizacije sporta za svoje potrebe“, kaže Goati, ne isključujući i kalkulacije nekih sportskih uprava. Tako je Marko Nikolovski, portparol FK Crvena zvezda, svojevremeno rekao da klubovi mogu imati koristi od političara u svojim upravama. „Od osnivanja sportskih klubova članovi rukovodstva su bili najmoćniji ljudi u državi, jer takvi ljudi mogu da pomognu klubu. Većina klubova u našoj zemlji ima mali prosek gledalaca, svega 800 do 1.200 po utakmici i samim tim i mnogo problema sa obezbeđivanjem sponzora i funkcionisanjem kluba. U takvim situacijama političari pomažu klubovima tako što preko svojih poznanstava klubu obezbeđuju sponzore“, ističe Nikolovski. Jedna od svežijih aktivnosti visokih političkih funkcionera na sportskom polju bila je „misija“ ministra inostranih poslova Vuka Jeremića u Londonu i Beču. U prvoj etapi on je na Vimbldonu, a nešto ranije i u Madridu i Rimu, sa tribina podržavao Novaka Đokovića kao novopečeni predsednik Unije teniskih profesionalaca Srbije, koja je osnovana na inicijativu porodice prvog tenisera sveta i drugih sportskih reprezentativaca. Na putu ka Beogradu svratio je do prestonice Austrije i posetio fudbalere Crvene zvezde koji su tamo bili na pripremama za novu sezonu. U vatrenom, nediplomatskom maniru, Jeremić je tom prilikom poručio „da Partizan sledeće sezone ne sme osvojiti titulu“ i „uradićemo sve da pomognemo“. Na reakciju Partizana nije trebalo dugo čekati. Direktor crno-belih Mladen Krstajić poručio je da bi „Jeremić trebalo da brine o pristupanju zemlje Evropskoj uniji, a da se manje bavi fudbalskim pitanjima“. Oglasio se i funkcioner Socijalističke partije Srbije Branko Ružić, inače potpredsednik Partizana, koji je boraveći „sa svojima“ u Sloveniji uzvratio da Crvenoj zvezdi ne može da pomogne ni politički pritisak, ni agresivni marketing, poželevši joj da večito bude druga. Ovo medijsko prepucavanje prekinuo je ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić, poručujući Jeremiću i Ružiću da „ne raspaljuju navijačke strasti“, jer će on morati s policijom da rešava sve probleme i „gasi vatru koju su zapalili“. Pomenuto prepucavanje navodi političke analitičare na dosta konkretniji zaključak da se političari upliću u sport jer žele da pobude pozitivne asocijacije kod građana i skrenu pažnju sa političkih neuspeha koji ih okružuju. “Da bi prikrili dimenziju svog neuspeha, često učestvuju u sportskim dešavanjima i paradama i dočekuju naše sportiste kada naprave neki uspeh“, podvlači Dejan Vuk Stanković, uz opasku da svuda političari koketiraju sa sportistima, posebno u izbornim godinama. Da je tako pokazala je i afera oko meča između Partizana i Vojvodine u finalu Kupa, kada fudbaleri novosadskog tima, zbog „sumnjivih“ odluka sudije Slobodana Veselinovića, nisu želeli da završe utakmicu. Bojan Pajtić, predsednik Vlade Vojvodine, posle meča je u svom kabinetu primio rukovodstvo „lala“ i izrazio ogorčenje zbog okolnosti koje su dovele do skandala na finalnoj utakmici Kupa Srbije. Jedan od najboljih primera koliko politika ima uticaja u sportu je i slučaj ulaska FK Novi Pazar u Jelen superligu. Ministar Rasim LJajić je još u vreme predizborne kampanje, pre tri godine, kao jedan od ciljeva svoje stranke (SDP) posle pobede na lokalnim izborima u Novom Pazaru postavio i ulazak FK Novi Pazar u Superligu. Kada je proletos LJajić, sada kao predsednik kluba, došao da lično označi početak radova na stadionu, superligaško društvo je izgledalo još izvesnije. Iako se pominjao veliki novac (predsednik BASK-a Bojan Radovanović navodno nudio mesto u eliti za 2,5 do tri miliona evra) postignutim dogovorom se došlo do fuzije dva kluba, a ne do prodaje. Do poslednjeg momenta u igri je bila i želja Inđije da ostane u društvu najboljih iako je to pravo izgubila na travnatom terenu. Ne treba zaboraviti da Inđijom „vedri i oblači“ Goran Ješić, njen gradonačelnik. Ipak, odluka Fudbalskog saveza Srbije da FK Novi Pazar dobije prednost za Superligu u odnosu na FK Inđija, pokazala je da Rasim LJajić, republički ministar i predsednik SDP ima veću