Buvljak jeftine pohote

Već put od granice ka Bangkoku me je obradovao – kuće koje su bile usput, benzinske pumpe, gradići kroz koje smo prolazili, potvrđivali su da je Tajland daleko razvijenija zemlja od svega u čemu smo bili posle Hongkonga, a ona prljavština i smrad u međuvremenu su me umorili. Posle sam video da Bangkok, kad se radi o tom pitanju, nije ništa bolji, jer bez obzira na ekonomske pokazatelje i strahovito brz razvoj (Rasa se divi koliko je izgrađeno otkako nije bio, pre pet godina) prenaseljenost čini svoje. Ulazak u Bangkok me je impresionirao i podsetio na moj prvi ulazak kolima u, recimo, Čikago ili Pariz. Ulaziš dobar sat mrežom autoputeva koji imaju i po desetak traka u jednom pravcu, nadvožnjaci, podvožnjaci, „nebeski metro“, na sve strane zgradurine od tridesetak spratova, a mnoge i duplo više, ulaziš, ulaziš, ulaziš, nižu se bilbordi (opet su mi bili dragi brendovi koje reklamiraju, jer su nešto poznato, makar nešto što ne volim), automobili, zakrčenja, ulaziš, ulaziš, ulaziš… Neprijatno iznenađenje je bio hotel – isti u kom je Rasa ranije odseo, za pet godina stariji, a sada duplo skuplji. Sledećeg dana hodamo i hodamo satima, bilo mi je ozbiljno loše od premora, dobio sam i poveće plikove na tabanima, a nemam utisak da smo prešli deseti deo grada. Zabasavamo u neke poprečne ulice, nalećemo na lokalne menze, gde onako, na ulici, spremaju neku hranu i imaju frižidere za piće, a gosti sede na desetak stolica i jednim do dva stola, tu se osvežavamo (da ću ovoliko da budem zahvalan onome ko je izmislio flaširanu vodu i energetske napitke, nisam nikad očekivao), i opet hodamo i hodamo. Budistički hramovi bogatije ukrašeni od svega što sam do sada video. Na sve strane slike kralja, ponegde kraljice i nekog deteta, biće princeze. Ne samo na državnim ustanovama, nego ih ljudi i privatno drže – naleteli smo na radnje u kojima se te slike prodaju, pa po bilbordima, panoima, na svetlećim reklamama… Ima jedna, često se viđa, kralj u civilnom odelu, sa podignutim prstom, onako docirajući. A to odelo mi deluje nekako socijalno, pa mi čudno, za kralja. I slike - on sa foto-aparatom, pa svira saksofon, pa sve nešto tako. Uzimamo čamac, sat vremena po reci i kanalima, uz put kuće sa terasama na vodi, raskrsnice, rasveta, prave ulice i trgovi – od vode. Na nekim splavovima stolovi, a kuhinja u čamcima privezanim uz njih. Kanali su bogati ribom – svako malo praćakne se po neki komad od pola kile-kilo. Idemo dobar sat, relativno brzo za čamac, kao neki da je od dvadesetak konja, i opet shvatam da ni delić nismo prošli. Pa China Town, ista priča – blokovi i blokovi, hodanje, hodanje, hodanje i hodanje, i opet mali deo grada. **** „Dobrodošao u grad greha,“ kaže mi kum u turističkom kvartu. Odgovaram da više liči na buvljak jeftine pohote, a on se slaže. Od pohote nemam bolju reč, ali mi je i ona, kao i požuda, pa i sam greh, nekako ipak dostojanstvenija, punija, nabijenija značenjem od onoga u čemu smo. Turistička orgija: na sve strane prodaju te neke budalaštine, jeftinu odeću, piratske filmove i muziku, lažne vozačke dozvole, pres kartice i druge dokumente; pozivaju na piće sa porukama da ne proveravaju godište; prodaju raznorazne ražnjiće, pečeni kukuruz, nudle, springrolne, voće; iz kafana trešti MTV muzika, onako nadjačavajući se, ko