Provokativna poznanstva

Iako se ovogodišnji Oktobarski salon ništa bolje ne pozicionira u sferi aktuelnih svetskih previranja i ekonomske krize, očekuje se da će ipak ostaviti znatno pozitivniji utisak od prošlogodišnjeg, obeleženog upravo nedostatkom sredstava. Koliko god se trudio da opravda svoju koncepciju i da beogradskoj publici predstavi radove značajnih umetnika današnjice, među kojima su najviše odskočili Amar Kanvar, Harun Farocki i Stiv Mekvin na primer, prošlogodišnji Oktobarski salon pokrenuo je brojne diskusije i, uglavnom, negativne kritike kako zbog izostanka domaćih umetnika iz programa tako i zbog izuzetno suženog i neraznovrsnog izbora izlagača. Osmišljen još 1960. godine kao manifestacija najintrigantnijih ostvarenja u oblasti likovnih umetnosti, Oktobarski salon je tokom decenija menjao i koncept i sistem organizacije, da bi se poslednjih godina fokusirao na izbor i ukus onog umetničkog direktora koji se bira po zaslugama. Tako je ove godine, za 52. izdanje, odabran tandem kustoskinja – Galit Eilat iz Izraela i Alenka Gregorič iz Slovenije, koje su Salon usmerile na fenomene poslušnosti, konformizma, društvene odgovornosti, te neposlušnosti i nekonformizma, predstavljajući publici društveno-politički angažovane radove koji će biti izloženi od 20. oktobra u prostoru Muzeja „25. maj“, a od 10. novembra u Mestnoj galeriji u LJubljani. S obzirom na to da su se sredstava izražavanja dosta izmenila i da je moć klasičnih likovnih disciplina zamenjena, odnosno unapređena savremenom tehnologijom i virtuelnim slikama, ove godine su u fokusu oni izvođači koji su eksperiment sa formom i sadržajem prihvatili kao glavnu alatku svog umetničkog izražavanja. Sudeći po prezentovanom programu, 52. oktobarski salon obeležiće istaknute inicijative i projekti u umetnosti performansa, instalacija, filma, videa i fotografije. Tako se ime Jana Fabra odavno vezuje za pozorišnu umetnost i prepoznatljivo je upravo bitefovskoj publici, koju je na poslednjim pozorišnim svečanostima ponovo iznenadio predstavom Prometej pejzaž 2, kojom je i otvorio ovogodišnju manifestaciju. Na Oktobarskom salonu će učestvovati sa provokativnim radovima Curim/Iščezavam (patuljak) sačinjenom od čelika, poliuretanske pene, silikona, ljudske kose, stakla, tkanine, veštačke krvi i odeće i Ik ben een eenmansbewegin/Sam svoj pokret (1983 – 1983). Rod Dikinson predstavlja dva rada: Zatvoreno kolo iz 2010. i Ponavljanje Milgramovog eksperimenta iz 2002. koja se sastoji od detaljne rekonstrukcije laboratorije Stenlija Milgrama zajedno sa video-prikazom eksperimenta koji je ponovljen s glumcima. Tom rekonstrukcijom umetnik generiše sistem simuliranog iskustva u kom gledalac može da učestvuje. Libanski umetnik Akram Zatari poznat je na svetskoj umetničkoj sceni po svom ispitivanju uloge fotografija u oblikovanju pojmova estetike i čitanju društvenih kodova. Zatari je autor više od 40 video-snimaka, među kojima je i Nature Morte iz 2008. koji ćemo videti na Salonu, i u kojima je najvećim delom obradio i aktuelizovao pitanja muške ljubavi u savremenom libanskom društvu. Rad Amira Jaciva Detroit sastoji se od mape koju je umetnik našao tokom vojne vežbe u Palestini, video-rada i fotografija. Naslov instalacije je preuzet od naziva mesta gde se odvijala vojna vežba, koji je nazvan po američkoj nekada čuvenoj metropoli. Rad Detroit jeste 1 na 1 simulacija palestinskog grada identičnih dimenzija. Simulacija predstavlja alternativnu stvarnost koja se preklapa sa realnošću kao takvom. Fiktivna realnost postaje deo pravog doživljaja stvarnosti, koji se može iskusiti u filmskim gradovima, ili u Diznilendu, na primer, ili u ratnim igrama, naizgled fiktivnih tematika. Ništa manje provokativan nije ni Avi Mograbi, izraelski dokumentarista i autor brojnih dokumentarnih filmova, obično izvedenih u eksperimentalnoj formi, u kojima ne propušta priliku da oštro kritikuje odnos zvaničnog Izraela prema Palestincima. Na Oktobarskom salonu videćemo njegov poslednji rad Z 32, dokumentarno delo, koje je u matičnoj zemlji dobilo zabranu prikazivanja deci, jer se bavi učešćem izraelskih vojnika u ubistvu palestinskih policajaca, i to po sistemu narativnog opisa samog događaja koji autor i njegova devojka prezentuju publici, isključujući dokumentarističke elemente, čime ispituju kolektivnu odgovornost.