političku težinu od Gorana Ješića. U sferi sport – politika profesor Goati vidi i koruptivnu dimenziju, koja se ogleda u onome što Englezi zovu trading in influence (trgovina uticajem). „Mislim da bi ozbiljne političke stranke, koje se nalaze na najtrnovitijem putu kao što je put u EU, morale svojim funkcionerima hitno da zabrane tu vrstu egzibicije na političkoj sceni. Zanimljivo je da ima i primera koji nisu „sedeli na dve stolice“. Takvi su, recimo, biznismen i nekadašnji plivač Zoran Drakulić, atletičar Aleksandar Popović i najnoviji primer vaterpoliste Aleksandra Šapića. Ulazeći u sferu politike nisu želeli da svoje sportske karijere investiraju u bilo koji klub, da „pozajmljuju svetlost“ nekim prilično opskurnim likovima. U većini sportskih klubova danas sede zajedno i političari i biznismeni, ali i članovi navijačkih udruženja sa fasciklama punim krivičnih prijava. Fudbalski klubovi Partizan i Crvena zvezda imaju najdužu tradiciju političkih rukovodilaca, pa i tokom devedesetih godina, po uvođenju višestranačja. Predsednik Partizana bio je Mirko Marjanović, koji je u to vreme bio na čelu državne firme Progres, a kada je izabran za predsednika Vlade Srbije, postao je počasni predsednik FK Partizan. Istovremeno, član uprave Crvene zvezde bio je Tomica Raičević, potpredsednik savezne vlade, kao i Dragan Tomić, predsednik Skupštine Srbije. Na sednicama Upravnog odbora Zvezde bio je i tadašnji ministar policije Radmilo Bogdanović, a Partizan je u svojim redovima imao Vlastimira Đorđevića, bivšeg načelnika javne bezbednosti, kao i njegovog prethodnika Radovana Stojčića Badžu. U upravama košarkaških i fudbalskih klubova i danas se nalaze mnogi političari vladajućih, ali i opozicionih partija. Vladajuća partija je odlučila da „uđe“ u Košarkaški savez Srbije kojem od 18. aprila predsedava Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda i potpredsednik DS-a. U fudbalu svoje mesto su pronašli socijalisti. Branko Ružić je potpredsednik Partizana, a pre njega je na ovoj funkciji bio Rasim LJajić, ministar rada i socijalne politike, inače predsednik SDP. Socijalistička partija ima istu funkciju i na „Marakani“. Aktuelni predsednik Skupštine grada Beograda Aleksandar Antić je potpredsednik FK Crvena zvezda, a član upravnog odbora je Dušan Mrakić, donedavno državni sekretar u Ministarstvu rudarstva i energetike. U Upravnom odboru nalazi se i Goran Vesić iz DS-a, koji je ranije bio u košarkaškom klubu Zvezde (dok nije propao). Sportsko društvo crveno-belih je takođe primamljivo za političare, pa je predsednik ove organizacije Petar Škundrić, savetnik premijera Srbije za energetiku. On je jesenas zamenio demokratu Aleksandra Vlahovića, bivšeg poslanika i nekadašnjeg ministra za privatizaciju. Vlahović je i dalje u sportu, kao potpredsednik Odbojkaškog saveza, kao i Goran Pitić, bivši ministar ekonomije. Od opozicionih političara Andreja Mladenović, visoki funkcioner DSS-a, na mestu je potpredsednika KK Partizan, Aleksandar Vučić, zamenik predsednika Srpske napredne stranke, predsednik je boksera Radničkog, a njegov stranački kolega Borislav Pelević rukovodi kik-boks savezom. Kada je potpredsednik PUPS-a Milan Krkobabić, posle nasilja u Beogradu tokom „Parade ponosa“, a onda i na utakmici Srbija- – Italija u Đenovi, javno pozvao srpske političare da pre bilo kakve kritike nasilja i huligana napuste klubove u čijim su upravama aktivni, odgovor je dobio od vicepremijera Dačića da „država makar kroz političare“ treba da bude prisutna u sportskim klubovima, sve pitajući se „šta je veća šteta, da klubove vode političari ili ljudi iz belih knjiga organizovanog kriminala“. Većina upućenih smatra da će se stvar raščistiti privatizacijom klubova, jer u tom slučaju klubovi ne bi bili dojenčad države i pod velikim uticajem državnih organa, čime bi opao i interes klubova za političke funkcionere. Međutim, ovo pitanje, izgleda, nije rešio ni novi Zakon o sportu za koji stručnjaci već tvrde da ima dosta mana i da će morati da se menja jer ne samo da se određene odredbe kose sa našim