Za huligane nulta tolerancija

Talas uličnog nasilja i rušenja širom Britanije se povukao, a na kraju je ostalo da se svedu računi i vidi koliko će ovo bezumlje koštati naciju koju duboko potresaju socijalni i finansijski problemi. Osiguravajuće kompanije su štetu četvorodnevnog divljanja po Londonu i ostalim velikim gradovima procenile na oko 200 miliona funti, ali šteta zbog pokvarenog imidža zemlje može biti mnogo veća. Mete napada nisu bili samo lokali svetski poznatih korporacija, već i mali dućani pakistanskih porodica, koje rade non-stop. Neke od njih nikada neće biti renovirane. Ostalima će biti potrebne nedelje, ako ne i meseci da očiste i obnove svoje. Čak 83 odsto privrednika veruje da su neredi ozbiljno naškodili ugledu Londona, a 73 odsto ispitanika smatra da postoji velika mogućnost da neredi izbiju tokom letnje Olimpijade u Londonu sledeće godine. Fizičku štetu će delom pokriti država sa fondom od 10 miliona funti i šemom od 20 miliona funti za stanovnike Londona, čiji su domovi izgoreli tokom nereda. Od fizičke cene rušenja i paljenja možda je veća cena buduće bezbednosti građana. Iako premijer Dejvid Kameron i dalje insistira na smanjenju budžeta za policiju, on namerava da zadrži 16.000 policajaca u Londonu, koliko ih je patroliralo poslednje noći nemira. Analitičari smatraju da je tako nešto gotovo neostvarivo. Ipak, on je ubeđen da će njegov plan uspeti, a čak najavljuje da će tokom Olimpijade u pomoć policiji priteći i vojska. Tokom nasilnih protesta ubijeno je šest osoba, ali policija je uspela da razjasni samo jedan slučaj, i to ubistvo penzionera Ričarda Bousa kojeg je prema navodima policije usmrtio jedan šesnaestogodišnjak. Do utorka je uhapšeno više od 3.000 ljudi, a više od 500 je osuđeno po kratkom postupku pred magistratima. Oni koji još nisu uhvaćeni ili procesuirani nalaze se na poternicama, koje su postale javne i koje se mogu videti gotovo na svakom uglu. Ono što će se posle ovih nereda sigurno promeniti jeste odnos države prema kriminalcima. „Nismo dovoljno govorili jezikom nulte tolerancije, ali ljudi su shvatili poruku. Ako ostavite polomljene izloge, prodavnica će ponovo biti opljačkana“, rekao je premijer Velike Britanije Dejvid Kameron. On je dodao da će pomama za pljačkom, neredima i požarima definitivno promeniti stvari i opisao proteste, koji su počeli 6. avgusta, kao krupne događaje u životu nacije. Taktika „nulte tolerancije“ već se primenjuje u Sjedinjenim Američkim Državama i podrazumeva oštre kaznene mere i za najsitnije prestupe. Kameron je pozvao bivšeg šefa losanđeleske policije Bila Bretona da poseti London da bi se britanske vlasti sa njim konsultovale o načinu borbe sa uličnim kriminalom što je izazvalo kritičke i podsmešljive komentare londonske štampe. Ogromne, nepremostive klasne i ekonomske razlike u tradicionalističkoj monarhiji bile su inicijalna kapisla da se počne sa neredima. Politička elita se udaljila od velikog dela omladine, koji je prepušten sam sebi i uticajima lokalnih gangova. Karakteristika engleskih gradova je i izuzetno veliki broj žitelja iz najraznoraznijih delova sveta. To je delimično posledica britanske kolonijalne prošlosti, a u novije vreme su došli silni imigranti iz istočne Evrope.  Za pljačke i paljenja optuženi su mladi koji su na taj način pokušali da izraze nezadovoljstvo zbog nemaštine, ali i nedostatka prilika koje im se pružaju u životu. Ta „izgubljena generacija“ je ovog avgusta pokazala sav svoj bes, rušeći i pljačkajući sirotinjska predgrađa. „Ove ljude uopšte ne zanima društvo u kojem žive“, kazala je laburistička poslanica Dajana Abot, koja to najbolje zna, jer je predstavnik londonskog kvarta Hekni, posebno pogođenog talasom vandalizma. Tako se i ona uključila u debatu, da li ovo otuđenje jednog dela omladine iz donjih slojeva društva ima uzroke u socijalnoj besperspektivnosti ili ima šire sociokulturne razloge. Za društvo u Velikoj Britaniji oduvek je važilo geslo „jednom siromašan – zauvek siromašan“, a to se odnosilo i na decu i unuke nižih socijalnih grupa. „Siromašan Britanac ima veće izglede da dobije premiju na lotu, nego da pobegne iz svoje niže klase“, kako je napisao komentator minhenskog „Ziddojče cajtunga“.