Novi krug pakla

Građani Srbije veruju u evropske vrednosti. Sve raspoložive dinare odmah menjaju za evre. Ovaj aforizam Ilije Markovića aktuelan je i u trenucima kada evrozoni preti finansijski cunami, koji bi mogao oterati u bankrot Grčku i potopiti mnoge evropske banke, koje su stotine milijardi evra uložile u obveznice prezaduženih država. Uprkos tome, stiče se utisak da građane Srbije, koji od oko 750 milijardi dinara ukupne ušteđevine više od 90 odsto drže u evrima, uopšte ne brine šta će biti sa jedinstvenom evropskom valutom. Za razliku od njih, Amerikanci štede skoro isključivo u dolarima, ali sa velikom zebnjom prate šta se dešava u evrozoni. Jesu li Amerikanci previše paranoični, ili su se Srbi već toliko navikli na nevolje, da ne bi reagovali ni na finansijski smak sveta? Možda potpunog kolapsa svetskog finansijskog sistema neće ni biti, ali sve je veći broj analitičara koji veruju da kapitalizma, kakvog se mnogi sećaju, uskoro neće biti. Na takav zaključak upućuju i sve masovniji protesti, koji su se proteklog vikenda raširili kao epidemija na čak 1.000 gradova sveta. I nema naznaka da će protesti brzo stati, jer tu nikakva vakcina ne pomaže. Strah i beznađe glavni su pokretači sve većeg broja nezadovoljnih građana, a za to je jedini lek radno mesto, na kome se može zaraditi za koliko-toliko pristojan život. Zbog krize, međutim, sve više ljudi gubi posao, a stopa nezaposlenih je u mnogim zemljama dostigla rekordni nivo. I dok je pre tri i po godine epicentar krize bio u SAD, sada je mnogo bliži Srbiji, na „periferiji“ evrozone, pa bi samim tim i posledice po srpsku ekonomiju i građane mogle biti veće. Tim pre što ni posle višemesečne, za sada uzaludne potrage, niko pouzdano ne zna kako će se okončati rovovska bitka i nastojanje svetskih lidera da se spreči neki novi Liman braders, s tim što bi ovoga puta umesto neke od banaka mogla da bankrotira jedna od prezaduženih zemalja evrozone. Neke stvari biće jasnije za dve sedmice, nakon samita grupe 20 najrazvijenijih zemalja sveta G-20, koji je zakazan za 5. novembar u Kanu. Ako se na tom skupu ne donesu konkretne mere, u koje će poverovati svi učesnici na tržištu, finansijski analitičari se plaše da bi sve moglo otići dođavola. Nijedan ishod ne može se, dakle, do kraja isključiti. Zna se samo da bitka za evro neće biti okončana bez žrtava. Vlada Slovačke mogla bi biti samo prva. Ona je pala jer koalicioni partneri nisu mogli da se dogovore o podršci da se paket pomoći (EFSF - Fond za finansijsku pomoć zemljama u problemima) poveća na 440 milijardi evra. Naknadno je u parlamentu, dobrim delom i pod snažnim uticajem spolja, obezbeđena ta podrška, ali po cenu vanrednih izbora u Slovačkoj. Kako sada stoje stvari to je i najmanja cena koja bi mogla biti isporučena za pokušaj spasavanja nekih od prezaduženih zemalja, pa i projekta zajedničke evropske valute. Da, kojim slučajem, Slovačka ni tokom ponovljenog glasanja nije dala zeleno svetlo za novu, mnogo jaču finansijsku injekciju, Grčka bi možda već bankrotirala, a teško da bi istu sudbinu naredne godine izbegle još neke od prezaduženih zemalja. Ono što je u ovoj priči zapalo za oko Ani Cukić Armstrong, partneru u konsultantskoj firmi Armstrong investments iz Londona, jeste da je BDP Slovačke 17.889 dolara po stanovniku, a Grčke 27.875 dolara. Prosečna plata u Slovačkoj je 769 evra, a u Grčkoj, kojoj je pomoć najpotrebnija, skoro je toliki