u Budvi, a vozači tuk-tukova nude sve što ti može pasti na pamet, uključiv i to da te odvedu u neki od barova u kom žene izbacuju ping-pong loptice iz polnog organa. Zadovoljni turisti, beli i žuti, doživljavaju nešto što mi liči na komatozni grč industrije trošenja – došli su tu da uživaju, pa kao to i rade. I ne smeta im smrad, vrućina, lepljiva vlaga, ne smeta im ni nesretnik koji leži nasred pločnika, atrofiranih ruku i nogu, ogromnih kokošjih grudi i akromegalne glave, koji liči na trup nekog insekta sa neobično tankim nožicama (sutradan sam video jednog leproznog, ovaj mi je tragičnije izgledao) ne smeta im što su iznad njih na svakih pet metara ogromni Koka-Kolini baneri. Oni su tu jer tako treba, jer je to cilj rada cele godine – da dođeš na dve nedelje u Bangkok i radiš šta te je volja. Tako nas je, kao i sve muškarce za susednim stolovima, startovala jedna pijana sredovečna Šveđanka, sa mužem, deleći komplimente po okolnim stolovima i ljubeći ruke svim muškarcima koje je mogla da dohvati. Već su sa nekim koga je to zanimalo otišli u krevet. Od ostalih su nametljivo tražili mejlove, „da ostanu u kontaktu“ – kao da prave nekakav herbarijum ljudi koje su tako upoznali. Naravno da sam dao izmišljenu adresu. Na sve strane lady boys. Ne da se prostituišu, kao što sam do tada viđao, nego onako, rade svoj posao – po kafićima, turističkim agencijama, na hotelskim recepcijama… **** Gde god smo bili, ulazimo u antikvarnice i prodavnice sa figurama, Rasa uvećava svoju kolekciju erotskih skulptura, hoće muzej da napravi. Cenkanje je obavezno. Matori Kinez drži antikvarnicu, memljivu, tamnu - kao iz holivudskih filmova, neka fantastika, ono - odjednom oživi neka statua. Ima jednu skulpturu, Rasi se dopala, skida cenu, Kinez tvrdi da ga je koštala deset puta više nego što je nudi, jer mu je, navodno, neko pre trideset godina bio dužan, pa mu je umesto velikog duga, dao tu figuru. Nikako da je proda, kaže, jer je drži u fioci, da ne vide deca, a onda ne vide ni mušterije. Ipak je spustio cenu za dvadeset odsto. Nedaleko, baba Kineskinja nam je dala i po piće, koliko je cenkanje trajalo. Komplimentirali su ona i Rasa jedno drugom, grlili se, razgovarali o porodici, poslu, spuštali i dizali cifru, svako sa svoje strane, nekoliko puta smo kretali, kada nije prihvatala Rasinu konačnu cenu, i najzad spustila za sto dolara u odnosu na ono što je tražila. Bilo je ne samo zabavno, nego nekako i prijatno – ko stvarno da smo se sprijateljili. **** Dok smo čekali u redu za pasošku kontrolu na ulasku u Tajland, na televiziji slike kako gori parlament u Bangkoku i kako su crvene košulje iz ujedinjene opozicije zauzele neka oklopna kola. Demonstriraju sa zahtevom da se raspišu prevremeni izbori. A meni nekako milo, ko kući da sam doš’o. Ne očekujem nikakve probleme dok smo ovde – poneka blokada saobraćaja i to ti je. Prvog dana mi se čini da mi se očekivanje potvrđuje - mada je demonstracijama zahvaćeno nekoliko blokova, bulevari sa po četiri trake, po koji kilometar u dužinu i trg na kom se spajaju, to je kao da je u Beogradu blokiran, da kažemo, Studentski trg. A mediji ko mediji – javljaju, vidim, o „paralisanom“ i „blokiranom“ gradu. Posle je još na par mesta blokada – jest veliko, al’ u našim razmerama, kao da je osim Studentskog, blokiran parkić ispred