Tolerisana bezobzirnost

Momčilo B. Đorđevi

Pre dvadeset i osam godina, kao doktorant u Karolinskoj bolnici u Stokholmu i stipendista švedske vlade, uživao sam onoliko časti i ugleda koliko mi je pripadalo kao gostu, ali ukoliko bih želeo da zapalim cigaretu nisam mogao zauzeti svoje mesto na jutarnjoj hirurškoj konferenciji već bih morao da ostanem ispred vrata kao i moj kolega, poročni pušač Huan Jacinto Lopez, već formirani hirurg i, takođe, stipendista, ali iz Kolumbije.

Nekako u to vreme, maja 1975, u Karolinsku je posle međunarodnog konkursa za novog direktora Klinike došao dr Lars Granholm, inače pušač. Šta se dogodilo? Čoveku na pamet nije padalo da u bolnici bilo kad zapali cigaretu. U ponoć, 19. maja 1975. godine, prestao sam da pušim. Od sledećeg jutra sedeo bih na svom mestu u konferencijskoj sali, dok je Huan Jacinto Lopez ostajao ispred vrata sa cigaretom u ustima. Posle nekoliko nedelja Huan je bio na razgovoru kod šefa, a nakon tog razgovora nestao je iz bolnice. Verovatno se vratio u Kolumbiju jer je znao da tamo neće biti diskriminisan.

Diskriminacija je pravljenje razlike koja podrazumeva upotrebu lične, društvene, ekonomske ili bilo kakve druge mere u odnosu na suprotnu stranu za koju se misli da ugrožava lične ili opšte interese. Iako izaziva negativne konotacije, diskriminacija može imati korisne učinke.

Kada su u pitanju tradicionalna zadovoljstva poput uživanja u dobroj hrani, alkoholu i pušenju, sadašnje gledanje na njih u civilizovanom i dobro organizovanom svetu, iz korena se promenilo. Prava planina statističkih podataka sadrži bezbroj zaključaka po kojima neke navike kao što su pušenje i preterano uživanje u alkoholu, ne samo da imaju tendenciju bukvalnog ubijanja svog uživaoca nego tu ubilačku sklonost usmeravaju i na druge - iz okoline. Ukoliko već ispoljavamo razumevanje za zadovoljstvo pušača prilikom udisanja dima od cigarete i ukoliko nemamo ništa protiv što on misli da je njegova slika u zajednici lepša i ubedljivija sa cigaretom u ustima (psihološki make-up pušača je skoro identičan i čini osnovu zavisnosti), moglo bi se očekivati da i pušač razume neprijatnost koju nepušač može osećati pored pušača, pogotovo u zatvorenoj prostoriji. Neko će reći da postoje zakonske odredbe koje zabranjuju pušenje u javnim prostorijama i da je u njima je rečeno..... Međutim, mi smo navikli na krajnje liberalno shvatanje i tumačenje zakona tako da odredbe o pušenju niko ne poštuje, uključujući i neke od onih koji su ih doneli. Za eliminisanje starih navika potrebna je nova svest, a da ne bi čekali 100 godina da se ona stvori, vlada, univerziteti, zdravstvene i društvene organizacije, radio i televizija kao i javne ličnosti morali bi voditi višegodišnju kampanju koja bi onima koji ne znaju pokazala sledeće:

- Pušači umiru pre nego što dostignu srednje životno doba, dva puta češće nego nepušači

- Dva od pet pušača umire pre 65. godine života.

- Prosečni pušač, koji je star 35 godina, živeće kraće od nepušača najmanje pet i po godina

U redu. Ne žele svi odreda da potuku Metuzalemov rekord u dužini života. Možda pušači ne bi svojih srećnih 40-50 godina nikada menjali za njegovih dosadnih 969(Mojsije,1.5:27) Ali, šta sa onima koji nemaju ništa protiv dugovečnosti? Kako je sasvim izvesno da je duvanski dim opasan čim dospe do pluća i da ga ne morate udisati pušeći sopstvenu cigaretu, može se smatrati da pušač ili pušači bezobzirno ugrožavaju vaše zdravlje. Što bi rekao DŽefri Rouz, pisac čuvenog članka Bolesni pojedinci i bolesne populacije (1985) u Međunarodnom epidemiološkom žurnalu: “Izloženost velikog broja ljudi malom riziku može dovesti do mnogo više obolelih nego izloženost malog broja ljudi velikom riziku”. To bi značilo da relativno mali broj pušača u poređenju sa ostalim stanovništvom svojom aktivnošću u proizvodnji kancerogenog dima može ugroziti ogroman broj ljudi bez obzira na to što oni udišu manje količine dima od aktivnog pušača.

Da li proglašavanje javnih prostorija zabranjenim zonama za pušače, znači ugrožavanje ljudskih sloboda u etičkom i socijalnom smislu? Na ovo pitanje Irci su pre dve nedelje dali odličan odgovor - u svim pabovima zabranjeno je pušenje.

Demagoške floskule poput tvrdnji da većinu pušača čine neprivilegovana sirotinja, neuspešni ljudi i kapriciozne dame koje su u potrazi za impresivnijim imidžom, i da antipušačke kampanje vode polarizaciji u društvu koje sebe prikazuje netolerantnim i bezdušnim, definitivno nemaju mesta, a ni prođu, ni u jednoj civilizovanoj sredini.

U svojoj knjizi Savremena epidemiologija (Medicinski fakultet - Beograd, 2003), možda najboljem medicinskom štivu ikad napisanom u ovoj sredini i na srpskom jeziku, beogradski profesor Zoran Radovanović, poznat i u svetskim epidemiološkim krugovima, ne osporava pušačima uživanje u duvanu, ali brani pravo nepušača da im se ne zagađuje vazduh koji udišu. U konzistentnoj primeni, ovaj princip svakome dozvoljava sprovođenje sopstvene strasti prema duvanu, pri čemu bi poput seksualnih potreba kao i drugih prirodnih nužnosti, ovu strast trebalo sprovoditi u privatnosti i na ograničenim i prethodno obezbeđenim sredinama i prostorijama.

Možda će neko reći da je poziv na antipušačku kampanju uplitanje u privatni život ljudi i da nikome ne treba osporavati pravo da sa svojim životom čini ono što on misli da je najbolje.

Ipak, mislim da je kampanja protiv pušenja neophodna i da bi se u nju morali uključiti svi u zemlji. Pušenje nije samo lično pitanje i svako suprotno poimanje problema sadrži u sebi veliku dozu samoživosti. Pušenje je problem države. Ako se problem malo osmotri sa ekonomske strane, videće se da zadovoljstvo i nije tako jeftino. Nevolje koje nastaju zbog pušenja, počev od kašlja neprijatnog za slušanje, pa do raznih bolesti, završno sa karcinomom pluća, odnose u ovoj zemlji najmanje 25 odsto radnih dana godišnje. Cena pušenja podrazumeva i smanjene radne i intelektualne kapacitete, ma šta neko o tome mislio, a da se ne govori i troškovima lečenja koje imaju i pušač i društvo. Zbog toga je antipušačka kampanja na državnom nivou neophodna jer bi ona donela veliku dobit zajednici iako bi svaki njen pojedinac, lično, osetio malo koristi. To je, naravno, preventivni paradoks ali je jedina mera koja može smanjiti broj osoba koje boluju od koronarne bolesti, poremećaja cirkulacije krvi i karcinoma pluća Didži et salvavi animam meam - Rekoh i spasih dušu svoju.

Autor je profesor Medicinskog
fakulteta u Beogradu