minimalac od 751 evra. Zato, kaže sagovornica NIN-a iz Londona, Slovačka opravdano pita zašto da ona dotira Grčku. Iako su proširenjem „interventnog“ EFSF donekle umanjene šanse za klasični bankrot Grčke, njeni poverioci, pre svega velike evropske banke, pretrpeće značajne gubitke. One će, tvrde za NIN finansijski analitičari, morati da pristanu na prilično „šišanje“. Šta to konkretno znači? Banka koja je u „zlatna vremena“ kupila obveznice Grčke za milijardu evra sada će moći da dobije nazad jedva 500 miliona evra, a možda ni toliko. One će, dakle, izgubiti polovinu novca koji su plasirale u grčke hartije od vrednosti, a javni dug te zemlje je čak 300 milijardi evra! „Doskoro se verovalo da će poverioci Grčke morati da se zadovolje sa otpisom 21 odsto svojih potraživanja, ali je sve izvesnije da će taj otpis biti znatno veći, verovatno 50, a možda i svih 60 odsto“, kaže za NIN Ivan Jevtović, finansijski savetnik iz Milana. I Ana Cukić Armstrong tvrdi da otpis 20 odsto grčkog duga ne bi bio dovoljan i da se sve više razmišlja da se oprost poveća na čak 70 procenata. Postavlja se, međutim, pitanje zašto bi u tom slučaju Irska, Italija i Portugal stezale kaiš i otplaćivale svoj dug po paprenim cenama, ako postoji šansa da i njima deo dugova bude otpisan. Zato će, smatra sagovornica NIN-a, evro biti pod pritiskom u odnosu na druge valute sve dok političari ne pronađu trajnije rešenje. NIN-u je u dobro obaveštenim krugovima potvrđeno da Nemačka forsira banke da prihvate veći otpis duga Grčkoj, jer u Berlinu procenjuju da samo to omogućava da se dug Grčke smanji na razumnu meru. U isto vreme SAD i Kina pritiskaju EU da podigne „sigurnosni zid“ oko Španije i Italije, čiji je dug šest puta veći od grčkog. Zvanični Vašington od EU očekuje da bude „korak ispred, a ne dva koraka iza“ zbivanja na tržištu. Bankari se za sada oštro protive „šišanju“, odnosno dobrovoljnom otpisu dela svojih potraživanja od prezaduženih zemalja. No, uprkos finansijskoj snazi, male su im šanse da iz bitke sa Angelom Merkel i njenim saradnicima izađu kao pobednici. Zato su, kako NIN saznaje u bankarskim krugovima, neke od većih banaka iz svojih bilansa već izbrisale petinu potraživanja od Grčke, a ovih dana ubrzano se spremaju i za dodatno „šišanje“. Ukoliko bi se na kraju Grčkoj otpisala polovina duga, zemlja bi preko noći dužničko breme smanjila na 150 milijardi evra ili 80 odsto bruto domaćeg proizvoda i taj teret bi bio mnogo podnošljiviji za Vladu Jorgosa Papandreua. U najgori scenario ne veruje Srđan Vlaški, analitičar Svis kapital grupe iz Ciriha. On ne spori da Evropu već dve godine muči sistemski rizik da jedna od zemalja evrozone bankrotira. To bi, kaže on, bio okidač da se poveća cena zaduživanja i ostalih zemalja, a banke bi ostale bez dovoljno kapitala. „Takav nekontrolisani scenario ne želi nijedna država. Uz to, u poslednjih 15 dana raste vrednost evra prema dolaru. Da li je to zato što neko misli da se evrozona raspada? Naravno da ne i to je pokazatelj da investitori još imaju poverenja u evro“, kategoričan je Vlaški. On smatra da je mnogo realnije očekivati da će prezaduženim zemljama morati da se otpiše deo dugova. Zbog gubitka ne samo profita, već i dela sopstvenog novca, vlasnici mnogih banaka moraće u njih da „upumpaju“ dodatni kapital. Ako ga ne budu imali, nije isključena njihova nacionalizacija tako što će država intervenisati, a zauzvrat će preuzeti