NBS protiv privrede

U roku od nekoliko meseci Srbiju su posetila dva možda najveća svetska autoriteta u oblasti deviznih kurseva. Stiv Henke, ekonomista i konsultant angažovan od strane vlada mnogih zemalja za pitanja kursa i Robert Mandel, profesor ekonomije koji je dobio Nobelovu nagradu za svoj doprinos u oblasti deviznih kurseva. I gle čuda, obojica su nam saopštila istu stvar – Srbiji treba fiksni kurs. Ruku na srce, da bi to saznali nisu nam bili potrebni nobelovci. Ne radi se o velikoj mudrosti, nego o sasvim očiglednom rešenju koje sam i ja u ovoj kolumni više puta predlagao. I to nije bilo teško, jer u svakom udžbeniku monetarne ekonomije navedeno je pod kojim uslovima se zemljama preporučuje uvođenje fiksnog kursa. Srbija je, bukvalno, udžbenički primer zemlje kojoj je potreban fiksni kurs. Režim fiksnog kursa preporučljiv je za zemlje koje imaju problema sa monetarnom stabilnošću, istoriju inflacije i nepoverenje u domaću valutu; posebno je zgodno ako se radi o zemlji sa relativno malom ekonomijom i velikom zavisnošću od inostranstva; a još je bolje ako je zemlja u blizini neke od većih zemalja ili valutnih zona sa dominantnom i stabilnom valutom, ima veliki obim trgovine sa tom zonom i pokušava da iz nje privuče investicije. Srbija sve navedene uslove lako zadovoljava. Štaviše, može se reći da je i bolji slučaj od udžbeničkog jer ima i političkih ambicija za približavanje Evropskoj uniji. Još važnije, u Srbiji se sve važnije cene već izražavaju u evrima. Privreda računa u evrima, bankarski krediti su vezani za evro, država se čak i unutar zemlje zadužuje u evrima, ministri daju obećanja u evrima i čak se zakonskim aktima propisuje kazne u evrima. Sve ovo pokazuje da ne samo privreda, nego čak ni država nema poverenja u sopstvenu valutu, ali zbog nečega nastavlja da je nameće stanovništvu i privredi. Za stanovništvo i privredu najočiglednija prednost fiksnog kursa je ukidanje kursnih neizvesnosti. Zbog toga privrednici već duže vreme i traže stabilan i predvidiv kurs. Makroekonomska prednost je što fiksni kurs znači automatsko prihvatanje monetarne politike Evropske centralne banke iz Frankfurta. To znači da bi se njegovim uvođenjem inflacija vrlo brzo spustila na evropski nivo ispod dva odsto i da bi kamatne stope u Srbiji, uz određenu razliku u rizicima, pratile kamatne stope u evrozoni. Srbija je trebalo ovo odavno da uradi, ali ni sada nije kasno. Iako evrozona ima fiskalnih problema, njena monetarna politika je još uvek prilično dobra. Evro će ostati mnogo pouzdanija valuta od dinara čak i ako bankrotstva Grčke i drugih zemalja ugroze finansijsku stabilnost evrozone. Ako je fiksni kurs ovako logično rešenje, zašto ga Vlada Srbije ne uvodi? Ima nekoliko ekonomskih argumenata protiv fiksnog kursa, ali oni u našem slučaju nisu ubedljivi. Najčešće se kaže da fiksni kurs lišava zemlju fleksibilnosti koju donosi samostalna monetarna politika. Samostalna monetarna politika je možda prednost za Švajcarsku, ali u našem slučaju je mana – upravo ta „fleksibilnost“ nam stalno donosi najvišu inflaciju u Evropi. Drugi argument se odnosi na navodnu neizvodljivost ili praktične teškoće uvođenja fiksnog kursa u Srbiji. Ali u regionu, od Crne Gore, preko Bosne do Bugarske, fiksni kursevi i čak direktna evroizacija odlično funkcionišu već više od decenije. Pravi razlog protiv uvođenja fiksnog kursa je protivljenje interesnih grupa okupljenih oko Narodne banke Srbije (NBS). NBS je protiv fiksnog kursa jer to seče granu na kojoj ona sedi. Naime, pod režimom fiksnog kursa se danas podrazumeva ne samo fiksirani paritet, nego i poštovanje određenih pravila igre kojima se održivost kursa garantuje. Najvažnije pravilo je odustajanje od samostalne monetarne politike centralne banke – ukidanje proizvoljnih intervencija na deviznom tržištu, ciljanja referentne kamatne stope i kreiranja novca putem kupovine i prodaje hartija od vrednosti. U režimu pravog fiksnog kursa novac se emituje i povlači isključivo na osnovu ulaska i izlaska deviza iz zemlje. Uloga centralne banke u tom slučaju postaje pasivna i automatska – NBS bi funkcionisala samo kao jedna velika menjačnica. Kada devize ulaze u zemlju, banke ih kod NBS promene za dinare i to bi za NBS bio jedini način emitovanja dinara. Takva automatska kupoprodaja deviza po fiksnom kursu je jedino što bi NBS mogla da radi u sferi monetarne politike, jer je to uslov dugoročnog opstanka fiksnog kursa. Da bi sistem dobio na kredibilitetu, NBS se može i zakonski obavezati na uzdržanost i odustajanje od samostalnih intervencija – to je takozvani „valutni odbor“ koji imaju Bugarska, Litvanija i druge monetarno stabilne zemlje. Ovako striktna pravila koja obezbeđuju monetarnu stabilnost su istovremeno i glavni razlog zašto je NBS protiv njih. Logično je da NBS odbija da sebe pretvori u menjačnicu. Ali ne postoji privreda zbog NBS, već NBS postoji zbog privrede. Ako je fiksni kurs i po udžbenicima i po nobelovcima očigledno rešenje za ekonomiju kao što je srpska, ako se za fiksni kurs prema evru svojim ekonomskim ponašanjem izjašnjavaju građani, privreda, banke deviznim klauzulama, čak i država računanjem u evrima, onda NBS ne bi trebalo da se tu bilo šta pita. (Autor je profesor na Viskonsin univerzitetu u Kijevu)