Putin Veliki reformiše Rusiju

Odgovor na pitanje koje se uporno postavlja takoreći od prvog dana dolaska Dmitrija Medvedeva na čelo Rusije - ko će se od dvojice lidera kandidovati na predsedničkim izborima 2012. godine, dat je u subotu na kongresu partije Jedinstvena Rusija. Lideri su ispunili obećanje da neće konkurisati jedan drugome i da će se dogovoriti koji će se od njih kandidovali. Kandidat za predsednika, a imajući u vidu rejtinge partije i lidera, i novi predsednik biće Vladimir Putin. Dvojica lidera uspela su četiri godine da kriju od javnosti, a čini se i od svojih najbližih saradnika, da je dogovor postignut već na samom startu. Prema Ustavu, Putin 2008. nije mogao da se kandiduje treći put za predsednika iako je bio toliko popularan da je bez muke mogao da promeni osnovni zakon države i ostane na vlasti još bar osam godina. Ipak, uz argumentaciju da predsednik treba da bude garant Ustava, a ne onaj koji ga krši, Putin se odlučio za drugu varijantu – sa Medvedevom se dogovorio da on četiri godine bude predsednik, posle čega će zameniti mesta. Naravno, tadašnji potpredsednik vlade ne bi mogao ni da sanja da će dobiti podršku naroda da nije bilo pomoći svemoćnog Putina. Putin je najpre postao predsednik partije Jedinstvena Rusija pomogavši joj svojim autoritetom da osvoji 75 odsto mesta u parlamentu, a onda je partija, na Putinov predlog i uz njegovo obraćanje građanima da glasaju za to, kandidovala Medvedeva. Takva tehnologija nije mogla da omane i Medvedev je u aprilu postao predsednik Ruske Federacije. Gospodin slučaj je uredio tako da je Rusija u njegovo vreme prošla kroz teška iskušenja – rat sa Gruzijom, velika ekonomska kriza, pad cena nafte, pokušaji modernizacije zemlje... I mora se reći da je s tim izlazio na kraj zaista časno... Ali od samog početka javnost, i ruska a pogotovu strana, neumorno postavlja pitanje – ko zapravo rukovodi Rusijom – predsednik ili premijer. Odgovor obojice na to je bio da je Ustavom određeno šta je čija obaveza i da se oni pridržavaju toga. Nema argumenata da to nije tako i bilo. I sam čin nove, neformalne „predaje vlasti“, odvijao se uz striktno poštovanje pravila i pr otokola. U salu sportskog centra „Lužniki“ u kojoj je bilo jedanaest hiljada deputata i gostiju, ušli su zajedno Medvedev i Putin. Uskom stazom između sedišta predsednik je koračao za korak ispred premijera, ali se na scenu prvi popeo Vladimir Putin, kao lider stranke. On je odmah predložio da nosilac liste na predstojećim parlamentarnim izborima, po već stvorenoj tradiciji, bude Medvedev, kao predsednik države, što je na nekoliko minuta potpuno zbunilo sve jer je do sada nosilac liste uvek bio i predsednički kandidat. Medvedev je, međutim, uzevši reč, u prilično emotivnom govoru, ističući da su se o tome dogovorili odavno, „kad se formirao njihov drugarski savez“, za svog naslednika predložio Putina. Sala je prosto eksplodirala od aplauza, a kockice su se, konačno, složile. Medvedev je izrazio spremnost da nastavi svoj rad na modernizaciji Rusije u vladi, naglasivši da su se njegovo i Putinovo mišljenje gotovo u svemu poklapali, a posebno u tome kakva ne sme biti Rusija. Nabrojavši brojne nerešene probleme, Medvedev je izrazio spremnost da nastavi da ih rešava, radeći u vladi. Potom se na scenu ponovo popeo Putin, potvrdio izjavu Medvedeva o starom prijateljskom dogovoru i obećao da će mu prioriteti, ukoliko bude izabran, biti stvaranje jedinstvene ruske nacije i jedinstvene i nedeljive Rusije. Pored toga, rekao je da se u predstojećem periodu moraju rešavati pre svega ekonomski problemi. Istakao je da je rast ekonomije u Rusiji u poslednje vreme oko četiri odsto, a u najrazvijenijim zemljama – samo dva. „Ali to ne treba da nas zavarava, njihovih dva je više nego naših četiri“, objasnio je dodavši da će biti potrebno mnogo truda i vremena