Poverljivo bez ključa

Da li je komandant Kfora na Kosovu Erhard Drevs, prilikom intervencije na Jarinju krajem septembra, kao vojnik imao na umu događaj iz ’62. godine, u starom Rimu, kada je ratnik i Neronov general Domitijus Korbulo dobio takozvanu „pozitivnu informaciju“ i krenuo u napad pre nego što se desio bilo kakav incident sa susednim varvarskim plemenom. Od tada pozitivna ili korisna informacija o neprijatelju ili protivniku naziva se tajna i trebalo bi da bude čuvana tajnim sredstvima. Pa i ona koja je, povodom intervencije NATO vojnika pod komandom generala Drevsa, rasplamsala priču o tome šta je pod oznakom državne tajne izrečeno u Odboru za bezbednost Skupštine Srbije, a što je kasnije izneo lider SPO Vuk Drašković. I dok Drašković tvrdi da su poslanicima, koji su potpisali da neće iznositi podatke sa sednice Odbora, saopšteni podaci bezbednosnih službi iz kojih je jasno da je incident na Jarinju izazvala srpska strana, ministar odbrane Dragan Šutanovac izjavio je da to što je plasirano u javnosti nije uvek odgovaralo istini, te da je na osnovu toga što je rečeno u Odboru jasno da „za sukob nije kriva nijedna strana, već da je odgovornost na sredini“, i da je u ovom trenutku potrebna velika hrabrost da se to prizna. Dileme oko toga šta može da se iznese u javnost a šta ne, trebalo bi da razreši Zakon o tajnosti podataka, koji ne reguliše samo pitanje državne tajne, već i druge vrste poverljivih podataka. Organ koji donosi odluku o tajnosti podatka ili dokumenta mora da proceni da li preteže pravo građana da imaju pristup informacijama, za koje smatraju da su od javnog interesa, ili preteže interes Srbije da se taj podatak sakrije. Pored ovog zakona, kao izvor prava u ovoj oblasti od velikog značaja je i Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti Srbije, kao i zakon o podacima od javnog značaja. U Zakonu o tajnosti podataka, koji je usvojen prošle godine, predviđena je stroga procedura kako se dokumenti klasifikuju po stepenu poverljivosti. Zakon propisuje četiri stepena tajnosti podataka: „interno“, poverljivo“, „strogo poverljivo“ i „državna tajna“. O stavljanju pečata „državna tajna“ i „strogo poverljivo“ odlučuje Vlada Srbije, uz prethodno pribavljeno mišljenje Saveta za nacionalnu bezbednost, a kriterijume za „poverljivo“ i „interno“ Vlada određuje na predlog nadležnog ministra, odnosno „rukovodioca organa javne vlasti“. Kazna za odavanje dokumenta sa oznakom „strogo poverljivo“ je od šest meseci do pet godina, odavanje „državne tajne“ kažnjivo je od jedne do deset godina, a za odavanje dokumenata sa oznakom „interno“ i „poverljivo“, od tri meseca do tri godine zatvora. Zakon je donet uz dosta napora zaštitnika ljudskih prava da se otklone nedostaci iz zakonskog predloga koji su ga u priličnoj meri činili rigidnim i degradirajućim. Neshvatljivo rešenje bio je predlog da se službama bezbednosti ostavi mogućnost da, po sopstvenoj oceni, suspenduju pravo organa nadležnih za zaštitu ljudskih prava (poverenik, ombudsman) na pristup određenim tajnim podacima. „Zamislite na primer situaciju u kojoj poverenik za informacije, inače ovlašćen da naloži skidanje tajne bilo kog stepena, bude u situaciji da mu neko zabrani da vidi dokument o kome treba da odlučuje“, kaže Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja. Simptomatičan relikt stare bezbednosne kulture ogledao se u tome što se krivci za odavanje tajne