Ustavom, već i sa propisima FIFA i UEFA. Profesor prava dr Zoran Ivošević, član UO FK Crvena zvezda, ističe da je neodrživa odredba po kojoj u klubovima od posebnog društvenog značaja država preko svoja dva delegirana člana učestvuje u radu i upravljanju kluba. „FIFA i UEFA zabranjuju mešanje države u poslovanje klubova. Decidirano kažu da država može da bude vlasnik samo jednog kluba u ligi. Po novom zakonu, država će sigurno proglasiti više klubova od nacionalnog značaja, Zvezdu, Partizan, Vojvodinu, možda OFK Beograd i time će doći u koliziju sa propisima svetske kuće fudbala, objašnjava Ivošević. Sport je oduvek bio omiljeno i popularno „oružje“ vlasti. Ako je tako uvek bilo kroz istoriju, onda se i danas „sve ponavlja“ na neki novi način, i u meri koja je primerena društvenom trenutku i prilikama. Sve je u onom pitanju – kod koga je sef i ko ima ključeve od njega? Smena na čelu KK Crvena zvezda Kad je teško, Čović Nebojša Čović (trenutno) nije u politici, ali bi, nakon dolaska na funkciju predsednika Košarkaškog kluba Crvena zvezda mogao da se pozove na svoj najpoznatiji politički slogan: „Kad je teško, Čović“. Košarkaški klub sa Malog Kalemegdana, naime, godinama se nalazi na dnu finansijskog ponora – svi računi su mu blokirani, a dug koji je Čović zatekao u momentu dolaska na funkciju iznosi čak 14 miliona evra. Čović je kao recept za izlazak iz krize ponudio stratešku poslovno-tehničku saradnju Zvezde i FMP-a, ostavljajući utisak da se u novoj borbi sa teškom situacijom oslanja prvenstveno na svoja poslovna i sportska, a ne politička iskustva. Iako je u više javnih nastupa ostavio otvorenu mogućnost novog političkog angažmana, u razgovoru za NIN pravi oštru razliku između svog i sportskog angažmana drugih kolega sa političke scene: „Bavim se sportom od svoje 10. godine, kada vam on kao mladom čoveku uđe u krv, ostaje za ceo život“, kaže novi predsednik KK Crvena zvezda. „Što se tiče nekih drugih političara koji se nisu bavili sportom, a u pojedinim klubovima imaju raznorazne funkcije, verujem da na taj način pokušavaju da naprave dodatne faktore afirmacije i da dobiju na rejtingu. S tim što to može da bude i kontraproduktivno, jer ako se niste bavili sportom problema nema ako postoje rezultati, ali ako nema rezultata, tada mogu da nastanu problemi“. Šta podrazumeva sporazum o strateško-poslovnoj tehničkoj saradnji između Crvene zvezde i FMP-a? „Sporazum između dva subjekta (privredna, sportska ili mešovita), prvenstveno znači pomoć klubu koji se nalazi u teškoj finansijskoj situaciji. Crvena zvezda je u neprekidnoj blokadi od maja 2004. godine, kao i sva preduzeća od kojih zavisi, uključujući i fondaciju ’Nebojša Popović’. Takvo stanje ne obezbeđuje bilo kakav rad kluba, i ako bi se ušlo u stečaj, on bi bio zaključen vrlo brzo po zakonu, kroz bankrot usled nemaštine“. Šta bi to značilo? Klub se u tom slučaju ne bi preselio ni u beton ligu, već ne bi ni postojao. Da bi se takva situacija izbegla bio je potreban strateški partner. Saradnja je sklopljena sa udruženjem građana, a ne sa privatnim klubom, koji se zove košarkaški klub FMP Beograd, a on je isto toliko privatni koliko i Partizan, Sloga, Borac iz Čačka, Metalac... Ovo nije bila nova ideja, prisutna je još od 2002/3. godine. Veliki je poslovni i sportski izazov. Ja sam zvezdaš i mislim da je FMP dostigao svoj maksimum i ako želimo da idemo svi zajedno napred to možemo samo kroz integraciju. Crvena zvezda je nacionalno dobro, i moralo je da se pomogne. Šta ste sve preuzeli od Crvene zvezde ovim sporazumom? Od strane strateškog partnera preuzeto je ime Crvena zvezda, i biće naravno napravljen transfer igrača između dva kluba. Na osnovu toga strateški partner će se zvati košarkaški klub „Crvena zvezda Beograd (u reorganizaciji)“, i takmičiće se u regionalnoj ligi, a sa svim svojim mlađim selekcijama nastaviće rad kao legitiman klub. Za uzvrat, crveno-belima se obezbeđuje deo prihoda, odakle će se namirivati poverioci u skladu sa programom reorganizacije. Ona, po zakonu, može trajati najviše pet godina.