da ih Rusija dostigne . Ruski premijer dodao je da se armija i flota moraju naoružati najnovijim oružjem, da će morati da se menja poreski sistem – „bogati moraju da plaćaju više nego obični građani“, treba graditi stanove za lekare, nastavnike, zaposlene u socijalnoj sferi... Na kraju svog govora, Putin je predložio da na čelu buduće vlade bude Dmitrij Medvedev koji će, sasvim sigurno „biti u stanju da stvori novu, efikasnu, mladu, energičnu ekipu kako bi nastavio rad na modernizaciji svih segmenata našeg života“. Ovakva odluka tandema bila je toliko logična i toliko predvidljiva da je, ma kako to delovalo paradoksalno, upravo zbog toga izgledala neverovatna. NJome je zadovoljan veliki broj građana i posebno vladajuća i biznis elita koja je i nastala u Putinovo vreme. NJima apsolutno ne bi odgovarale promene koje bi neminovno doneo njegov odlazak. Što se Medvdeva tiče, on je veoma razočarao svoje pristalice. Liberalni deo ruske javnosti (istini za volju, veoma malobrojan) u poslednje vreme dokazivao je da predsednik ima šanse čak i da pobedi Putina u otvorenom nadmetanju, pa su u tu svrhu objavljivani i tobožnji rezultati analize javnog mnjenja koji su pokazivali da je podrška koju Putin ima u narodu samo jedan odsto (tradicionalno, Putina podržava između 60 i 70 odsto građana). Svestan da podršku koju ima (a ona je uvek bila samo za nekoliko procenata manja od Putinove) crpe upravo iz Putinovog elektorata, Medvedev je na sve to reagovao vrlo trezveno i odlučio da ne ulazi u unapred izgubljenu bitku. NJegove pristalice, pogotovu članovi njegovog predsedničkog tima, danas su u šoku, pa nije čudo što je Arkadij Dvornikovič, njegov ekonomski savetnik, izjavio da nema nikakvog povoda za radovanje. On je, izgleda, bio među onima, a mali ih je broj, koji su pred sam kongres bili obavešteni šta će se dogoditi, pa čak nije ni došao u „Lužnike“. NJemu i svima onima koji su vezali svoju sudbinu za Medvedeva i uložili mnogo truda za četiri godine rada sa Medvedevom, uvereni da na taj način povećavaju njegove šanse da ostane u Kremlju, bile su, najverovatnije i upućene predsednikove reči „Želim da naglasim da smo mi uvek govorili samo istinu“. I to je tačno – Medvedev nikad nije rekao da će se boriti za novi mandat, niti je Putin rekao da neće. Zbog pristalica Medvedeva je, najverovatnije, tako grubo i bez Vikiliksa, ogoljena glavna tajna odnosa vladajućeg tandema, da je dogovor postignut u samom startu. Ako se neko zbog toga oseća prevarenim – sam je kriv. Bilo kao bilo, jedan ciklus u razvoju Rusije je završen. I predsednik i premijer istakli su da je zemlja u stanju koje zahteva ozbiljnu ekonomsku i tehnološku modernizaciju. Upadljivo je da Putin u poslednjih nekoliko meseci, koje su mnogi nazivali neobjavljenom predsedničkom kampanjom, uporno govori upravo o tome. Ali, upravo tu će se i pojaviti i osnovni problem – modernizacija u Rusiji nailazi na velike otpore, elita koja se u poslednje vreme obogatila i na taj način, pored novca, stekla i uticaj, ne želi da se išta menja. Vlasnici ogromnih naftnih nalazišta odlično zarađuju od izvoza sirove nafte i ne sekiraju se mnogo što to državu dovodi u veliku zavisnost od cena sirovina na svetskom tržištu. Potreba da se podigne standard građana predstavlja ozbiljnu opasnost za državni budžet, što je već dovelo do toga da ministar finansija Kudrin izjavi da ne vidi sebe u premijerskom kabinetu Medvedeva. Vojna industrija zahteva potpunu obnovu... Korupcija svakodnevno proždire milione... A to sve zahteva od Putina da ne bude samo „faktor stabilnosti“ već i reformator, što se u njegovim govorima već naslućuje. Po ustavu, Vladimir Putin sada ima pravo na dva uzastopna predsednička mandata od po šest godina. Ako se uzme u obzir onih osam koje je već proveo u Kremlju, to bi bilo 20 godina vladanja najvećom zemljom na