po pravilu traže na pogrešnoj strani. I u slučaju Miladina Kovačevića, i u slučaju otkrivanja sadržine poverljivog dokumenta Ministarstva odbrane prezentovanog na sednici odbora za bezbednost, kao i najnovijeg sa novosadskim listom „Nacionalni građanski“, neko je došao na ideju da goni novinare koji su o tome pisali. Čak i kada postoje opravdani razlozi za to, one koji su odali tajnu treba tražiti među funkcionerima i državnim službenicima koji su je imali u posedu i čiji posao je da je štite. Nekada, u jednopartijskom sistemu, tajna je bila visoko rangirana, a podaci iz nadležnih službi vrlo restriktivni. Čak se toliko preterivalo da, recimo kod vojske, malo šta nije bilo tajna. I nekadašnja Služba državne bezbednosti je stepenovala podatke – od službene do državne tajne. Već sa uvođenjem višepartijskog sistema menja se odnos prema tajnosti podataka. Ali, kada je u pitanju vojska, BIA i javna policija, ništa se značajnije nije promenilo u odnosu na restriktivnost podataka. Događalo se da u raznim krivičnim postupcima, ni DB ni današnja BIA nisu davale svoje podatke iako je to bilo neophodno, sve pozivajući se na državnu tajnu. Pomenimo slučaj skorijeg datuma, vezan za „čuvene jatake“, kada sud nije mogao dobiti podatke kojima raspolaže BIA. Nešto liberalniji odnos prema tajni kreće 2001. godine i sve službe se manje-više otvaraju prema medijima i sa pozitivnim i sa negativnim posledicama. Čak su se posle 24 časa pojavljivali zapisnici sa saslušanja kod istražnog sudije u vrlo komplikovanim bezbednosnim slučajevima, od špijunaže do zločina na Ibarskoj magistrali. Reklo bi se da je u posedu naših organa vlasti bila ogromna količina dokumenata koja nose oznaku različitog stepena poverljivosti, a da je, kako kaže Šabić, „velika većina njih dobila tu oznaku u uslovima dominacije sasvim drugačije ’bezbednosne kulture’, za mnoge bi se moglo reći da ih je kreirao mentalitet ’balkanskog špijuna’. Preispitivanje te ’riznice’ po kriterijumima iz novog zakona trebalo je da rezultira deklasifikacijom ogromnog broja dokumenata“. Deklasifikacija podataka je, izgleda, došla sa sasvim nenadane strane. Na suđenjima u Haškom tribunalu. Od onog Slobodanu Miloševiću, pa sve do danas. Tako je ovih dana u Hagu Mića Leković, bivši načelnik Beogradskog centra SDB-a, svedočio da je SDB, po nalogu Zorana Janaćkovića, svojevremeno šefa ove službe, vodio istragu protiv potonjeg šefa Službe Jovice Stanišića, zbog neovlašćenog dostavljanja informacija medijima. Kulminacija neselektivnog otvaranja biće dostignuta u knjigama Vojislava Šešelja, u kojima je objavljen niz dokumenata (preko 4.000) koje je sačinila SDB i svi su nosili oznaku „državna tajna“. U 90 odsto slučajeva postoje potpisi operativnih radnika sa cele teritorije Srbije. Posebnu pažnju privlače šifrovani nazivi nekih tajnih akcija i operacija. Tako se u knjizi Policijski dosije može pročitati da je famozna Dafina Milanović obrađivana pod šifrom „Šema“ a da je operativac koji je obrađivao bio Stevan Nikčević, danas direktor moćne firme za izvoz oružja „SDPR“. Ili podaci koji se odnose na Klaru Mandić, prijateljicu nekih uglednih intelektualaca, koja je obrađivana kao agent izraelske obaveštajne službe. Direktni operativac je bio Goran Petrović, direktor BIA u vreme vlade Zorana Đinđića, a njegov neposredni rukovodilac Zoran Mijatović, kasnije Petrovićev zamenik. Iako je u zaključku Vlade Srbije od 8. marta 