Američka pravda u Srbiji

Ako ste ljubitelj američkih serija poput Ali Mekbil, Šark, Slučajni partneri, Bostonski advokati i dr. većim delom ste savladali proceduru koju nam donosi novi Zakon o krivičnom postupku. Tužilac i okrivljeni više neće moći da odugovlače postupak i uvaljuju sudu da po službenoj dužnosti prikuplja dokaze neophodne za donošenje pravične presude. To će sada morati da radi tužilac, ako želi da sud osudi krivca, ali i optuženi će morati da preduzme mere da ospori dokaze tužioca ili iznese dokaze koji ga oslobađaju krivice. Tako i u Srbiju stižu slike iz serija gde tužilac i advokati jure za dokazima i podvaljuju jedni drugima. Dakle, stiže i u Srbiju pravilo da građani moraju imati svog advokata ako žele da im pravdu deli sud. Uvođenje tužilačke istrage u pravosudni sistem Srbije, po ugledu na anglosaksonsko pravo, iz korena će promeniti krivični postupak jer će, po rešenjima budućeg zakonika o krivičnom postupku, istragom, koja je sada u rukama istražnog sudije, rukovoditi javni tužilac. Osim ove suštinske novine, novi ZKP, koji je već prošao skupštinsku raspravu, uvodi niz novih rešenja koja bi krivični postupak trebalo da učine bržim i efikasnijim u korist optužbe ili odbrane, ali i suda. Tako novi ZKP pojednostavljuje i skraćuje krivični postupak uvođenjem niza mogućnosti za sklapanje sporazuma s Tužilaštvom, a nagodbe će moći da sklapaju ne samo okrivljeni već i osuđeni za sva krivična dela, kao i niz drugih procesnih novina koje treba da omoguće efikasniji postupak. Jedna od najvažnijih promena u odnosu na važeće zakonsko rešenje je koncepcijski drugačije određenje načela dokazivanja. Naime, umesto da sud izvodi dokaze po službenoj dužnosti, on će to ubuduće raditi na predlog stranaka, uz određene izuzetke. Tako, sud može dati nalog stranci da predloži dopunske dokaze ili u izuzetnim situacijama da sam odredi da se takvi dokazi izvedu, ako oceni da su oni koji su do tada izvedeni protivrečni ili nejasni. Po novom konceptu istrage, tužilac je zadužen za prikupljanje dokaza na osnovu kojih će da odluči da li će da podigne optužnicu protiv nekog lica, i u tom poslu nema pomoć istražnog sudije kao što je sada slučaj. Prema novom zakonu tužilac ima veće ingerencije nad policijom – policija vrši početnu istragu, ali se prava otvara tek kada tužilac oceni da ima dovoljno argumenata i njegov tim mora da pronađe dokaze za podizanje optužnice. Čim nekoga uhapsi, policija će morati o tome da obavesti Tužilaštvo, a bez saglasnosti tužioca nikoga neće moći da zadrži u takozvanom policijskom pritvoru do 48 sati. „Taj model postaje sve dominantniji u svetu jer istražni sudija polako silazi sa scene, prestaje da bude gospodar istrage i prerasta u sudiju za prethodni postupak“, objašnjava za NIN prof. Goran Ilić, član radne grupe za izradu novog Zakonika o krivičnom postupku. Zadatak sudije za prethodni postupak, kako će se ubuduće zvati, biće samo da se stara o zaštiti slobode i prava lica protiv koga se postupak vodi, odlučuje o ograničenjima tih sloboda i prava i daje „zeleno ili crveno svetlo“ za neke aktivnosti javnog tužioca koje zadiru u ta prava. Po novom modelu istrage, svaka optužnica će biti sudski kontrolisana i samo ona koja bude potvrđena od suda moći će da bude osnov za glavni pretres, odnosno suđenje, i to će predstavljati filter za neutemeljene optužnice, koje imaju neke nedostatke. Na pripremnom ročištu koje se uvodi kao novina, tužilac i odbrana će se izjašnjavati o tome koje će dokaze da izvedu, koje su činjenice za njih sporne, a koje nisu. „Činjenice nesporne za stranke i za sud neće biti predmet dokazivanja na glavnom pretresu“, navodi prof. Ilić, i dodaje da će samo ono što je „ostalo kao otvoreno pitanje biti predmet dokazivanja, pre svega Tužilaštva“. Samo suđenje, odnosno glavni pretres, bazira