Kalenić pijace i, na primer, neka veća raskrsnica na Banovom brdu. Ko velim, ništa, grad je ogroman. Demonstranti su tu, gde protestuju već mesec dana, napravili pravi kamp. Nadstrešnice, dušeci prostrti po kolovozu, improvizovane kuhinje, hemijski toaleti i kupatila pregrađena plastičnim zavesama, nasred ulice – deluje kao da mogu da ostanu kolikogod i kao da tu pre podne nije bilo i razbijenih glava. Panduri isto – prijateljski, ko onomad u kordonu u Kolarčevoj, sede na kamionima sa demonstrantima. Panduri i vojnici sporadično su raspoređeni ispred državnih institucija, samo po nekoliko njih, naoružani automatima, ali bez teškog naoružanja i mehanizacije. Prodavci demonstrantskih suvenira, majica, šalova, kapa, i rekvizita, onih truba i klepetuša, pomešani sa preprodavcima hrane. Prava prilika da konačno probam prženog skakavca - nije ništa posebno ni ukusan, niti mi se mnogo gadilo. A sutradan, užas. Po poslednjim podacima koje sam pratio, dvadeset i pet mrtvih, još trinaest u kritičnom stanju, preko osamsto povređenih. Kad smo se vraćali iz obilaska grada, vidimo gužvu: glavni protest je bio na samo nekoliko stotina metara od našeg hotela. Suzavac (ljubazni demonstranti nam dali maske), guranje sa policijom, nadleće helikopter, masa mu se ruga. Pucnjava u daljini, ali ne deluje kao bojeva municija, nego kao neki plašljivac, kao petarde. Tri kamioneta sa demonstrantima se spremaju da se zalete u kordon policije i vojske. Tu smo se povukli, shvativši da će biti ozbiljno. A i neki nas je momak upozorio. Posle sat vremena, dolazim na isto mesto – lokve krvi, srča, kamenice, porazbijano sve što je moglo biti razbijeno, demonstranti okićeni trofejima – pandurskim štitovima, šlemovima, pendrecima. Svi pokazuju na neku zgradu – čini mi se da su tu panduri pobegli, posle čujem drže neke vojnike kao taoce, mislim da je to bilo to. Baš tu gde smo bili, možda koji minut pošto smo otišli, bio je najžešći sukob i većina onog sveta tu je poginula. Prethodno, u tih sat vremena, otišao sam da podignem veš sa pranja. Perionica zatvorena, kao i sve radnje i kafane, jedva nabodoh zadnji ulaz, a tu ispred, ona njihova najgora turistička ulica, kojom panduri polako prilaze, zalazeći demonstrantima iza leđa. Ja sa vešom u kesi, oko mene zblanuti turisti. Potpuno nadrealna scena. Uključujem se u B92, proradio novinarski živac, i lepo se osećam, akcija, ponovo, a posle me grize savest zbog tog osećaja, kad shvatim da su ljudi izginuli – osećao sam se kao da sam neki uvrnuti kolekcionar tuđe tragedije. Dve ulice dalje, restoran do restorana, prepuno, mnogi od njih nemaju stolice, nego neke kauče, da prilegneš dok jedeš. Kao da se ništa ne dešava na tri minuta odatle. **** Zadovolji što nema blokade (neki Holanđanin prethodnog dana nije uspeo da napusti deo grada u kom smo bili) odlazimo iz Bangkoka, i stižemo u neko turističko mesto, posle shvatim da je to i kod nas poznata Pataja, plaža izgleda baš kao Igalo, koje nikad nisam voleo. A svejedno sam se obradovao. Ostali smo devet dana, da se odmorimo. Tokom tog perioda Tajlanđani slave svoju Novu godinu. Nisam uspeo da shvatim kog je to dana, svako kaže drugo – kao da i nemaju neki sat ili minut u kom dolazi Nova godina, već je to više obeležavanje neke sezone. I nema onih karnevala, povorki, vatrometa – to rade