svetu. A ako se tome dodaju još četiri za koje mnogi veruju da je vladao iz senke – onda je to i punih 24. Demantovana poseta Pokušaji da od pres službe ruskog premijera saznamo nešto o poseti koju su najavili srpski mediji, nisu urodili plodom. Sekretar za štampu izjavio je da nije obavešten o tome. Ovo bi trebalo da znači da to nije planirana, redovna poseta i da, ako se ona zaista vanredno organizuje, to prosto nije stiglo do odeljenja za štampu. Ni političari ne žele da komentarišu o čemu bi Putin mogao da razgovara sa našim zvaničnicima. Nije praksa da potčinjeni unapred komentarišu događaje. Obećavaju da će govoriti kad poseta prođe, ako do nje uopšte dođe. Ni naša ambasada u Moskvi, osim iz srpskih medija, u ponedeljak nije imala informacija o Putinovoj poseti. Moskva u Beogradu Patriotski faktor Vest da bi ruski premijer Vladimir Vladimirovič Putin mogao da, po drugi put u ovoj godini, poseti Srbiju odmah je među prvoborcima za EU i NATO otvorila raspravu – ako ruskom ambasadoru Konuzinu seljaci ljube ruku u Topoli, a desničarske organizacije lepe plakate po Srbiji sa natpisom Ambasador Srba u Srbiji , šta bi Putin mogao da očekuje kada bi malo zašao među običan svet? Konuzinov nastup u Domu vojske i čuveno pitanje - Ima li ovde Srba - izazvalo je stotine kritičkih komentara, ali je, izgleda, pogodio živac onog dela Srbije koji je nekako uveren da Srbija na putu ka Evropi daje gotovo sve, a dobija malo više od ništa. Jedan opozicioni poslanik je, navodno, predložio čelnicima stranke da otvore raspravu o tome zašto je Konuzin efektnije i jasnije od opozicije kritikovao vladinu dvostruku retoriku u kojoj se oštro osuđuju akcije Hašima Tačija i istovremeno organizuju seminari NATO. Iako je po diplomatskim krugovima bilo najavljivano da bi Putin došao sa spiskom ruskih kompanija koje bi rado investirale u Srbiju, te da su na njenoj pripremi radili ljudi iz vrha SPS i ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, njegova poseta bi se vrlo lako pretvorila u prvorazredan unutrašnji događaj. Kao što će se i njegov nedolazak u narednim nedeljama pretvoriti u prvorazredni unutrašnji događaj ako se ispostavi da su se dve frakcije iskreno trudile da organizuju ili spreče tu posetu. Ako već Putin ne dolazi u Srbiju, dvojica opozicionih lidera Tomislav Nikolić i Vojislav Koštunica bili su gosti na kongresu vladajuće Jedinstvene Rusije, gde su razgovarali o unapređenju saradnje dveju zemalja, što je bilo sasvim dovoljno da se po medijima ruski premijer opiše kao novi lider opozicije u Srbiji. Na putu ka EU Srbija će morati da, posle Haga, pokaže “konstruktivnost” oko Kosova, ozbiljnost u borbi protiv korupcije, ali i veliku uzdržanost prema Rusiji. Napuštanje priče o stubovima spoljne politike, ili parola „I Brisel i Vašington i Moskva“, neće biti nikada postavljeno kao uslov ali je sve jasnije da će Srbija morati da uverava Zapad kako sa Rusijom održava dobre odnose samo zato što je obični ljudi vole i što bi bilo kakav spor sa Putinom loše uticao na istraživanja javnog mnjenja. Posle prošlogodišnjeg blamiranja u UN, kada je Rusija danima lobirala za rezoluciju Srbije koju je Srbija iznenada odbacila, kao i sve otvorenijih najava da bi Srbija ipak mogla da zatraži prijem u NATO, u Kremlju su možda počeli da traže nove partnere u Srbiji. Zapadni pragmatizam Iako je poslednje vreme Zapad otvoreno stavljao do znanja Putinu da ga ne želi ponovo u Kremlju (DŽo Bajden je u Moskvi jasno rekao da Putin ne treba da se kandiduje) još jednom se potvrdio njegov pragmatizam – samo nekoliko sati posle objavljivanja kandidature, počele su da stižu poruke podrške. Prvi su najavili da će nastaviti da sarađuju sa Rusijom Obama i Angela Merkel, a Fajnenšel tajms je objavio da će nova konfiguracija vlasti povoljno uticati na zapadne investitore jer „kapital voli sigurnost“.