određeni deo vlasništva u tim bankama. Upravo to se početkom oktobra desilo sa francusko-belgijskom Deksija bankom. Iako je ta banka malo poznata na ovim prostorima, radi se o pravom džinu, jer je imala aktivu veću od svih grčkih banaka zajedno. Deksija je u probleme zapala jer je u kupovinu obveznica Grčke, Italije i Španije uložila astronomskih 700 milijardi evra, ili više od 20 BDP-a Srbije! Od brankrota ju je spasila intervencija tri države, Belgije, Francuske i Luksemburga. Za analitičare je takva akcija bila sasvim očekivana. Slična sudbina čeka i mnoge druge evropske banke, posebno posle otpisa dela grčkog državnog duga, tvrdi Ana Cukić Armstrong. Ona je, međutim, uverena da će saniranje neefikasnog bankarskog sistema naići na mnogo veći otpor, jer su, kako kaže, banke postale omražene institucije koje preživljavaju na račun poreza osiromašenih građana, a istovremeno isplaćuju ogromne bonuse menadžerima. Sada je glavni cilj da se sačuva stabilnost, jer bi nekontrolisani bankroti imali za posledicu mnogo jaču krizu nego pre tri godine, upozorava Vlaški, prema čijim bi rečima neodlučnost samo povećala rizike. Bio bi to, tvrde neke njegove kolege, uvod u „novi krug pakla“. Jedna od pretpostavki da se to spreči je da se značajno poveća paket pomoći za spas evra. Ivan Jevtović objašnjava da sve više prevladava uverenje da bi 440 milijardi evra, koliko je konačno obezbeđeno za sigurnosni fond EFSF trebalo da posluži samo kao kapital, kojim će se garantovati za povlačenje čak 2.000 milijardi evra od Evropske centralne banke. U tom slučaju bi između 160 i 200 milijardi dolara moglo da se odvoji za dokapitalizaciju banaka, a moguće je da neke od njih niko neće ni pitati da li to žele ili ne. Ni Jevtović ne isključuje mogućnost da neke države mogu „na silu“ povećati kapital pojedinih banaka da bi se na startu sprečila i sama mogućnost bankrota, koji bi sigurno imao domino efekat. U praksi to će značiti nacionalizaciju nekih banaka. Tačno 2.000 milijardi evra objektivno je potrebno da bi tržište poverovalo da postoji mogućnost da se spreči bankrot Španije i Italije, tvrde eksperti. Uostalom, navodi Jevtović, samo Italiji će naredne godine biti potrebno 230 milijardi dinara da refinansira svoje dospele obaveze, a taj novac sasvim sigurno neće moći da prikupi na finansijskom tržištu, jer državne hartije više nisu sigurne kao što su bile. Ako bi u evropskom interventnom fondu ostalo planiranih 440 milijardi evra, više od polovine tog novca bi samo u toku 2012. otišlo za održavanje likvidnosti Italije. Sagovornici NIN-a ističu da je u toku visoko rizična igra. Ne samo u pogledu intenziteta nove recesije, koja preti Evropi i svetu, već i zbog toga što ne postoji zakonski osnov za mnoge stvari koje sada rade evropski političari, u nastojanju da izbegnu najgore, uključujući i osnivanje „fonda spasa“. Problem je, međutim, što mnogi od ključnih igrača već za 12 meseci neće biti na vlasti, pa bi njihovi naslednici jednog dana mogli pokrenuti i pitanje odgovornosti zbog toga što su neke stvari rađene na ivici zakona. Posebno ako iz bitke za spas evra izađu „na štitu“, a ne „sa štitom“. Vendeta na Tajms skveru Nekoliko ljudi uhapšeno je tokom protesta „Okupirajte Volstrit“, jer su nosili maske, čime su prekršili malo poznat njujorški zakon po kome je zabranjeno nošenja maski na javnim skupovima, osim ukoliko nije reč o maskenbalu. Ovaj zakon vraća nas u 