Kinezi, ali ne i ovde, nažalost. Za Novu godinu običaj im je da se polivaju vodom i mažu mokrim brašnom. Tako cele nedelje, na sve strane, dok prolaziš ulicom napadaju nekim vodenim puškama ili kantama i – polivaju sve redom. Kamioneti puni ljudi, mlado, staro, poneki samo sa devojkama, tu i tamo sa muzikom, sa kojih polivaju one koji đuskaju ispred kafića i prskaju ih. Prodaju se gromade leda – da bude ledeno kad te poliju. Čovek bude skroz mokar, srećom, vrućinština je, pa se brzo suši. Deluje skroz idiotski, matori ljudi ponašaju se potpuno besmisleno. Onda smo im se jedan dan pridružili – i savršeno zabavili. Poslednjeg dana, glavna ulica je zatvorena zbog prskanja i mazanja brašnom, svako malo bina sa muzikom, prodaje se hrana sa kolica, od prženih bubašvaba do ražnjića, kojekakve drangulije, promocije viskija, wine cooler-a, jednom rečju - vašar. Dosta pripitih, svi raspoloženi i nasmejani, niko se ni na koga ne ljuti, kad te namažu i poliju, čestitaju ti novu, pa ti ostaje da se takav još i zahvališ. Ipak, u novinama sutra vidim da je širom Tajlanda bilo na desetine poginulih u slavlju – saobraćajke i trovanje alkoholom, uglavnom. Pataja je mesto koje je dostiglo maksimalan stepen razvoja masovnog turizma. Jezivo. Kilometrima uz obalu nižu se barovi, restorani, javne kuće, ispred kojih prostitutke u horu, nekako otegnuto zapevaju weeelcooome, tržni centri sa jeftinom robom, hoteli, hotelčići, pansioni, tezge na kojima se prodaje sve i svašta (uključiv one aparate za elektrošokove, boksere, skakavce, a u katalogu ima i vatrenog oružja, pištolja, pušaka i kalašnjikova), klubovi sa igračicama ili rok bendovima, desetine i desetine njih… Dok se prolazi pored bilo čega od toga što je na prodaju – od piva, preko seksa, do odela po meri - prodavci te hvataju za ruke i pokušavaju da uvuku u svoj lokal. Na sve strane ruski turisti i, naravno, domaćini imaju sve natpise na ruskom, pa čak i nekoliko lokalnih ruskih TV kanala. U jednom blues klubu, svirka kakva se u Beogradu može čuti jednom u pet godina, kad neko dođe – debeli, matori, sedi, kosati i bradati Čikažanin svira slonovača Stratokastera – a bend ima još njih petoro. Navodno, nastupao je sa B. B. Kingom. Bez obzira na to što je turistički blentavo, dozvoljavam sebi da mi svirka prija. Za svakoga ponešto. U pešačkoj ulici, kafić sa ringom za tajlandski boks, dvojica se tuku rukama i nogama, namešteno, ali idiotizovana publika to ne vidi, posle se neki momci ljube sa kobrama i još nekim zmijama. Nalećemo na decu od ne više od petnaestak godina u ulozi go-go igračica. Kada vidiš devojčice koje se još uvek telesno razvijaju da se svojski trude da budu seksualno izazovne, pa izvijaju tela i vrte kukovima, a jasno je da ni ne znaju zašto, javlja se čak fizički osećaj mučnine. Ogroman broj muškaraca u pratnji je lokalnih devojaka. Ono u Vjentjanu nije ništa u odnosu na Pataju. Imam utisak da su tamo naleteli na te „veze“, a da su ovamo zbog toga došli. Od mladih, otprilike dvadesetpetogodišnjaka, blentavih, konjskih izraza lica zbog kojih u nekom evropskom gradu nisu mogli da imaju devojku, preko sasvim običnih muškaraca do matorih, ofucanih perverznjaka, šetaju se sa devojkama čiju su ljubaznost, smejanje, nežnost, ma rekao bi čovek zaljubljenost, obezbedili za nekoliko desetina evra dnevno. Najluđe