Slični, a ne znamo

Ja se, iz navike, i što sam tako naučen, kad moram, sa poznanicima i prijateljima, i ženama koje mi nikad ništa nisu bile, ljubim tri puta. Brzim pokretima glave, kao detlić. A u Prištini se, je li, ljube dva puta. Zapravo, dotaknu obrazima, jednim pa drugim. I nekako je uvek ispadalo da moje usne promaše prvi put, pa drugi... a treći put zastanem, uvek za tren prekasno, pa moram da se povlačim malo postiđeno, uz polušalu i tešenje onog drugog: „U Beogradu ćemo tri puta...“ A u Prištini... Priština nikako nije ono što je bila, recimo, 1999. godine, kad sam ja prethodni put bio u njoj. Silne su pare uložene u podizanje novih zgrada. Ali u noći, oktobarskoj, u celom bloku novih zgrada samo su u nekoliko stanova prozori osvetljeni. Kažu da stanove kupuju oni koji žive i rade negde u svetu, da imaju kad se jednom vrate, ili zato što to smatraju isplativim ulaganjem. „Jedan moj rođak“, priča mi poznanik, „kaže da hoće da ima gde da bude kad dođe u Prištinu preko leta, da ne smeta braći...“ Cene su, na obodu grada, niže nego u Beogradu, u centru idu u nebo. Jedino sam ja, izgleda, u celoj Prištini bio zabrinut kako će preduzimači prodati te stanove. Na kraju Bulevara Majke Tereze, nekadašnje Maršala Tita, one u kojoj je, pričaju, na jednoj strani bio albanski a na drugoj srpski korzo, na mestu „Kosovskog božura“ Bedžet Pacoli zida novi hotel. Ta je zgrada, iako ne najviša, već sada najuočljivija u centru. Mene je podsećala na hotel u Kanu viđen na nekoj fotografiji, bogat i lep. U nekoliko visokih zdanja u centru obloženih ogledalima u boji, ministarstva. Mora da ih ima više nego u Srbiji... Jedino nezavršena pravoslavna crkva u centru i „Boro i Ramiz“, sportski centar iz socijalističkog vremena, kao što su nekad bili. *** Redovan saobraćaj između Beograda i Prištine održava kombi bez oznaka koji polazi sa platoa ispred železničke stanice. NJegovo krajnje odredište je, zapravo, Gračanica, a putnici za Prištinu izlaze na ulici blizu autobuske stanice. U noći, oktobarskoj i hladnoj – sve su mi noći u Prištini bile hladne ...u noći oktobarskoj i hladnoj kroz stisnuto grlo kažem taksisti na srpskom gde da me vozi. On nije uplašen, nije mu neprijatno i nije zbunjen – pita, odmah, kako je u Beogradu. Kako se živi, kakve su plate i cene... Krivim glavu i iz auta pokušavam da sagledam vrhove novih zgrada pored kojih se vozimo. Ne prepoznajem ulice, pa proveravam kod taksiste. „Ovde ti je sve sad novo. Novi nazivi ulica, sve su promenili ovi kad su došli...“ On nema više od 30-35 godina, njegovi „ovi“ nisu i moji „ovi“, ali ne raspitujem se. Umesto toga, kažem: „I u Beogradu isto...“ Ujutru, ispred butika blizu hotela, tabla koja poziva kupce nabrajanjem jezika koje trgovci govore: engleski, nemački, italijanski, francuski... neke poliglote, očigledno... španski, švedski i, na kraju, hrvatski. Trotoar ispred hotela „Grand“ zauzeli su prodavci knjiga. Biografije Klintona, Blera i Vanese Redgrejv... i korice ukrašene likovima heroja UČK. Skrajnuti, ali ipak izloženi, na srpskom Davičo, Crnjanski, Andrić i neki kriminalistički romani... Mene su skoro svi razumeli kad sam govorio srpski. *** U Prištini, kažu, živi još šezdesetak Srba. „Najmlađi sam ja“, ne bez gorkog humora kaže moj prijatelj. On ima 63. U kafiću naručuje „uj, pa gas, pa akuli, pa friz... i da bude iz gajbe“. Čuva grlo: vodu, negaziranu, bez leda i da nije iz frižidera... Na zadušnice, jedini je bio na pravoslavnom groblju. Ja sam tih oktobarskih dana bio šezdeset prvi Srbin u Prištini. *** U Gračanici, Lapljem Selu, Čaglavici, naseljima oko Prištine, Srba ima više. U Čaglavici je kuća, na sprat, Slobodana Petrovića, potpredsednika Vlade Kosova, lidera Samostalne liberalne stranke, koja kod Tačija ima još dva ministra. Razgovor za „Blic“ o političkoj situaciji vodimo u njegovoj radnoj sobi, čije zidove krasi stotinak fotografija u istovetnim ramovima: on i svetski državnici, dva američka predsednika, Klintonka, svi balkanski predsednici, neki Afroamerikanci i Azijati. Sa Tadićem se slikao pre nego što je ušao u Vladu, kad se diskutovalo da li Srbi da izađu na kosovske izbore. U velikoj dnevnoj sobi, vatra u kaminu... Moj domaćin ima lepu ženu i malog sina. Kaže da će u drugoj polovini oktobra u Vašington. A držaće i predavanja na nekim univerzitetima. Sve mi to deluje ozbiljno. Očekivao sam da čujem Tačijeve parole, a njegova analiza beogradske politike oštra je i precizna. I tačna, u najvećoj meri. Na kraju te večeri prati me preko mračnog dvorišta, sam. Upućeni kažu da je obezbeđenje u susednoj zgradi, ali ja nigde uokolo nisam video nikog. *** U jednoj od enklava - pare dobijaju od Srbije pa neću navesti kojoj, jer beogradski političari su na kritike osetljivi i osvetoljubivi prema slabijima - predsednik opštine, „srpske”, zvanično, izjavljuje ono što u Beogradu pričaju Tadić i Jeremić. Kad isključim kasetofon, on kaže: „Da se ne lažemo, mi južno od Ibra potpuno smo ostavljeni...” Ozbiljan je, kao da mi govori da je neizlečivo bolestan. Tu gde je on, u dve prodavnice, priznaju i dinare i evre. Svuda okolo nove kuće, izgrađene za povratnike. U školi, srpskoj, jednoj su devojčici rekli da ne dolazi na nastavu dok joj otac ne kupi knjige za sedmi razred. Najbliža knjižara mu jer ona u Mitrovici, 80 kilometara daleko. „A gde da nađem pare?” *** U Beogradu rade dva novinara iz Prištine, jedan za Televiziju Kosova i jedan za dnevni list „Koha ditore”. U Prištini, novinara beogradskih medija nema, tek jedan službenik kosovske vlade izveštava za jednu agenciju. Toliko se razumemo i poznajemo. I možda zato i ne znamo koliko smo slični. Univerzitetski profesor na šalteru pošte prima pomoć od 50 evra. Na formularu, umesto da potpisom potvrdi prijem novca, ostavlja otisak palca. „DŽabe sam”, kaže, „učio moje škole...” To mi ispriča poznanik od pre 12 godina, iz hotela „Grand” i ode niz ulicu za koju se tvrdilo - ja to nisam video - da je na jednoj stani bila albanski, a na drugoj srpski korzo. Na njenom početku, ili kraju, još stoji onaj trokraki spomenik po kojem smo prepoznavali Prištinu, spomenik bratstvu i jedinstvu albanskog, turskog i srpskog naroda. Jesu li zaboravili šta znači?