1845. godinu kada je pala cena pšenice, čime su mnogi nadničari ostali bez posla i morali da napuste imanja. Nezadovoljni, oni su se prerušili, stavili maske na lice i napali zemljoposednike. Završilo se krvavim sukobima u kojima je ubijen i šerif. Vek i po kasnije, njujorška policija pohapsila je demonstrante koji su nosili maske Gvida Foksa, engleskog srednjovekovnog zaverenika koji je 1605. godine učestvovao u pokušaju ubistva kralja DŽejmsa I. Pošto su vlasti primile anonimno pismo, zavera je otkrivena, a Gvido uhvaćen sa buradima eksploziva. On i njegovi saučesnici osuđeni su na smrt. Sudbina Foksa u dvadesetom veku postala je zanimljiva podloga za stripove i filmove. Reditelj DŽejms Mektig i scenaristi braća Vašovski 2006. godine u filmu „V kao Vendeta” koriste masku Gvida Foksa , poznatu kao maska Anonimusa za lik glavnog junaka koji vodi borbu protiv korupcije i okrutnosti britanske vlade. Radnja je smeštena u paralelnu stvarnost u kojoj je britanski režim fašistički, a borac sa maskom anarhista. Svog junaka film opisuje kao altruistu “koji veruje da može izmeniti društvo, ali s druge strane, on je i osvetnik i ubica svakoga ko mu je učinio nešto nažao”. Film ukazuje na opasnost od korupcije i manipulacije. Tako nije taško razumeti zašto su njujorški demonstranti odlučili da na sebe stave masku Gvida Foksa. Stiven Fiš, rukovodeći partner u Ernst end Jangu za Srbiju, BiH i Crnu Goru Na pragu nove recesije Klizi li evrozona u novu recesiju čak i ako bude usvojen novi plan za spasavanje evra? Sve zavisi od toga koliko suštinskih reformi će taj plan doneti i sa koliko brzine i odlučnosti će ga EU sprovoditi. Ukoliko hitno ne budu preduzete odbrambene mere, BDP u evrozoni mogao bi da opadne do dva odsto u 2012. i za još jedan procenat u 2013. Već postoje indikatori rizika ulaska u novu recesiju. Nivo kreditiranja u ekonomijama perifernih zemalja nastavlja da pada, a u slučaju opšte nesposobnosti otplate dugova dodatno bi pao za šest odsto, što bi ozbiljno ugrozilo osnovne mehanizme funkcionisanja ekonomije i dugoročno se odrazilo na sve zemlje u Evropi. Pad slovačke vlade neki su već okarakterisali kao „prvu žrtvu” evra. Mogu li u tom slučaju neke velike evropske banke biti druga žrtva? Evropsko regulatorno telo za bankarstvo priprema drugi krug stres-testova, koji će uključiti određeni nivo otpisa nekih javnih dugova. Ti testovi će verovatno ukazati na to da mnoge finansijske institucije u evrozoni moraju da pronađu dodatni kapital. Banke u evrozoni imaju oko 800 milijardi evra dospelih potraživanja kojima će u 2012. trebati refinansiranje, što povećava rizik od kreditnog urušavanja. Šta će se desiti sa bankama ako Grčka bankrotira ili ako poverioci budu morali da toj zemlji otpišu i do 50 odsto njenih dugova? Kretanje cena akcija banaka poslednjih 18 meseci ukazuje da su investitori zaključili da je određena forma restrukturiranja javnog duga „perifernih“ zemalja najverovatniji scenario. U slučaju opšte nesposobnosti otplate dugova, nivo kredita mogao bi u 2012. da padne za šest odsto, a godinu dana kasnije za još dva procenta. Evropski zvaničnici smatraju da bi evropske banke trebalo da se dokapitalizuju. Ima li para za to i šta će biti ako se to ne uradi? Naši analitičari procenjuju da je Evropskom fondu za finansijsku stabilnost (EFSF) neophodno sedmostruko uvećanje sredstava kojima trenutno raspolaže u cilju izgradnje jake i kredibilne