od svega je što je jedno veče Rasa pio sa jednim Škotom, Piterom, a u neko doba dođe ta na deset dana kupljena devojka da ga tera da ide kući! Lokalni mediji na engleskom puni su oglasa advokata za ženidbe i razvode. Ovde, inače, gosti žene zovu MSM – Money Spending Machine. U mesečnom vodiču za grad, objavili su upitnik za strance koji bi da se žene, da daju ženama da ispune. Upitnik je na engleskom i tajlandskom, sa pitanjima poput – za koliko para bi se dala strancu, da li voliš da kuvaš, da li je važno biti veran u braku, i tako na pet strana. Kažu u redakciji, ima mnogo nesporazuma, ožene se stranci, pa se posle žale - nismo to hteli. Ali, najzabavnije je što se svi oni drže za ruke. Baš svi, stalno. Zaljubljeni, to ti je, kaže Rasa. Jedna sa kojom je bio izgleda kao tinejdžerka, kaže da joj je dvadeset i jedna, da ima dva deteta, jedno sa nekim Fincem koga to ne zanima, i da kum može da je vodi u Oslo ako porodici plati četiri i po hiljade evra. Za cifru išla da se raspita kod gazde kupleraja, sigurno može bar za trećinu dole. Kum, inače, zadovoljan kuplerajem – kaže, sve savršeno, čisto, mirišljavo, lepo, ne ko u Hanoju, gde ga je kurva pokupila sa rikše, odvela u sobu, a na recepciji – dečak od najviše sedam godina. Sve mu se, kaže, bilo smučilo. Tvrdi da je seks na prodaju ovde deo kulture. Ne znam. Sada očigledno jeste, ali nemam pojma od kada to traje i da li je, u stvari, u pitanju samo beda, kao što podozrevam. Ovo je, svakako bih rekao, grad u kom je bukvalno najmanje svaka druga žena na prodaju. Ma, i muškarac. Dok pričamo o tome, mladi roditelji sa razumevanjem i ponosom gledaju svoju ćerku od tri, četiri godine kao se uhvatila za šipku u kafiću na plaži i pravi se kao da igra. Kao srpske mame kad su ponosne što im se ćerke igraju peglanja veša. Posle u novinama čitam da je neka devojčica od petnaest godina pokušala samoubistvo, posle svađe sa – mužem. Na sve strane lady boys, otkako smo stigli na Tajland. Nekad ne znaš kog su pola – posle nekoliko dana shvatiš da to uopšte nije važno. U Pataji ih je toliko da, nametljivi kakvi jesu, deluju kao da ih ima koliko i pripadnika prva dva pola. Među njima je zaista strahovito mnogo prelepih, gracioznih, vitkih, zavodljivih – prosto neverovatno. Valjda zato što im je toliko važno, sve polažu na izgled, pa kombinacija estetske hirurgije i hormona, uz šminku, zavodničku garderobu i mrak, čine svoje. Rasa kasnije čita da mnogi nemaju para da odstrane muški polni organ, ali naprave ženski, pa se razmišlja da proba, ko ima oba. Odlazimo na njihov šou – kabare dosta loš, gotovo amaterski, možda su bleštavi kostimi jedino zabavni, kao u cirkusu. Pita Rasa – ima li ovde nešto što nije fake. I shvatim da je to suština Tajlanda. Fake ljubav, fake seks, fake turizam, fake čuvena ljubaznost, fake brakovi, muževi, žena i deca, ma sve je patvoreno, osim onih mrtvih u Bangkoku i nužde da sve bude na prodaju. Kum se ne slaže u potpunosti, kaže, njihova potreba da ti ugode je istinska koliko i potreba da zarade. Možda, ali iz perspektive tržišta, na kom je sve to, meni ipak izgleda fake, makar prodavac imao i neke autentične potrebe. I kad sam mislio da me ništa neće iznenaditi, da je ovo mesto - hipertrofirani mutant konzumentizma, koje je moglo biti inspiracija Lukasu za scenu iz ne znam ni ja