Evropska dužnička kriza

Na berzama je u ponedeljak vladalo oduševljenje, pošto su Merkelova i Sarkozi čvrsto rekli da će učiniti „sve što je potrebno“ da se rekapitaliziju banke, pa cene akcija skaču ko lude. Kao da su to rekli prvi put. I kao da su se dogovorili kako da se to izvede, a nisu. I kao da je Evropa spašena, a nije. Evropa se već godinu i po dana muči sa dugovima, a sve je počelo naizgled naivno, sa neodgovornim Grcima. Rezonovalo se da jesu zabrljali, ali su toliko mali da ta afera ne može naneti veću štetu velikoj EU. Ali, malo po malo pokazalo se da nisu ugroženi samo Grci, već i drugi, pa i velike Španija i Italija. EU je, predvođena Nemačkom i Francuskom, stalno davala gestove odlučnosti, ali uvek kasno. Prvo je odobreno 110 milijardi evra Grčkoj, pa još toliko, pa je stvoren stabilizacioni fond od 440 milijardi, ali su te velike sume odobravane tek onda kada su postale premale da bi smirile svetsko finansijsko tržište. Problem Evropske unije u suočenju sa krizom je to što nije država, pa da iskoristi poluge koje normalna država ima na raspolaganju (fiskalna politika, politika kursa) i reši krizu. EU ima konstrukcionu grešku: postoje jedinstvena valuta i jedinstvena monetarna politika, ali je fiskalna ostala na nacionalnom nivou. Time je veoma otežana, ako ne i onemogućena kooperacija monetarne i fiskalne politike, koja je preko potrebna za svaku razumnu ekonomsku politiku. Posledica su dve loše mogućnosti. Prvo, moguće je da se jedna zemlja (na primer, Grčka) preterano zaduži i dođe do bankrota, ali da nema monetarnu i politiku kursa koje bi joj mogle pomoći, već joj preostaje samo smanjenje nadnica i cena, što je i politički i socijalno bolna varijanta. I drugo, kada cela Unija zapadne u u krizu, na raspolaganju joj nije centralna fiskalna politika (kao Americi), već se moraju upotrebiti vanredna sredstva. A njih je nužno kako politički dogovoriti, tako i efikasno sprovesti, što je u EU uvek komplikovano. Ekonomskom terminologijom rečeno, pitanje je da li je EU optimalno valutno područje, tj. da se ne radi tu o skupu previše raznorodnih ekonomija kojima ne može odgovarati bilo koja jedinstvena monetarna politika cele Unije. Američki ekonomisti su od stvaranja evra skeptični i sada pomalo likuju govoreći „zar vam nismo rekli?“ Trenutno se razmatraju dva pitanja: kako podići cenu državnim obveznicama zemalja kojima se mnogo ne veruje (uključujući Italiju i Španiju) i kako rekapitalizovati zapadnoevropske banke, kojima sleduju gubici u Grčkoj i, još više, prete Italija i Španija. Kod oba pitanja dilema je ista: skupiti gotovinu ili koristiti emisiju Evropske centralne banke? Prvi način je prirodan i ekonomski opravdan, ali je teži i politički rizičniji. Jer, tu savesniji treba da odreše kesu i finansiraju neodgovorne, uglavnnom južnjake, što nije popularno u severnijim zemljama, a izbori su negde svaki čas. Pod posebnim unutrašnjepolitičkim pritiskom je Merkelova, jer Nemci sebe nerado vide u ulozi onoga ko stalno plaća tuđe račune. Ali, Nemci ne žele ni da se mnogo koristi ECB pošto bi to lako moglo dovesti do inflacije, već su za zavođenje discipline u ugroženim zemljama. Francuzi su skloniji korišćenju ECB, pa se traži opcija između čistih rešenja. Izgleda da ima izgleda srednji plan: da se koristi stabilizacioni fond od 440 milijardi dok ima para (dovoljan je za male zemnje), a da se potom uključi ECB. Formalno uključenje ECB će, makar na kratak rok, smiriti svakog špekulativnog investitora, jer nema toga ko će zaigrati protiv ECB i njene neograničene likvidnosti. Ipak, pitanje je da li je zdravo za EU da svoje konstrukcione greške i nesolidnost pojedinih zemalja „pokriva“ novčanom emisijom. To su tokom istorije radile neozbiljne zemlje i nije se dobro okončavalo. Ovde je nada da će samo postojanje ovog snažnog oružja odvratiti špekulante i učiniti njegovo korišćenje nepotrebnim, što nije sasvim izvesno. Evropskoj uniji je očigledno potrebna reforma, i to u pravcu izvesne centralizacije, kako bi se ubuduće koristili redovni instrumenti suočavanja sa krizom, a ne ovi vanredni. Ali je veliko pitanje hoće li se uspeti, jer je federalistički pokret u EU dosta oslabio. (Autor je predsednik Upravnog odbora Centra za liberalno-demokratske studije)