odbrane od urušavanja finansijskih tržišta. Zato svi koji donose odluke moraju biti svesni posledica ako izostanu neophodne mere i ako se ugroze šanse za ekonomski oporavak. Više nego ikada, potrebna ja zajednička akcija evropskih vlada i regulatornih tela. Kakve su u takvom okruženju perspektive Srbije? Može li slabljenje evra pomoći da dinar narednih godinu-dve bude stabilniji, ili da možda čak i ojača prema evru? Urušavanje finansijskih tržišta u evrozoni teško bi pogodilo čitavu Evropu, pa i Srbiju koja i sada mora da obezbeđuje sredstva od MMF i drugih izvora da bi finansirala održiv nivo rasta. Srbija ne može uticati na globalna dešavanja ali može da poboljša sopstveni sistem i učini ga fleksibilnim, da se nacionalna ekonomija mnogo bolje pripremi za turbulentan period koji bi mogao da potraje i nekoliko godina. U naredne dve godine može se očekivati povećana stabilnost dinara prema evru, ali je pitanje da li će tome prethoditi još jedan talas poremećaja i to će u velikoj meri zavisiti od dešavanja na finansijskim tržištima evrozone. Top 10 šansi za državni bankrot 1. Grčka 90,6 % 2. Portugal 61,3 % 3. Venecuela 58,7 % 4. Argentina 53,2 % 5. Pakistan 51,8 % 6. Ukrajina 46,9 % 7. Irska 46,2 % 8. Italija 33,3 % 9. Mađarska 30,7 % 10. Emirat Dubai 30,4 % SFRJ-SSSR- EU „Jugoslovenski scenario je školski primer, koji bi evrozona morala da izbegne, ako želi da izbegne najgore“, upozorava Ivan Jevtović. On i još neki analitičari povlače paralelu sa onim što se pre oko dve decenije desilo u SFRJ i SSSR-u. Raspad Jugoslavije pratilo je napuštanje dinara, a svaka zemlja koja se odvojila od SSSR-a je prestala da koristi rublju. To je bilo praćeno podizanjem depozita iz banaka, iznošenjem deviza u inostranstvo i na kraju hiperinflacijom. Ovakav scenario, smatraju analitičari, mogao bi da zadesi i Grčku ukoliko bi izašla iz evrozone i ukoliko bi se kriza otrgla kontroli. Hiljadu ogorčenih gradova Ima nečeg u tome što su nas finansijski špekulanti sa Volstrita doveli u ovaj haos, a da nijedan od njih nikada nije rekao „žao mi je zbog ovoga što sam uradio”, primetio je Kale Lejsn, kanadski levičarski aktivista, koji je sa svojim kolegama letos prvi promovisao ideju o „okupaciji“ u časopisu Edbaster. Za manje od mesec dana otkako su prvi demonstranti izašli na ulice NJujorka izazivajući podsmehe korporativne elite, ovaj neobičan pokret uspeo je da preraste u globalni fenomen, koji je prošlog vikenda podržalo, kako izveštavaju mediji, oko hiljadu gradova (prema podacima zvaničnog sajta pokreta - 1500) u 82 države sveta. Globalnoj „okupaciji“ pridružilo se nekoliko desetina hiljada ljudi u Rimu, isto toliko u Lisabonu, oko pet hiljada u Frankfurtu, četiri u Berlinu, tri u Londonu, oko hiljadu u Parizu, oko pet hiljada u Zagrebu... Od NJujorka, preko evropskih prestonica, do Seula, Sidneja i najzad Tokija građani su izašli na ulice odgovarajući na poziv da ustanu protiv sprege politike i novca i primoraju političare da slušaju njih, a ne bankare. Kada se ispostavilo da se pokret više ne može ignorisati, političke snage sa svih strana počele su da osećaju izvesnu nelagodu od pomisli da bi ovaj, za sada ne previše artikulisan pokret, mogao da preraste u nešto ozbiljnije. „Svi pokušavaju da pogode kuda se pokret kreće. Ali pokrenut je nacionalni dijalog i kako se približava zima, mislim da će se prolaziti kroz različita faze, dolaziće različite