2007. godine naloženo da se Šešelju dostave traženi dokumenti u svrhu njegove odbrane pred Haškim sudom i da se ne mogu koristiti u neke druge svrhe, sve je publikovano sa popriličnom „dekonspiracijom“ imena radnika Službe i saradničkih veza, a da nikakav krivični postupak zbog toga do danas nije pokrenut. Ne zna se šta je ni sa slučajem operativca BIA Branka Veljkovića, protiv koga je, kako je objavila TV B 92, tačno pre tri godine podneta krivična prijava zbog sumnje da je saznanja do kojih je dolazila Agencija prenosio neutvrđenom broju lica. Za neupućene, to je čovek koji je zajedno sa Miloradom Ulemekom Legijom učestvovao u incidentu u klubu „Stupica“, kada je policajcu slomio vilicu. Ceo slučaj je prekrivao veo tajne sve do danas. Smatrajući da smo u „vežbanju demokratije“ doterali do apsurda, upravo je već pomenuti Zoran Mijatović napisao knjigu Opelo za državnu tajnu. Sve je to bilo pre pojave „Vikiliksa“, posle koga se poznati književnik Umberto Eko upitao: „Kako se sila može održati ako više nije u stanju da sačuva čak ni sopstvene tajne?“, uz zaključak da je istina - kako je još pre sto godina primetio nemački sociolog i filozof Georg Simel - to da je prava tajna – prazna tajna, i da se jedino ona nikad ne može razotkriti. Od tajne do afere Već 2000. godine u beogradskim medijima se pojavljuje strogo poverljivi dokument Državne bezbednosti Beograda o tajnom praćenju beogradskog novinara Slavka Ćuruvije, vlasnika Dnevnog telegrafa, sve do trenutka njegovog ubistva (11. aprila 1999. godine). U ovom slučaju radilo se o pozitivnoj deklasifikaciji, jer je ovaj dokument bacio potpuno novo svetlo na dešavanja pre ubistva Slavka Ćuruvije, kao i na ulogu DB-a. Operacija se, prema tom dokumentu, odvijala pod radnim nazivom „Ćuran“ Od 2004. godine traje proces Vladanu Vlajkoviću zbog „odavanja vojne tajne iz koristoljublja“. Vlajković je niz vojnih dokumenata objavio u knjizi Vojna tajna, koja je čak privremeno zaplenjena od strane tužilaštva. Sam autor je hapšen, uprkos tome što je, navodno, materijalnom sadržinom u knjizi dokumentovao dela zloupotrebe službenog položaja vojnog vrha u vreme vlasti Slobodana Miloševića. Slučaj „Satelit“ dospeo je u žižu domaće javnosti 2008. godine, kada je Srbija izgubila spor pred arbitražnim sudom u Parizu i presudom je obavezana da plati izraelskoj kompaniji „Imidžset“ 36 miliona evra zbog nepoštovanja ugovora o iznajmljivanju satelita. Protiv Prvoslava Davinića, tadašnjeg ministra odbrane, Više tužilaštvo u Beogradu je podiglo optužnicu zbog krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja. U martu 2009. godine, posle „provale“ u medijima i pokušaja da dnevne novine Borba optuži za odavanje državne tajne, Vlada Republike Srbije skinula je oznaku poverljivosti sa „slučaja Kovačević“ i potvrdila da je na račun porodice Brajana Štajnhauera, kome je Miladin Kovačević naneo teške telesne povrede, uplatila odštetu na ime troškova lečenja od 900.000 dolara. U oktobru ove godine Tužilaštvo u Novom Sadu podiglo je optužnicu protiv urednika i novinarke Nacionalnog građanskog, jer je u junu taj list objavio strogo poverljiv „Izveštaj o stanju priprema za odbranu u Srbiji u 2010. godini“, o kojem se raspravljalo na zatvorenoj sednici Skupštine Srbije. Reagovao je i poverenik za informacije od javnog značaja u nadi da će državni tužilac Zagorka Dolovac „korigovati potez osnovnog tužilaštva iz Novog Sada“.