kog nastavka Ratova zvezda, kad se sve neka najčudnija bića nađu u pabu na nekoj planeti, pa jedan nešto tu lebdi sa ogromnim nosem, drugi je čupav, treći ima tri sise, četvrti nekakvu cev na glavi - pokazalo svu sopstvenu bizarnost, otišli smo na „pussy to…“ šou. Pa je jedna prvo stavila marker i napisala na dva A4 papira dobrodošlicu i poželela da uživamo u predstavi, pa je sledeća izvadila venac cveća, pa je onda sledeća izvadila nisku čeličnih igala od dobrih pet, šest santimetara svaka. Pussy to write, to take out needls, naravno, nije pisala rukom i vadila igle iz pribora za šivenje… Pa su se ređale tačke – duvaljkom ispaljuje strelice koje buše balone u rukama publike, uvlači i izbacuje dim iz dve cigarete, vadi dvadesetak nanizanih žileta, izbacuje banane u vis, uz neponovljivo „plop“, naravno ubacuje ping-pong loptice u čašu i otvara flašu kisele vode. Za kraj – pištaljka, koja svira li, svira. U celoj predstavi nema ničeg ne erotskog ili seksualnog, nego ni pornografskog. Vrhunac banalnosti, bizarnosti, idiotske besmislenosti, svoj izraz našao je baš u temi seksa – nije slučajno pornografija najbolja metafora savremenog društva. Provalili smo da u najluksuznijem hotelu, sa barom u bazenu i mirnom plažom sa pogledom na ceo zaliv, ne proveravaju ko je tu odseo, a ko ne, kad već dođe i opruži se na ležaljke, pod suncobranom, dok ljubazno osoblje dodaje suve peškire. Ako naiđe ajkula, konstatuje Rasa u dokolici na tim ležaljkama, prvo će ponuditi oralni seks za sto bata, a tek onda, eventualno, ako je baš gladna, napasti. Takva zemlja. Odmaramo se, dovde je bilo strašno naporno - šest zemalja za manje od mesec dana. Pa posle još desetak dana Indija, pa nazad – pare idu mnogo brže nego što sam planirao. Em je skuplje (ne samo Hongkong, nego i Tajland, a kasnije i Indija, čine mi se skuplji od Beograda), em nismo računali trošak za prevoz u lokalu (ako se lokalom može nazvati nekih sedam i po hiljada kilometara po Aziji) em, osim u Bangkoku, gde su nas demonstracije sprečile, nije bilo mesta u kom nismo bili u najekskluzivnijem restoranu. Proleće 2010. (u sledećem broju: Indija) Turistička kolonija Nekada jedina zemlja jugoistočne Azije koja je odolela evropskoj kolonizaciji, Tajland je danas prava turistička kolonija. Takvo nešto sigurno nisu predvideli osnivači prve tajlandske (sijamske) države, 1238. godine, kao ni kraljevi koji su počevši od 16. veka i dolaska prvih Portugalaca, a zatim i Francuza, Holanđana i Engleza, uspešno koristili rivalitet evropskih sila i svoju zemlju učinili „tampon zonom“ između njihovih kolonijalnih poseda. Čak je i japanska okupacija tokom Drugog svetskog rata ovde bila srazmerno podnošljiva, u poređenju sa japanskim okupacionim standardima, i Tajland je nakon rata postao važan američki saveznik u regionu. Narednih decenija Tajland je gledao smenu jednog vojnog režima za drugim, do relativnog stabilizovanja situacije i kakve-takve demokratije od osamdesetih nadalje. Mada je apsolutna monarhija ukinuta 1932, kralj i vojska i dalje igraju važnu političku ulogu u zemlji koja privredno uglavnom napreduje i ima drugu najmoćniju ekonomiju jugoistočne Azije. Gotovo polovina Tajlanđana i dalje se bavi poljoprivredom, ali su značajni elementi privrede i izvoz automobila i raznovrsne elektronike, a sve više i turizam.