ideje. Najzad, tako će se formulisati i jasni zahtevi“, kaže Lejsn i ističe da za kristalizaciju zahteva možda i nije potrebno vođstvo. To je, smatra on, način na koji su se nekad vodile revolucije. Ovu sada vodi generacija interneta, kroz proces koji svakome omogućava da se uključi. „U tome je magija“, zaključuje otac pokreta. Na tu magiju, međutim, ne gledaju svi na isti način. Iz konzervativnih krugova stigle su ocene da je pobuna politički impotentna, besciljna, konfuzna i naivna, da njihovi zahtevi podsećaju na potpirivanje klasnih sukoba, a organizacija na decu cveća koja su šezdesetih godina takođe bila puna velikih parola. „Protesti koji danas potresaju čitav svet potpuno se razlikuju od protesta iz 1968. godine. To je možda najprosperitetniji period 20. veka i tadašnji protesti nisu bili motivisani socijalnom nemaštinom, već nečim drugim“, kaže dr Predrag Marković, istoričar. “Ovo sada su protesti ljudi koji su uplašeni za svoju budućnost i podsećaju na neku vrstu radničkih protesta. Za ove demonstracije je jedinstveno to što ne postoji neka hijerarhija, već su se ljudi spontano organizovali. Ono što bih istakao je da su protesti prvi put krenuli iz trećeg sveta, iz arapskog proleća su se prelili na najmoćnije i najbogatije države. To jasno pokazuje koliko je današnji svet povezan.“ Sindikalni lideri zamerili su demonstrantima da ne žele da prošire podršku i da sarađuju sa organizacijama koje se već bore za prava građana. Pristalice pokreta potvrđuju da ne žele da se povezuju ni sa kakvim postojećim organizacijama, pa bili to i sindikati, niti da uspostavljaju zvaničnu saradnju koja bi i njih naterala da postanu zvanična organizacija sa čvršćom strukturom. U Rimu su, međutim, platili cenu svom viđenju organizacije protesta. Glavni grad Italije potonuo je u nasilje čiji je rezultat 135 povređenih, od čega 105 policajaca, a procenjuje se da materijalna šteta prelazi milion evra. Uzalud su demonstranti pokušavali da obuzdaju huligane i da pomognu policiji u smirivanju situacije, grad je ostao u polomljenom staklu i dimu. „Okupacija Rima“ završila se tako potpuno suprotno od onoga što je prvobitno zamišljeno u pokretu čiji je zaštitni znak nenasilje. Sa druge strane, demonstranti u većini ostalih gradova uspeli su da održe uglavnom mirne proteste i da zadobiju simpatije i onih koji im se nisu priključili na ulicama. Podrška je uskoro počela da stiže i od javnih ličnosti i intelektualaca, od Noama Čomskog, preko Majkla Mura, pa do, na iznenađenje mnogih, i DŽordža Soroša. Čak je i Lari Fink, jedan od najmoćnijih ljudi Volstrita, zaključio da „demonstranti nisu lenjivci koji besposleno sede nemajući šta da rade. LJudi su izgubili nadu i izlaze na ulicu, bez obzira na to da li je to u redu ili nije“, rekao je on. „Protesti pokazuju da je budućnost siva za veliki broj ljudi“. Demonstrantima u Londonu pridružio se i DŽulijan Asanž, osnivač „Vikiliksa“, a u njujorškom parku okupljenima se obratila i Naomi Klajn, autorka čuvene knjige Ne logo. Ona ih je pozvala da istraju, ali i da ipak oforme nekakvu organizacionu strukturu. „Princip horizontalne organizacije je sjajan i duboko demokratičan, ali on je istovremeno i u skladu sa marljivom izgradnjom struktura i institucija koje će biti dovoljno čvrste da izdrže nadolazeće oluje. Duboko verujem da će se to dogoditi“, poručila je Klajnova. „’Zašto se oni bune?’, pitaju se zbunjeni televizijski analitičari. U međuvremenu, ostatak sveta pita: ’Šta ste čekali do sada?’ Pitali smo se kada ćete se pojaviti’ i pre svega: ’Dobro došli’“. „Okupirajte Volstrit“ po svemu sudeći ima ozbiljan potencijal da postane politička snaga u Americi, a činjenica da ih entuzijazam ne napušta, ostavila je zbunjene one koji su im prebacivali da nemaju jasne ideje i da ni sami ne znaju za šta se bore u mešavini zahteva koji se kreću od pobune protiv sprege politike i novca, do zahteva oko klimatskih promena. Kada je na pitanje o značaju protesta jedan zvaničnik Evropske komisije odgovorio „kako se to nas tiče?“. Pristalice pokreta u takvom odgovoru videle su samo još jednu potvrdu da svoje stavove moraju da iznesu na ulice. „Činjenica da ljudi na uticajnim mestima nisu zainteresovani za to šta građani misle objašnjava zašto je nastupila takva eksplozija aktivizma“, rekla je za Euroaktiv Naomi Kolvin, pristalica „Okupirajte londonsku berzu“. Na primedbe da demonstranti ne znaju protiv koga u stvari demonstriraju, Kolvin odgovara da je sasvim dovoljno što znaju koje korake su preduzele banke koje su dovele svet u krizu. „Nezadovoljstvo političkom elitom, neuravnoteženost distribucijom materijalnog bogatstva i neodgovornost najmoćnijih, osnovni su razlozi protesta“, kaže Slaviša Orlović, profesor Fakulteta političkih nauka. „Potvrđuje se da ljudi proizvode i svojim delovanjem reprodukuju društveni svet, ali nisu u stanju da ga potpuno kontrolišu. Demonstranti sada nose poruku da nema nedodirljivih i da ničija nije gorela do zore. Svaka vlast je pritisnuta protestima, u strahu od podvlašćenih i njihovog mnjenja. To je uvek i šansa za promene, koje mogu biti od simboličnih i kozmetičkih do suštinskih. Nesumnjivo je da se socijalnim protestima preispituje odgovornost političkih elita.“ Politička elita, međutim, još uvek ne zna kako bi odgovorila na ono što se događa na ulicama svetskih metropola. Barak Obama izjavio je tek da je reč o „nezadovoljstvu američkog naroda, pošto smo imali najveću ekonomsku krizu od Velike depresije“. Iako se u Americi dosta govori o sličnostima pokreta sa „Čajankom“, koja je takođe nastala kao spontani bunt, da bi završila kao politička snaga naklonjena republikancima i prognozira da bi od „okupacije“ mogle da profitiraju demokrate, za sada demonstranti još uvek tvrde da neće napustiti svoj princip fluidne organizacije i priključiti se američkoj političkoj sceni. Istraživanje magazina Tajm pokazalo je da 54 odsto ispitanika podržava pokret, dok se tek 23 odsto izjasnilo da nema simpatija za demonstrante. „Čajanka“ je pak dobila 27 odsto simpatizera, nasuprot 33 odsto koji je ocenjuju negativno. „Čini mi se da će ovi protesti doneti neke promene jer korporativna Amerika, ovakva kakva sada jeste, ne može da opstane“, kaže Marina Raguš, politikolog. „Cilj ovih demonstracija je smena političkih i ekonomskih elita koje su izgubile kompas. Možemo očekivati da će posle ovih demonstracija doći do značajnih promena, a najvažnija će biti celokupna promena funkcionisanja svetske ekonomije.