se na raspravnom modelu, po kome se dve strane spore pred sudom, što, po nekim kritikama, sudiju stavlja u pasivan položaj. Ili, kako kaže Milan Škulić, prof. Pravnog fakulteta u Beogradu, „istina više nije cilj krivičnog postupka, već bi u tom postupku, kao u klasičnoj građanskoj parnici, ’pobeđivala’ strana koja je u dokaznom ’duelu ’ uspešnija“. Za branioce i tvorce zakona to ne stoji jer, dok se, recimo, u američkom modelu ubeđuje porota, neko ko je laik, ovde se, pak, ubeđuje sudija, profesionalac, koji dobro poznaje stvari. „Sudija je taj koji će morati da napiše presudu da li je neko kriv ili nevin. I te kako će paziti šta radi jer njegova presuda podleže žalbi. U stvari, moglo bi se reći da je okrivljeni sada u povoljnijoj poziciji jer, pored vrhovnog pravnog principa – presumpcije nevinosti, više do izražaja dolazi i stari rimski princip – in dubio pro reo – da u slučaju ako dokazi nisu odmakli dalje od sumnje biće presuđeno u korist okrivljenog. Tužilac mora da se potrudi da do toga ne dođe. Jedan od načina je i sporazum o priznanju krivičnog dela, koji će tužilac i odbrana moći da zaključe za bilo koje krivično delo, bez obzira na visinu zaprećene kazne. Do sada je to moglo samo za dela kažnjiva do 12 godina zatvora. Na taj način izbegava se klasično suđenje i predmet se rešava na pojednostavljen i ubrzan način. „Činjenica da tužilac ide ka sporazumu, a ne ka suđenju, ukazuje na to da on možda nije u dovoljnoj meri uveren u to da bi dobio maksimalni ishod koji bi mogao dobiti suđenjem“, kaže prof. Ilić. Kako to u praksi funkcioniše videli smo u slučaju Miladina Kovačevića – posle mnogo buke, pre svega iz američkog Stejt departmenta, plaćanja milionske naknade porodici oštećenog Štajnhauera od strane države Srbije, Tužilaštvo i Kovačević su se dogovorili. On je priznao krivicu i osuđen je na dve godine i tri meseca zatvora. Umesto dosadašnjeg naziva „svedok-saradnik“ zakonodavac sada pravi razliku između okrivljenog saradnika i osuđenog saradnika. Da bi neko dobio status okrivljenog saradnika u procesima za organizovani kriminal i ratne zločine, mora prethodno da prizna krivično delo za koje je optužen, a njegovo ime ostaje na optužnici do kraja procesa, a o ublažavanju ili oslobađanju od kazne konačnu odluku donosi sud. Nije mali broj sumnji da će tužilac biti u boljoj poziciji. On će, navodno, raditi o državnom trošku sa potrebnom ekipom od države plaćenih službenika. Sa te pozicije imaće veću dostupnost dokumentaciji kod državnih organa, a za razliku od tužioca okrivljeni ima šansu samo ako ima novca da plati advokata i to sposobnog. Da bi se obezbedila ravnopravnost stranaka u postupku, odredbama novog zakonika omogućeno je i odbrani da prikuplja dokaze i druge materijale, s tim da se oni mogu pribaviti uz pristanak osobe od koje se pribavljaju. Za izvođenje dokaza ovlašćeni su samo državni organi (javi tužilac i sud), međutim, i odbrana od njih to može da zahteva. Neravnoteže je, reklo bi se, više bilo do sada jer, recimo, zahtev za zaštitu zakonitosti mogao je da podnese samo javni tužilac, a sada se ta mogućnost pruža i odbrani. Značajna novina je i uvođenje instituta stručnog savetnika kao osobe koja raspolaže stručnim znanjem iz oblasti u kojoj je određeno veštačenje. Na ovaj način povećava se odgovornost veštaka i izbegavaju dodatna veštačenja, čime se smanjuju i troškovi postupka. To će naterati veštake da budu ažurniji, pa više nećemo imati postupke kao što je „Topčider“, gde se zbog veštačenja sve prolongira godinama. Cilj je, u stvari, da se do istine dođe kroz raspravnost, jednakim oružjima i pred apsolutno neutralnim i nezavisnim sudijom. Da li će tako i biti u životu, pokazaće primena novih pravila u praksi, čime će se i asocijacije na poznate američke TV serije kretati u pozitivnom ili negativnom pravcu.