“ Dokle će uticaj pokreta uspeti da dobaci pitanje je na koje ipak još uvek niko nema odgovor. Analitičari upozoravaju da postoje razlike između „emotivne buke“ i artikulisanog pokreta, koji bi morao da ima vođstvo i jasno postavljene ciljeve. Pokret je svakako pokazao nezadovoljstvo ljudi i njihovu želju da se nešto menja, ali za ozbiljne promene nije dovoljno samo pokazati prstom u banke i korporativnu elitu. Uprkos tome što se protive bilo kakvom političkom umrežavanju, ukoliko zadrže ambiciju da ozbiljnije utiču na društvena kretanja, „okupatori“ će, kada napuste ulice i parkove, ipak morati da se profilišu kao politička snaga i naprave sledeći korak u artikulisanju svoje moći i uticaja. Imanuel Nes, profesor političkih nauka i urednik Enciklopedije američkih društvenih pokreta, primetio je da je istorija puna društvenih pokreta koji nisu uspeli da izvedu ozbiljne političke promene. On je podsetio na antiglobalistički pokret, koji je krajem devedesetih počeo da jača i koji je okupljao veliki broj ljudi na demonstracijama tokom samita Svetske trgovinske organizacije, Međunarodnog monetarnog fonda i grupe G8, ali je posle nekoliko godina polako počeo da gubi snagu i izbledeo. Slične poruke mogle su se čuti i od govornika koji su snažno podržali pokret. Slavoj Žižek, čuveni slovenački filozof, obratio se njujorškim demonstrantima rečima: “Kažu da ne poštujemo privatnu svojinu. Međutim, u finansijskom krahu 2008. godine uništeno je više teško stečene imovine nego što bismo svi mi ovde zajedno uništili da smo danonoćno lomili. Kažu vam da ste sanjari. Pravi sanjari su oni koji misle da stvari mogu ovako u nedogled...“ Ipak, svoj impresivan govor završio je rečima „Dug je put pred nama, moramo da se suočimo sa istinski ozbiljnim pitanjima. Znamo šta ne želimo. Ali šta je to što želimo? Koja socijalistička organizacija može da zameni kapitalizam? Kakve nove vođe želimo?“ Na ta pitanja „Okupirajte Volstrit“ moraće ubrzo da pruži odgovore, ukoliko ne želi da ostane upamćen samo kao kratkotrajan protest, čiji će krajnji efekat biti sinopsis za neki film. 28. oktobar 2005. Francuska. Dva tinejdžera poginula bežeći od policije, što je izazvalo trodnevne žestoke nemire po predgrađima Pariza. Uhapšeno 3.000 ljudi, šteta procenjena na 100 miliona evra. 6. decembar 2008. Grčka. Odgovarajući na napad kamenicama, policajac u Atini ubija petnaestogodišnjaka. Počinju serije protesta, sukoba sa policijom, bombaških napada, koje različitim povodima traju do danas. 1. maj 2009. Austrija, Španija, Nemačka, Turska, Grčka... Prvomajske šetnje pretvaraju se u nerede i sukobe sa policijom. 14. decembar 2010. Italija. Glasanje o nepoverenju vladi Silvija Berluskonija dovelo do tuče u parlamentu i nereda na ulicama, sukoba sa policijom, bacanja jaja, dimnih bombi i kamenica na institucije. Kao i u Grčkoj, serija protesta različitim povodom nastavlja se u Italiji do danas. 17. decembar 2010. Tunis, arapski svet Samospaljivanje jednog mladića u Tunisu pokreće „arapsko proleće“, proteste koji dovode do smenjivanja serije bliskoistočnih režima. 15. maj 2011. „Indignadosi“ počinju protest u 58 španskih gradova, postavnjaju kampove, a mnogi protestuju i danas. Inspirišu okupaciju Volstrita. 6. avgust 2011. Engleska. Policija, pod nerazjašnjenim okolnostima, ubija mladića, što izaziva talas nasilja po najvećim engleskim gradovima, koji traje tri noći. Dešava se nekoliko ubistava. 17. septembar 2011. SAD. Počinje protestni marš u NJujorku pod nazivom “Okupirajte Volstrit”, posle kog učesnici postavljaju kamp u Zukoti parku. 15. oktobar 2011. Amerika, Evropa, Australija. Protest iz NJujorka se širi na hiljadu gradova zapadnog sveta. Neredi jedino u Rimu. 29. oktobar 2011. „Okupirajte Volstrit“ očekuje novu seriju protesta podrške širom sveta.